Budnost

U Parizu klimava kula Sen Žak

Slična suncokretu

Ponekad udara čelom o Senu i njena senka klizi

neprimetno među remorkerima

U tom trenutku na vrhovima prstiju u mom snu

Krećem prema sobi gde ležim ispružen

I potpaljujem je

Da ništa ne bude od one saglasnosti što mi je iznudiše

Nameštaj onda ustupa mesto životinjama iste

veličine koje me braski posmatraju

Lavovi u čijim grivama dogorevaju stolice

Ajkule sa čijim se belim trbusima stapa posljednji drhtaj čaršava

U času ljubavi i plavih očnih kapaka

Vidim kako i ja gorim vidim to dostojanstveno skrovište ničega

Što beše moje telo

Razriveno strpljivim kljunovima ibisa vatre

Kad sve je svršeno ulazim nevidljiv u taj kovčeg

Bez obzira na prolaznike života čiji malaksali

koraci zvone vrlo daleko

Vidim ivice sunca

Kroz glogovo trnje kiše

Čujem razdire se ljudsko rublje kao veliki neki list

Pod noktom odsutnosti i prisutnosti u povezanosti

Svi pozivi precvetavaju ostaje od njih smao mirisna jedna čipka

Školjka jedna od čipke što ima savršeni oblik dojke

Dodirujem još samo srce stvari držim nit.

*Prevod sa francuskog: Ivan V. Lalić