Bukvar za emocionalno opismenjavanje

Kada se pre desetak godina pojavila na TED konferenciji, Brene Brown je postala prvo miljenica Opre, a potom i svekolike self-help i self-care javnosti. Najpre je govorila o ranjivosti, da bi se u drugom TED govoru, koji je usledio godinu dana kasnije, pozabavila pitanjem srama. Nije obećavala savršenu budućnost, izobilje, uspeh, slavu, lečenje života i slično, već se prihvatila neprijatnih tema i osećanja. Ubrzo smo saznali i da nije priučena zagovornica opskurnih motivacionih programa, već da je doktorirala socijalni rad i da se kao naučnica bavi ljudskim emocijama.

Kada sam 2012. pogledala njene TED govore, sve mi je bilo jasno, osim što sam mislila da ništa od toga ne mora da se primeni i da sve dođe spontano. Kada sam 2020. pisala na temu ranjivosti, shvatila sam da imam odlično predznanje i skoro pa nikakvu praksu. Kada sam nedavno otkrila da je HBO Max napravio serijal od pet epizoda sa Brene Brown u „glavnoj ulozi“, bilo je izvesno da obnavljanje gradiva sledi. Nakon što sam konačno pogledala Atlas of the Heart, utvrdila sam da mi ni 2012. ni 2020. ništa nije bilo jasno i da sam tek sad spremna da prihvatim poruku do kraja. Za to nije zaslužna (samo) Brene, ali je sjajno što doprinosi procesu samoupoznavanja svakog od nas.

Atlas of the Heart je kao knjiga, odnosno priručnik, preveden i objavljen i kod nas, a Brene ga je za potrebe streaming servisa i „oživela“. Naizgled, to je i dalje forma TED govora, s tim da ovoga puta publika aktivnije učestvuje, te da se u razgovor uživo ili na daljinu uključuju njeni saradnici ili stručnjaci iz oblasti psihologije i sociologije, a da za ilustraciju određenih emocija koristi i scene iz popularnih filmova i serija.

Za onoga ko ne poznaje Brene, sebe, odnosno neke telesne i mentalne procese, Atlas bi možda bio najbolji početak, budući da tu objašnjava kako prepoznati i imenovati sopstvene emocije. U emisiji obrađuje 30, u knjizi mnogo veći broj emocija, no kad prikaže postupak i važnost jezika kojim te emocije označavamo, daje nam najvažnije alate bez obzira na to što nije „nacrtala“ sve.

Nekim ljudima je sve ovo jako dobro poznato i nije im potreban ovakav „bukvar“, međutim, i ta srećna manjina živi u društvu koje istinski ne želi da razume i toleriše emocije. Ovakva vrsta opismenjavanja podrazumeva otvorenost za nova iskustva i druge ljude, kao i prihvatanje tuge, ljubomore, zavisti, svih onih osećanja koja doživljavamo kao negativna.

Brene ne obećava savršenstvo, već težak put spoznaje sebe i povezivanja s drugima. A povezivanja nema bez samopouzdanja, ranjivosti, empatije... Kada nam objasni šta sve empatija podrazumeva, a šta sve nije i ne treba da bude, zaista nam se otvaraju vrata nekog drugačijeg sveta. I dalje je to ovaj naš, čudesni i jezivi svet, samo sa ljudima koji dobijaju mogućnost da stvarno urade nešto povodom sebe i odnosa sa drugima, da razumeju i podele svoju priču, bez straha i srama. Ali, ne sa svakim, već samo sa onima su - pružajući ljubav, saosećanje i sigurnost – zaslužili da je čuju.