Zbirka eseja i beležaka Filipa Davida: Jesmo li čudovišta
Srebrenica

Photo: Paolo Siccardi

Briga zločinaca za naciju

Oštra, ali neostrašćena, dobronamerna, ali i analitična i beskompromisna, prekorna, u isto vreme i osuđujuća, zbirka eseja, dnevničkih beležaka i svakovrsnih zapisa Filipa Davida “Jesmo li čudovišta” (Službeni glasnik, Beograd, 2019, edicija Limes, urednik Svetislav Basara) nameće čitaocu da sam odgovori na pitanje iz naslova, preispitujući vlastite postupke u dugotrajnim izvanrednim okolnostima. Ispisuje autor na tragičnu faktografiju, raspaljivanje ratnog požara u bivšoj Jugoslaviji, smrt i patnje ljudi, uspešno nalazeći u tom jezivom kolopletu mesto intelektualca i takozvanog običnog čoveka. Uvodni i naslovni esej, zapravo i neka vrsta ključa za čitanje i razumevanje ove knjige, znakovito, nema upitnik; poziva se na sentencu italijanskog pisca Prima Levija, čoveka koji je preživeo Aušvic: ’’Uvek će biti pokvarenih svinja. Čudovišta su oni koji stoje i gledaju’’...

Šta je gledao, doživljavao i na šta je pristajao mali čovek, obično, kako kaže autor, proglašavan za žrtvu, gde se izgubila čovečnost, kakva su i koja iskušenja moralne i duhovne bede, primitivizma, straha bila prevelika - zna i dokazuje, opisom događaja i citatima, Filip David, ali nema adolescentsku iluziju da će promeniti svet, pa čak ni onu, naizgled podrazumevajuću, da će njegovo štivo biti pročitano. Selimovićevski rečeno, šta čovek može da učini, osim da pokuša i ne uspe. Ili, kako je zapisao Oskar Vajld: “Pravi džentlmen se bori jedino za unapred izgubljenu stvar.”

Krivica nedužnih saučesnika

Nema kompromisa, rekosmo li, nema blagonaklonosti za saučesnike u zločinu, Filip David ispisuje dijagnozu koja ne donosi čitaoce (pacijente), ni sinekure rezervisane za autore uvlakačkih nacionalističkih kupusara: “Krivica običnog čoveka može se proceniti i odrediti merom njegove tobožnje neobaveštenosti i ignorancije. U odsustvu griže savesti postaje laka žrtva ribara ljudskih duša. Upada u njihove mreže i postaje pukiizvršilac poslova, verujući da svojom odanošću izbegava svaku odgovornost. Tako u brizi za svoju naciju zatire druge, zgražavajući se nad zločinima drugih, i sam postaje zločinac, čuvar logora, uništitelj gradova i sela. Posle završenog rata, s gorčinom u duši tvrdiće kako je prevaren od svojih vođa. Prihvatio je da postane zavrtanj u velikoj mašineriji, pa se čudi kako se neko usuđuje da govori o njegovoj krivici”, piše David (poglavlje U ogledalu devedesetih, Dnevnik 1990 - 1995.).

U esejima Filozifija bede, Trijumf primitivizma, Oči straha, ne slučajno smeštenih na početak zbirke, autor detektuje i skenira alate zla,otkrivajući vanvremensku  partituru “ljudskog beščašća” , kao svojevrsnu ekspoziciju za analizu početka i razvoja rata u Jugoslaviji, pogotovu njegovih varvarskih i nezabeleženih pojavnih oblika i detalja.

“Ovdašnji primitivci spojili su fanatizam i akciju. U ime svoje nacije, ideologije i vere lome kosti stvaraju masovna groblja, ostvaruju se u nasilju. Buldožerima melju tela žrtava i bacaju ih u rudarska okna. Jedna žrtva za primitivnu pamet i iz nje izrasle moć i silu, nije ništa. Treba da stradaju stotine hiljada, možda milioni, da bi se zadovoljile neumerene primitivne strasti. Obilazeći ratne invalide svoje vojske, jedan ovdašnji vođa ih je pozdravio rečima 'Drago mi je što vas vidim u tolikom broju!' A jedan drugi, na opomenu da njegov narod više nema nijednog prijatelja u svetu, odgovorio je: 'Imamo - Isusa Hrista!' Sve što ovakvi dodirnu, pretvaraju u svoju suprotnost. Vera postaje blasfemična, rodoljublje kompromitujuće, kultura ponižavajuća, vlast zaštita bezvlašću, visokoučene institucije paravan za gluposti, politika - utočište ua primitivizam i primitivce.  Ideološki buzdovan u rukama primitivaca vitla i mlati oko sebe sve čega se dotakne.” (Trijumf primitivizma).

Vukovar, Štrpci, Srebrenica...

Ima li u ovoj knjizi primitivaca koji su sada na vlasti u Srbiji? Naravno, samo bi u Davidov esej trebalo ubaciti imena i svakodnevne postupke vrha režima koji su bahata negacija zdravog razuma i civilizacijskih vrednosti. Ali i - neka svako odabere - pomirljivo ili nepomirljivo zaključiti da suština problema nije tek ohola, beskrupulozna i banditska vlast. Da će i svaka sledeća imati svoje bednike i primitivce, “zaštićene lopovskim kodeksom koji štiti vernike od zaraženih” (B. Štulić).

Takva je analiza književnika; ovoga puta nema mesta za fikciju, samo za refleksiju, dokaze i zvučne ritmove i sklopove kojim se svrstava i među najradije čitane novinske autore iz ratnog perioda. Stil Filipa Davida u ovim tekstovima je drugačiji, arhaičan za vreme u kojem su nastali, budući da oni koji pamte tadašnje novinske napise, beleže u sećanju uglavnom jezik mržnje, laži, falsifikata, mitomanije, vojnu terminologiju i tragične eufemizme za smrt, progonsvo i patnju.

“Mračne ideje iskopale su i napunile grobnice u Vukovaru , Srebrenici i na stotinama drugih mesta, opsedale i rušile Mostar i Sarajevo, mračne ideje izbrisale su sa lica zemlje mnoge gradove i sela, uzročnici su besmislenog i bezrazložnog stradanja nebrojenih izbeglica. Mračne ideje stoje iza otmice putnika u Štrpcima i njihove pogibije, kao i mnogih drugih nedela. Mračne ideje inspirišu one koji i dan - danas pale tuđe domove kako se izgnanici ne bi vratili svojim kućama, sve radi očuvanja etnički čistih teritorija (...) Mračne ideje čine matricu one vrste mišljenja što se pretvara u pravu ljudsku moru, šireći se kako se jedino mračna i sluđena misao širi: brzinom plamena i snagom oluje. A kao pratnja ratnih talambasa i dobošaizgovorene su reči koje ulaze u antologije rasističkih, ekstremnih, netolerantnih, mrzilačkih, zločinačkih govora.”

Knjiga opore istine ili razumni “izdajnik”

Nema za Filipa Davida masovnih grobnica koje su “navodne”, logora koji su muslimanska propaganda, uništenih tragova civilizacije koji su tek iscrtavanje novih karata krvlju nedužnih žrtava. Takvo je i poglavlje Jevrejske teme u kojem su eseji o jevrejskom identitetu, analiza Solženjicinove studije Jevreji i Rusi, te esej Zločin i žrtva u kojem se autor  vraća na Prima Levija koji piše o Holokaustu. “Čovek možda ne može, štaviše ne sme da razume to što se desilo, jer to razumeti, skoro da znači opravdati”, napisao je Primo Levi.

Kako razumeti Srebrenicu, Omarsku, masovne grobnice u Batajnici, Rudnicu, Petrovo Selo - jedan je od mogućih pravaca razmišljanja koji autor ove zbirke ne nameće. I ne “sprečava”, naprotiv.

Istina koju Filip David iznosi teška je i onespokojavajuća, subverzivna, dakle, za sve koji žive od laži, podmetanja, falsifikata. Pred čitaocima je knjiga koja bi mogla da bude udžbenik, da se ispituje “za dvojku”, ili makar da se nađe na policama iznad televizora, tu gde se već godinama udobno baškare jedino Pelagićev Narodni učitelj i Popovićeva Knjiga o Milutinu.

Knjiga opore istine, pisana s ljubavlju i dobrom namerom, zbirka dijagnoza i poruka koja nije agitacija. Knjiga nakon koje će autor ostati izdajnik, a na to se davno obavezao, aprila 1992. kada je sa grupom intelektualaca osnivao Beogradski krug: "Gospodari naših života i naših sudbina uvukli su nas u rat, u kriminal, u gangsterizam, pustili su sa lanca svoje rasiste i mafijase, otvorili mikrofone, uperili u njih kamere, od zemlje u kojoj smo se rodili napravili su zemlju nasilja i sramote, a nas, protiv naše volje i naših uverenja, pretvorili u svoje saučesnike... Jedino što nam preostaje jeste da postanemo izdajnici... Biti izdajnik u takvoj zemlji i takvom sistemu najmanje je što može i mora učiniti svaki moralan i častan čovek.”

Zvuči aktuelno?

Ali, dokle će razum biti izdaja i ko to više može da sluša (nema upitnika).

Oceni 5