Sudbina arhitektonskih grdosija
Build1

WW2 German Observation Tower, Pleinmont Point Guernsey, 1942-1945

Photo: _BRUT

Brutalizam: Zidanje kadra

Brutalizam je stil u modernoj arhitekturi koji je cvetao od 1954. do 1970. godine, a naziv je dobio od francuskog termina "béton brut" koji označava "grubi" beton, pojam koji je fracuski arhitekta Le Corbusier koristio da bi opisao liveni beton s vidljivim tragovima oplate, korišćen na većini njegovih zgrada konstruisanih nakon Drugog svetskog rata. Pojam je počeo masovno da se koristi nakon objavljivanja knjige Reynera Banhama "The New Brutalism: Ethic or Aesthetic?" koja se bavi pokušajem da se okarakteriše do tada nastala grupa pravaca delovanja, naročito u Evropi.

Ima onih koji ne vole ogromne betonske zgrade, pa podržavaju termin „brutalističke“, budući da tvrde da je njihovo postojanje zapravo nasilje nad ljudskim rodom. I oni koji uživaju u grdosijama od betona slažu se da ove spadaju pod „brutalistički kišobran“, i podržavaju taj pojam, ali iz potpuno drugačijeg razloga: poznato im je da ovaj dolazi od francuskog "béton brut", i da ime govori sve o materijalu, a ništa o uticaju na okruženje.

Proizvodi brutalističke arhitekture prvo asociraju na skloništa, sovjetsku eru, te na graditeljstvo zemalja trećeg sveta, ali se mnogi slažu da je beton, ma koliko grubo izgledao, zapravo jedan „optimistični građevinski materijal“ koji će svoje mesto pronaći i u budućnosti. Dvadesetih godina prošlog veka na beton se gledalo kao na faktor koji će promeniti svet, a zbog toga što se činilo da nema ograničenja, da je široko dostupan. Zbog toga se našao svuda: u mostovima, ulicama, šetalištima, manjim, i naravno ogromnim zgradama. Omogućio je izgradnju objekata koji su pružali smeštaj za do tada nezamislivi broj ljudi, te su ga volele vlade širom sveta, a posebno sovjetska. Filozofski posmatrano beton je viđen kao „iskren, skroman materijal koji se ne krije iza slojeva farbi i ukrasnih fasada.“

Čovečanstvu ipak nije trebalo mnogo da se okrene protiv brutalizma, a ponajviše zbog toga što se na građevine gledalo kao na simbole diktatura u okviru kojih su nastajale. Pored toga, bilo je to i pitanje mode, budući da narod voli moderno, poštuje ono što je starije od 100 godina, te osuđuje sve ono što je između. Tako su brutalistički divovi postali žrtve cenzure prošlosti, istina često neprijatne, pa njihovo rušenje mnogi opisuju kao „osvetu mediokretskog društva koje je svoj bes usmerilo ka vremenima koja su potvrdu tražila u veličini.“

 

Oceni 5