Film "Falling" (2020)
Falling

Photo: theluxonomist.es

Buka bez smisla

Falling

2020.

scenario i režija: Viggo Mortensen

uloge: Viggo Mortensen, Lance Henriksen, Sverrir Gudnason, Terry Chen, Laura Linney, Hannah Gross, Bracken Burns

Kada glumac pređe u autorske vode, onda obično govorimo o egu i ničim potkrepljenoj potrebi da nam neko naviknut na izgovaranja teksta koji je neko drugi napisao sada sam poruči Nešto Jako Važno. Viggo Mortensen nikada nije izgledao kao takav tip glumca: birao je uloge po tome koliki su mu izazov, a ne da bi preko njih ganjao slavu i novac. Igrao je kod velikih autora poput Davida Cronenberga (koji mu ovde »vraća uslugu« jednom izuzetno koloritnom epizodom), ali i u filmovima »egzotičnih« produkcija koji bi bez njegovog prisustva ostali potpuno opskurni, te u filmovima koji su percipirani kao izuzetno važni, kao što je to bio nedavni »oskarovac« Green Book.

Čoveku prosto dođe da se zapita da li mu je Falling kao rediteljski prvenac zaista bio potreban u životu i karijeri. Sudeći po svemu, verovatno da nije, ali opet je teško reći da je u slučaju Mortensenovog angažmana, autorskog, a naročito glumačkog, tu reč o promašenoj kalkulaciji. Mortensen je u projekat verovatno ušao da bi ispričao nešto do čega mu je lično stalo, ali problem je što to baš i nije uspeo da iskomunicira, pa sve deluje kao lažnjak. Verovatno da je tu reč o iskrenoj pogrešci.

John Peterson (Mortensen) je čovek koji živi ispunjenim životom. Po struci je pilot, vezu sa svojim partnerom Ericom (Chen) je ozakonio i njih dvojica skupa s ljubavlju odgajaju kćerku Monicu. Njegovo strpljenje će pak doći pod upitnik, opetovano, kada životne okolnosti počne da mu diktira otac, Willis (Henriksen), koji boluje od uznapredovale demencije. Bolest tu nije jedini problem, već pre svega neka vrsta »pojačala« za ionako neugodan karakter iskazan kroz prevaziđene rasističke, homofobne i patrijarhalne stavove. Willisov dolazak u Kaliforniju i moguće preseljenje tamo sa farme u večito snežnom i hladnom ruralnom New Yorku biće test za njega samog (ipak ide u zemlju gde žive »pederi i spaljivači zastava«), ali i za sve oko njega, s tim da okruženje, uključujući i njegovu kćerku, a Johnovu sestru Saru (Linney), definitivno ima manje strpljenja nego što to ima John.

Od takvog predloška bi se mogla smućkati simpatična indie dramedija (film je ipak imao premijeru na Sundance Festivalu pre nego što mu je zaključavanje kao odgovor na pandemiju prekinulo festivalsku turneju na osam meseci) sa suzama i porodičnim svađama i možda sa malo optimizma. Crnilo kojim nas Mortensen zasipa je možda čak i osvežavajuće u toj situaciji jer makar razbija kliše »Sundance indie« filma, ali problem je što je sve, ama baš sve, u pogrešnom, preteranom emocionalnom registru, pa drama postaje melodrama, a u temelju svega stoji lažnjak i banalizacija.

Johnova veza sa Ericom deluje nerazrađeno i neuverljivo. Sarah i njena deca su samo skice iskorištene u jednoj sekvenci. Njihove ultra-liberalne vrednosti koje ih kroz život vode su prenaglašene, ali nikada nisu ispitane ili objašnjene. Suprotno njima, Willisov lik, naročito u Henriksenovoj afektirajućoj interpretaciji, deluje kao imitacija do nivoa parodije tipičnog Clint Eastwood lika, najviše Walta Kowalskog iz filma Gran Torino (2008), te stoga potpuno neuverljivo jer Henriksen ipak nije glumac Eastwoodovog nivoa i profila. Osnovni problem tu je manjkava motivacija (pre svega zanemarivanje faktora srama) koju Mortensen kao scenarista i Henriksen kao glumac pokušavaju da zamaskiraju ponekad izuzetno kreativnim vređanjem.

Prilika da se zamke repeticija i očiglednog lažiranja izbegnu ukazala se u verovatno najzanimljivijem aspektu filma, brojnim »flashback« scenama kojima Mortensen pokušava da objasni genezu odnosa između oca i sina. Problem je što i tu on Willisov lik (kao mladog ga igra islandski glumac Sverrir Gudnason) pokušava da objasni jednom rečju, odnosno jednim epitetom (»drkadžija«), pa tako njegovi propali brakovi, prvo sa Johnovom i Sarinom majkom Gwen (Gross), pa i onda i sa drugom suprugom Jill (Burns) deluju pomalo šablonizovani. Pitanje koje se postavlja na tom mestu je, ako je Willis već takav kakav je, sa ili bez demencije, zašto mu je John i dalje veran i zašto je spreman na beskonačnu žrtvu za njega. Na to pitanje Mortensen ne uspeva da ponudi uverljiv odgovor.

Kao što ne vidimo neku naročitu scenarističku inventivnost ili doslednost, teško je uočiti i bilo šta značajno u smislu Mortensenovog doprinosa režijom. Postavlja se pitanje koliko se njome uopšte i bavio (a koliko je, recimo, prepustio asistentima), imajući u vidu vreme koje provodi pred kamerom. Kao glumac je on standardno dobar i apsolutno u svom tipu čvrstog stoika, ali to i nije nikakvo iznenađenje. Ono što upada u oči je da je ostatak glumačkog ansambla prepušten sebi i svojim instinktima, pa se snalazi kako ko zna i ume. U tome ženski deo ansambla u proseku bolje koristi priliku od muškog, iako su u pitanju minijaturne uloge, ali malo šta od toga može da popravi utisak koji ostavlja Henriksenovo neobuzdano glumatanje koje stvara mnogo buke koja ne konvergira ničemu smislenom.

Oceni 5