Reportaža iz Albanije: Betonske pečurke, turistički adut
AAbuu 01 S

Photo: David Galjaard

Bunkeri za široku upotrebu

U srcu grada: Mali bunker za iskoristitiEnver Hodža (1908-1985), diktator koji je vladao Albanijom od 1944. do svoje smrti 1985, bio je uveren da njegovu zemlju neminovno očekuje invazija suseda, iz NATO pakta ili sovjetskog bloka. Za Hakija Isufija, to je značilo da je od dvanaeste godine svakog dana u školi imao jedan sat vojne obuke. U četrnaestoj godini je već nosio kalašnjikov i rečeno mu je da vežba pucanje iz zaklona betonskog bunkera teškog osam tona ojačanog čelikom ‒ što je bilo lako, budući da je imao dva bunkera u dvorištu.

Procenjuje se da je za vreme Hodžinog režima podignuto 750.000 takvih bunkera za dve osobe. Izgradnja je počela 1967. i dramatično se povećala krajem šezdesetih godina pošto su zemlje Varšavskog pakta, svojevremeno albanske saveznice, okupirale Čehoslovačku. Sveprisutnost bunkera značila je da Isufi može da se odbrani od okupatora gde god da se zadesi kad dođe do te katastrofe ‒ iz škole, zadnjeg dvorišta ili s radnog mesta. „Tad sam se osećao veoma sigurno zbog toga“, ispričao je.

Niko ne zna koliko je tih betonskih kutija podignuto, ali procene idu od petsto hiljada do milion. Većina je reč o malim qendër zjarri, bunkerima poput Isufijevog. Visoki su 2,1 m i sastoje se od cilindrične osnove prečnika 1,8 m sa zasvođenom tavanicom i tankom horizontalnom puškarnicom. Njihovi zidovi debeli 0,3 m ojačani su s prednje strane polukružnim spoljnim zidom i sabijenom zemljom debljine 0,6 m. Postojali su i veći pikë zjarri s betonskim kupolama širokim osam i visokim pet metara koje su mogle da zaklone deset ljudi i čiji su zidovi debeli jedan metar mogli da odole neprestanoj artiljerijskom paljbi iz blizine. Preovlađuje mišljenje, na osnovu malobrojnih vojnih izveštaja, ličnih sećanja i savremenih istraživanja, da je na jednom kvadratnom metru bilo između dvadeset četiri do dvadeset sedam gendër zjarri i jedan pikë zjarri, skupa polisa osiguranja protiv stranog „imperijalizma i revizionizma“ kojih se Hodža pribojavao. Bunkeri su istačkali urbane centre i seoske padine, igrališta i groblja kao i, naravno, škole i stambene blokove.

Ukras za svaku građevinsku celinu: Bunker, deo ambijenta

Te jednostavne betonske građevine oličavale su albansku tradiciju nepokolebljivog oslanjanja samo na sebe: Albanija je jedina država koja se u Drugom svetskom ratu oslobodila bez direktne strane pomoći.

Ironično je što oni, iako podignuti da odole žestokom bombardovanju u slučaju kopnene invazije do koje nikad nije došlo, popuštaju pred mirovnim silama ekonomije, javne bezbednosti i prezira prema prošlosti. Isufi kaže da je prodao čelik s jednog svog bunkera, a uništavao ga je ceo vikend, za trista evra, što je više od prosečne mesečne plate koja iznosi dvesta šezdeset evra. Ipak, sačuvao je drugi bunker u dvorištu kao kuću za svog psa čuvara. Širom zemlje, drugi su takođe našli nove namene za bunkere – pretvorili su se u kokošinjce, skladišta za seno, radionice, te relikvije izolacije postaju funkcionalna manifestacija prihvatanja kapitalizma.

U Golemu je Kujtim Roci pretvorio bunker na plaži u restoran a zatim i hotelski kompleks. Kad se komunizam srušio 1991, prestao je da radi kao vodoinstalater i počeo da peče rakiju u pikë zjarri blizu kuće. Tražio je dozvolu Ministarstva odbrane da pretvori bunker u restoran, koji je po sinu nazvao Elesio.

Taj bunker je prvo bio restoran i kafić, sa stolovima unutra i spolja. U međuvremenu je Roci podigao tri sprata iznad bunkera, koji i dalje služi kao vinski podrum i magacin pošto je temperatura u njemu sveža cele godine. Vrh kupole prodire u trpezariju na prvom spratu. Roci je nakratko prestao da peče ribu kako bi nam pokazao prostor.

„Turisti iz cele Evrope dolaze da vide bunker“, kaže on. „Lepo živim zahvaljujući njemu.“

Sasvim obična slika: Bunker na obali, da spreči invaziju neprijatelja

Više velikih bunkera na plaži pretvoreno je u restorane i kafiće, ali češće su u njima toaleti, svlačionice i skladišta za mala preduzeća koja iznajmljuju suncobrane i ležaljke turistima.

Nekoliko kilometara niz obalu, Fatmir Kadžiju služi sokove grupi srednjoškolaca sa susednog Kosova. Betonski bunker/štand s osveženjima nadvija se nad terenom za odbojku i pruža malo hlada. Nažalost, kaže on, nisu svi njegovi susedi hteli da sačuvaju ove nezgrapne ostatke totalitarizma.

„U ovom kraju uništeno je sedam bunkera“, kaže Kadžiju. „To je prava sramota; trebalo bi da ih sačuvamo za istoriju.“

U Hodžinom rodnom gradu Đirokastri, jednom od dva „istorijska grada“ koja je diktator želeo da sačuva u otomanskom stilu iz doba pre Prvog svetskog rata, jedan bunker na litici pretvoren je u u pab Elnis, opremljen kaučevima od crne veštačke kože i obaveznim slabim osvetljenjem.

Mlađa generacija ih doživljava kao podstrek za razvoj turizma. Konceptualni dizajneri Elijan Stefa i Điler Miditi stvorili su Betonske pečurke, otvoreni priručnik za davanje nove namene bunkerima koji je predstavljen na Bijenalu u Veneciji 2012.

Pesak, sunce, more i - bunker: Albanska razglednica

„Bunkeri su suštinski deo albanskog identiteta“, priča Stefa, koji je rođen u priobalnom gradu Vlore i igrao se u bunkerima na plaži kao dete pre odlaska u Italiju kad se albanska ekonomija srušila sredinom devedesetih. „Oni predstavljaju četrdeset pet godina komunizma koji je na mnogo načina promenio ovu zemlju. Oni jesu ožiljak, ali ožiljak može da ispriča dobru priču.“ On brine da zemlja nema jasan plan da sačuva bar neke bunkere i predlaže da neki regioni sačuvaju originalne bunkere za potomstvo.

Svi bunkeri su zvanično vlasništvo albanskog Ministarsta odbrane i poslovni ljudi moraju da podnesu zahtev za njihovo korišćenje, ali u burnim devedesetim nadgledanje upotrebe bunkera ‒ ili sprovođenje zakona protiv njihovog uništenja ‒ nije bio prioritet vlade.

Stefa i Miditi, etnički Albanac iz Prizrena, kažu da je njihov cilj da pretvore simbol sputavajuće ksenofobije u izvor gostoprimstva uz promovisanje održivog ekološkog turizma. Njihov dvojezični priručnik pruža podrobna uputstva za pretvaranje bunkera u mesta za kampovanje, kioske ili kafiće u zavisnosti od njihove veličine i položaja, a pruža i smernice za saradnju s lokalnim vlastima kako bi se taj plan ostvario.

Ukras za svaki park: Bunkeri strpljivo čekaju investitore

Jedan od predloga je pretvaranje bunkera u kapsule za spavanje uz ulaganje od samo sto pedeset evra. Takođe su napravili nacrte za promenu čitavih delova plaže. Čak su izdvojili nekoliko potencijalno unosnih bunkera zbog mesta na kojima se nalaze, blizu turističkih atrakcija, plaža i staza za šetnju.

Stefa pripada generaciji Albanaca koji su se obrazovali u inostranstvu i upravo se vratili u promenjenu Tiranu ‒ oni ne doživljavaju bunkere kao nešto negativno. „Dok sam bio dete, za mene je to samo bio bunker“, priča on. „Kao bilo koja stena. Zašto bi me zanimalo šta stena radi na određenom mestu?“ Zainteresovao se tek kad je ugostio prijatelje iz inostranstva koji su se zadivili. On pripada grupi mladih urbanih ljudi koji pokušavaju da spasu bunkere, ne samo kao obeležja prošlosti već da bi razvio nijansirani smisao za humor o mučnoj prošlosti.

Iako su Albanci podeljeni u vezi s tim može li se tako moćan simbol totalitarizma pretvoriti u nešto dobro, bar neki iz generacije posle Hodže koja sad postavlja trendove želi da slave bunkere ‒ doslovno.

Zhujeta Cima osnovala je Bunkerfest 2010. kako bi „širila ljubav“ prema bunkerima i privukla pažnju na njih za jedan vikend kampovanja, muzike i zabave. Bunkerfest 2011. i 2012. sastojao se od žurki u pravim bunkerima koji su kasnije uništeni, tako da je festival sledeće godine održan među bunkerima na planini Dajti, dvadeset šest kilometara od Tirane, a privukao je bendove, di-džejeve i goste čak i iz bivše Jugoslavije, nekadašnjeg Hodižinog glavnog neprijatelja.

Autor fotografija: David Galjaard, zaljubljenik u bunkere„Ovi bunkeri su napravljeni radi vojne zaštite; trebalo je da se iskoriste za rat“, kaže Cima, osmehujući se dok se priseća kako su se ona i mnogi njeni prijatelji prvi put poljubili u nekom bunkeru. „Sad pokušavamo da ih koristimo kako bismo širili ljubav preko umetnosti. Umesto da ih uništimo ili ostavimo da propadnu, zašto ne pretvoriti ružnu stranu priče u nešto pozitivno?“

Stotine hiljada betonskih bunkera narušava albansku prirodu i gradske ulice. Nikad nisu korišćeni za odbranu, ali danas imaju novu iznenađujuću svrhu.

Bunkeri su poslužili kao inspiracija i materijal za Konverscenu umetnika Nikua Aleksa Mucaja, stalnu, funkcionalnu scenu na otvorenom koju je napravio na krovovima tri gendër zjarri koje je prevrnuo kao deo svog postdiplomskog rada o postindustrijskom dizajnu. Okretanje bunkera naopako je fizički simbol transformacije, kaže Muci, simbol koji poručuje da društvo mora nastaviti dalje. „Hteo sam da transformišem bunkere, najveći simbol izolacije, u nešto što može igrati ulogu u sporom procesu demokratizacije Albanije, u nešto što može funkcionisati kao grčka agora.“

Mucaj je svojoj sceni dodao jedan mali detalj koji simboliše albansku i dalje nerešenu postbunkersku budućnost: četiri tanke šipke od ojačanog čelika instalirane su u svaki ugao scene. On objašnjava da to izgleda poznato svima koji su se vozili po Albaniji i videli da su mnoge kuće nedovršene, s čeličnim šipkama koje izviruju na vrhu. „Kad grade kuće, Albanci ostavljaju prostor za drugi i treći sprat, namenjene njihovoj deci kad budu imala sopstvene porodice“, objašnjava on. „Ove grede predstavljaju moju nadu u budućnost zemlje, u nastavak njene (re)konstrukcije baš kao što porodica planira dodatni prostor.“

Trenutno je nemoguće predvideti koliko će ovih relikvija prošlosti prethodnog režima naći novu svrhu i koliko njih će biti uništeno. Isufi kaže da će njegov preostali bunker ostati na mestu sve dok on živi u toj kući. Zadovoljan je što njegov pas može da spava u njemu i čuva njegovo imanje s krova preko dana.

„Nikad ne znate šta može da se dogodi“, kaže on. „Za života sam video mnogo promena.“

*Valerie Hopkins je freelance novinarka koja živi u Prištini i izveštava o istočnoj Evropi i zapadnom Balkanu. Holandski fotograf David Galjaard, autor fotografija u ovom tekstu, godinama se bavio temom albanskih bunkera, a 2012. objavio knjigu „Concresco“. Više Galjaardovih radova može videti u Fotogaleriji, ovde

*Iz holandskog magazina WorksThatWorks koji je objavio ovaj tekst, javio se urednik Peter Bilak koji je svom imenjaku Lukoviću napisao: Hi Petar, thanks for the email and explaining what you do. We’ll be happy to allow republication of the article *From Bunkers to Businesses*.

 

Oceni 5