Bravurozni pamflet protiv bolesnog pobratima

U dubini morske tami

Mnoga kaplja tužno čami...

 Laza Kostić

Valjda je čudo poezije, u svim vremenima, ta neverovatna sposobnost da se iz kosmičkog haosa i bezmernosti uputi samo jedan ljudski pogled na ono sićušno, neponovljivo, usamljeno, pojedinačno. Gospođici Lenki Dunđerskoj, a u spomenicu, davne 1892. godine, upisao je ingeniozni Laza Kostić dva stiha koja ga, danas, označavaju kao preteču poetike apsurda (naš prvi nadrealist). Izdvojiti iz debelog mora, pa još sa njegovog dna, kapljicu, kaplju, ono okruglo, prozračno, providno čudo, što stane na čovečji dlan i u to čudo sažeti osećanje čamotinje, veliko je nasilje prema moru, ali i milošta za kratkoveko, žalosno ljudsko stvorenje.        

Laza Kostić, izvesno, nadnoseći se nad devojački spomenar, nije više bio od ovoga sveta. Njegova usamljenost među ljudima bila je sveobuhvatna. Njegov dubinski pogled u apsurdno srce samog postojanja čoveka odaslan je u vreme i on nije očekivao odgovor od svojih savremenika.

Našavši se, punih osam godina docnije, 24. novembra 1899. pod svečanim krovom Matice srpske, taj isti srpski pesnik Lazar Kostić, a u ime vaskolike srpske književnosti, književne publike i običnog sveta, valjalo je da izgovori željno iščekivanu bisernu nisku visokoduhovnih reči pohvale, poštovanja i silne ljubavi, na samu pedesetu godišnjicu pesničkog rada drugog značajnog srpskog pesnika onog doba - Jovana Jovanovića Zmaja - svog prijatelja i pobratima. Na sveopšte zaprepašćenje svečanog skupa, začule su se nemile reči sitnog zakeranja, neuverljivih pohvala ponekim slavljenikovim pesmama, a ponajviše su odjeknule pokude i mrzovolja.

Jednom rečju, iako se prihvatio retke časti govornika punu godinu ranije, Laza Kostić je slavlje pokvario za nepunih dvadeset, ondašnjih minuta.

Sve veliko, čemu se svečani skup ponadao (more), postalo je majušno, postalo je ništavno (kaplja). Slavlje se izmetnulo u nacionalnu sramotu, a Laza Kostić navukao je na sebe težak gnev umnih glava onog doba.

Bolest je sprečila Jovana Jovanovića Zmaja da se, tom prilikom, nađe oči u oči sa svojim pobratimom. Sve ostalo je legenda o nastanku bravuroznog pamfleta srpskog romantizma - Knjiga o Zmaju. Objavljena je 1902. godine, o trošku i staranju samog autora, Lazara onog Kostića.     

Svome pobratimu odašiljao je (iznova opako bolesnom) tek otisnute tabake, na uvid, na tumačenje, a zašto je to činio - niko tada nije znao da rastumači. Ima primisli ondašnjih da se jedan veliki srpski pesnik, prijatelj drugog velikog srpskog pesnika, zdušno pravdao pred vremenom i ljudima u vremenu u kojem su obojica živeli, a previđa se da je gest kvarenja proslave bio sasvim prirodan, dostojan obojice značajnih ljudi. Okruženi ljudima svoga doba, usamljeni i upućeni jedni na druge, pesnici su se međusobno razumevali, ali njih nisu razumeli.

Traženi su odgovori na pitanje zašto je Laza Kostić izvređao prijatelja, uglednog nacionalnog barda (istu titulu je i sam već bio zaslužio). Ti odgovori, zato što su žudno priželjkivani, pojavili su se: da je Laza Kostić svome pobratimu na slavi zavideo, da je pokušao da mu umanji značaj, a u svoju korist, da je on, i inače, po duši zao i neprijatan čovek, spreman na svakojaku nepodopštinu, ma i po cenu gubitka najboljeg prijatelja.

Lako je narodu ugoditi, teško je ugoditi samome sebi. Laza Kostić, očigledno, poželeo je da ugodi sebi, a i pobri svome dakako, još jednom istinski iskrenom, bratskom diskusijom na temu pesništva. Kaplja se drugoj kaplji obraćala, zanemarujući silno srpsko, nacionalno more. 

Pobratim je Lazu (ipak, ipak) u potpunosti razumeo, verujem, ali publikum, taj izrjadni publikum nije, niti će u bilo kojim vremenima to moći da prihvati.

Pokazalo se, a po ko zna koji put u dugoj istoriji književnosti, da pesnici pripadaju samo sebi. I onda, a i danas, greška je u samoj nameri na proslavu (pa i ovu, 150-tu godišnjicu rođenja Laze Kostića, upriličenu pod krovom iste Matice srpske). Pesnike valja ostaviti njima samima i oni bi se morali uklanjati sa proslava svoga ili tuđega dela, a na publici je da te proslave, uporno, ište. Pa neka more traži svoje talase, a kaplja svoju čamotinju. Nauku izbegavanja slavlja još uvek je nemoguće savladati.

Gest Lazara Kostića bio je gest pesnika, takorekuć jedan prepotopski hepening. Nijedna poezija, niti jedno delo ljudsko, nisu večiti i to nam je Laza Kostić pokazao. Ta zar nije isti taj pesnik romantizma uzdrmao i tron na kojem se vozdigao, narodnom ljubavlju, nesrećni Branko Radičević? Svetinju srpskog pesništva, Đački rastanak, nad kojim se prenemažu generacije, Laza Kostić je popratio zdravim podsmehom, ne toj velikoj pesmi - nama koji nad njom tulimo, lupajući čelima o tle. Laza Kostić beše čovek za sva vremena, pa se kao takav i pokazivao.

I pre "nemilog događaja" sa pedesetom godišnjicom Zmajevom, 1894. godine, u pesmi "O proslavi Brankova Đačkog rastanka", odjeknuo je njegov sardonski smeh u parodiji na ono čuveno "kolo-kolo-naokolo", u kojem i mi danas pocupkujemo.

          Pogledajte okolo

          i desno i levo

          divni san se dokono

          što ga Branko snevo.

          Srbijanci isti ti,

          isti "oganj živi"

          na krov će im izbiti

          "ko im se ne divi"?

        (...)

         "Tvrdi" Bošnjak patio,

          dogorele zublje:

          u  k o l o  se hvatio,

          al, braćo, u  š u p lj e.

          "Hrvaćanin" uvire      

          u slovensko more,

          njemu Rački umire,          

          a Raci ga more.

        (...)

          Neki drugi plivaju

          niz Dunav i Dravu,

          koji je još imaju,

          podigli su glavu.

U ovoj parodiji zateklo se onda a i danas toliko toga da je zaludno bilo kakvo zasebno tumačenje.

Pesnici, u svim vremenima, ne pevaju zato da bi njihova pesma bila zgodno potrošena na neku narodnu potrebu. Pesnici pevaju jer se drugačije ne može opstati u svetu kojem nema objašnjenja, u životu kojem još uvek nema besmrtnosti. Sva ljudska vremena su jednovremena, pesnici sveta postoje i govore u svakome času, svim ljudima sveta. Sa tim saznanjem se i mi moramo suočavati.

 U našoj poeziji zapamćena su dela Laze Kostića i Jovana Jovanovića Zmaja, zapamćena je i Knjiga o Zmaju, sve ostalo okolo toga, u tome, iza toga, svi mi, pa i svi oni ondašnji, samo smo epizoda u razgovoru pesnika, kojem nema kraja.

Po logici apsurda o odnosu sićušnog i ogromnog, sve misleći na Lazara, ja sam, na kraju svog započetka njegove proslave, naišao na jednu veličanstvenu pesmu Zmajevu.

Lazina Knjiga o Zmaju, njenih 450 stranica, more listova, svrnula mi je pogled na neponovljivi sjaj prve pesme iz Đulića uvelaka. Sila kosmičke pravde je blaga, jedva da je primećujemo, ali deluje.

Laza Kostić je dvosmisleno govorio o ovoj Zmajevoj pesmi. Pošto je sav prethodni trud u tumačenju Zmajeve poezije bio iskazan kao superiorna ironija, ironija kao talas zapljuskuje i tumačenje prvog "uveoka". Ta ironija veli da Zmaj hoće "potpuni sastavak svog ženskog ideala i prikaz tog ideala u punoj, savršenoj slici". Kostić sumnja da je to moguće. To može samo Bog. A njegov pobratim Bog nije, koliko je poznato.

 Ipak, ukazati u ono vreme na jednu tako neobičnu pesmu, makar i kroz "dvoumicu", neobično je. A biće nam mnogo manje neobično, pošto se radi o potonjem autoru magistralne Santa Maria della Salute.

Zmaj je pesmu napisao. Ko zna, možda se niti on sam ne bi saglasio sa konačnim konsekvencama njenih značenja, pred ljudima svoga doba, kao što će, verujem, i mnogi današnji čitalac biti zatečen. Ali, pesma je napisana. Jedna pesma, neverovatna pesma. Njen ondašnji tumač imao je mnoge moralne sumnje i ona, zaista, nije sasvim mogla naći mesta u njegovom srcu, pravoslavnom.

        Sve što dalje vreme hiti,

          Sve se većma prošlost grli,

        Sve se većma moji mrtvi

          Meni čine neumrli.

        Sve ih veća svetlost hvata,

          I rajske ih zrake ljube;

        Nestaje im senke s lica,

          S oblika se crte gube.

        Sve što dublje u njih gledim,

          Primajuć im svetlost u se,

        Sve to većma, sve to jače,

          Duše njine slivaju se.

         Mahom dođe mom pogledu,

          Pa ne mogu razaznati,

         Koje li je moja ljuba,

          Koje li je moja mati!

         Tražim sliku oca svoga -

          Jest, ona je - al je nova -

        Propletena j dušom mojih

          Prijatelja i drugova.

        Tražim lica svoje dece,

          Što su rano u grob pala -

        Spojila se - a kroza njih

          Smeši s sestra moja mala.

        Kliknem: oče, majko, ljubo,

          Druzi, deco, sejo moja!

        I suze se moje suše

          Na svetlosti toga spoja.

        Kroz grob samo valja proći,

          Pa ću s i ja s njima sliti,

        Ako l tamo nema ništa?!

          - I tad ćemo jedno biti.

Nakon ovakve pesme u poeziji mora nastati velika tišina. Zmaj je dosegao jednu ljudsku tajnu.

Ljubav naša i mati naša, jedno su. Otac naš i prijatelji, jedno su. Deca naša i sestra i mi, jedno smo. Jedno su sa nama i otac i mati, ljubav naša, drugovi, deca, sestre naše. A ako izvan ovoga sveta i nema ničega, jedno smo i tada. 

Šta se tada znalo o reinkarnaciji? O paralelnim svetovima? Ovo je pesma čudesne providnosti, uvida u nezemaljsko.

Kako je tu pesmu pročitao budući autor Santa Maria della Salute? Tako da nije mogao oćutati, s nesigurnom ironijom, uzdrmanim moralom, a moral, znao je i sam, ne pripada poeziji. To slivanje duša, to jednačenje rodova, uzdrmalo je tumača.

Jezik je Zmaj razumeo kao polje onostranog, a Laza Kostić kao polje stvarnog (opet paradoks), opipljivog (verbo-voko-vizuelno, pri kraju dvadesetog veka). Reč, zvuk, slika. Paronomastički udari i suviše često potresaju pesme Laze Kostića i jasno upućuju da je, osim metafizičkog, iskazanog u velikim pesmama Santa Maria della Salute i Spomen na Ruvarca, kod njega bilo teških okršaja s osećanjem da su reči opipljive, materijalne, da se iz njihove materijalnosti (zvučne) da pročitati više nego iz bilo koje metafizičke konstrukcije.

Čitajući pesmu Zmajevu (s rukama do lakata uvaljenim u materijalnost jezika), Laza Kostić je video jake slike fizičke ljubavi s ljubom i majkom, istovremeno. On se morao zgroziti. Zmajev izum bio je za njega prejak. Taj izum je tek u današnjem vremenu svakome dostupan. Ta nismo li, tu nedavno, čitali nešto od američkih psihologa da roditelji mogu, a i valjalo bi, da podučavaju sopstvenu decu fizičkoj ljubavi, milovanjem, objašnjavanjem, a sve u krugu svete porodice? Šta o tome misliti? Neko se, opet, lucidno dosetio da paranoju uzrokuje potisnuto osećanje nacionalne pripadnosti. Iskazuj se nacionalno iz sve snage i zdravlje je tu!

Kako se Laza Kostić suočio sa velikom novošću?

On piše:

To je smesa, to je zbrka, to je kaos. Duševni kaos, ili kaotično stanje duše.

Kaos je maglovito stanje vasione pre nego što je stvoren svet, bez razbora, bez oblika. A što nema oblika, ne može biti ni lepo.

Može li biti veće smese, gušće zamaglenosti u duši nego kad su se u njoj najmilija lica tako razlila, tako zamazala, da pesnik ne može da razabere lica svoje ljube od lica svoje majke? Može li biti što različitije, razmaknutije, tako sasvim drugojačije nego što je ljubav prema dragoj i ljubi svojoj i sinovlja ljubav prema svojoj majci? To su i običnoj osetljivoj duši, a kamoli duši pesničkoj, tako odvojene slike, tako odbijaju, tako revu jedna od druge, da se nikad ne mogu stopiti u jedan osećaj, a kamoli jedna u drugu, kamoli u jednu sliku.

Ovo tumačenje ipak obasjava. Laza Kostić je, kao i mi, opčinjen Zmajevom pesmom. Iako nastavlja da ironiše.

Notorna je stvar da sva najbolja poezija nastaje rušenjem zabrana, tabua, navika, opštevažećih normi društva. Takva jedna zabrana, zabrana ljubavi starca i sasvim mlade devojke, zabrana koju je Laza Kostić uvažio na svoju štetu - odjekuje u njegovoj besmrtnoj himni ljubavi, onoj Santa Maria...

Datirana u 1909. godinu, a pisana, kako vele, dugi niz godina, ta pesma je sestra ovoj Zmajevoj o jednačenju svih ljudskih bića. Nije li njen finale, onaj obrušavajući metafizički krik, isto to? Veliki pesnici mučili su, izgleda, istu muku. Nije im bilo pomoći i mi o tome ništa ne znamo, ali smo im, ipak, sagovornici. Oni su postavili pitanja; odgovore nisu očekivali, odgovori tek stižu, možda.

Da su Laza Kostić i Zmaj poznavali jedan drugoga u samu dušu, ja u to mnogo ne sumnjam. Njih je vreme u kojem su živeli i pisali svakodnevno vuklo za rukav i nije im dalo da do kraja rasprave ono što su započeli u svojim razgovorima.

Postoji i jedan dokument o tome da je Zmaj dubinski pronikao u poetiku Laze Kostića. Jedno pismo iz 1868. godine, upućeno od Zmaja u Peštu. U pismu se on poistovećuje sa Kostićem (u snu, naravno) i piše jednu pesmu, kakvu bi njegov pobratim umeo napisati. Pesma je naslovljena sa Neslogi, toj divnoj osobini Srbalja kroz vekove.

Poučno je iznova oživeti to valjanje vokala, te udare smisla kroz igru, kroz zvuk. Zmaj preti opakoj neslogi:

        Al već je lomno tvoje stanište,

        I vekovi su kratklo danište

        Propasti mora tvoje seme zlo...

        Danište ovo... i dan ište to!

        I složna četa već se primiče,

        Lomi ti silu i salomi će.

        A srbska vila duha premila

       Evo je vidim već se spremila

        I srpstvu daje iz nedara dar,

        Novome dobu novu primenu

        I mesto dično srpskom imenu,

        Na slavu našu, na dušmanski kvar.

        Ti kad se survaš u prokletstva dub

        Tad će se umni umnožiti ljub -

        Prestaće ona vraška navala

        Valjati vale kao Avala.

Gle kako nam, iz 1868. godine, odjekuje semantički konkretizam, izmišljen u poeziji tu nedavno.

Dvojica naših romantičara razgovarali su čitavog života i razgovori su ostali nedovršeni. Značajno je zabeležiti da im je, i po danu i po noći, sjala jezička buktinja savremenika, pesnika Đorđa Markovića Kodera, o kojem kao da se ni danas ništa ne zna. Bilo je to doba lepih zanosa, ne samo nacionalnih, kako se o romantizmu, inače, govori.

Sve svoje najbolje naši pesnici stvorili su iz onog što je bila sama njihova ljudska sudbina. Ono nacionalno nije ih ostavljalo, kao niti nas, danas, ravnodušnima. Ali, šta je to prema ljudskom, prema postojanju, prema kosmičkom? Prema onom o čemu su pevali Lazar i Jovan.

Kažu da njih dvojica, možda, i nisu poznavali Kodera, lično. Ja sam sklon mitovima, legendama, a ako njih nema - onda i samim anegdotama. Neke od njih stigle su i do ovih dana.

Da je Koder, budući da bejahaše tumač ili putujući glumac (učitelj mačevanja na japanskom dvoru), retko navraćao u Novi Sad. A kada bi navratio, Jovan i Lazar priredili bi celonoćne sedeljke uz istančana jela i pića, ne bi li ih Koderov genije nakratko obasjao. Nadzemaljska svetlost Koderovog jezika zadugo je zatim blistala i u njihovoj poeziji, u jedinstvenom zračenju, evocirajući njihovo zlatno doba.

1991.

*Tekstovi objavljeni u knjizi “Vreme fantoma: o piscima i knjigama”, Novi Sad; Kulturni centar, 2005 (Petrovaradin, Futura)