Šta može jedna knjiga?
Dnkis 01 S

Photo: izvor/sinhro.rs

Buridanov magarac ili pisac u haosu sveta

Sama činjenica da se pitanje "Kakva je odgovornost pisca prema državi?" nameće s takvim intenzitetom ne samo u poslednjih četrdeset posleratnih godina, nego dobrim delom već negde od dvadesetih godina ovoga veka, svedoči jednako o njegovoj aktuelnosti koliko i o nekoj nelagodnosti koja se kao zla savest javlja kod pisaca svih kontinenata. To pitanje je zapravo priznanje naše nelagodnosti i sumnje u smisao svega našeg pisanja: Zašto pišemo, za koga pišemo? Nije li pisanje uzaludan i besmislen posao? Da li je i šta je uradila literatura u našem veku? Da li je svojim delovanjem doprinela ovom žalosnom stanju u kojem se svet danas nalazi? Da li, dakle, nosi na sebi krivicu i istočni greh totalitarizma, ratova, verske i nacionalne netrpeljivosti, bede, gladi, zagađenja planete? Ili je, naprotiv, svojim podzemnim, jedvavidljivim delovanjem uticala koliko-toliko na to da to stanje ne bude još gore, i nije li na neki način doprinela pozitivnim vrednostima čovečanstva: demokratiji, slobodi, traženju istine? Nije li, u jednu reč, literatura bila i ostala u haosu istorije nekom vrstom lux in tenebris?

Odgovori na ova pitanja, kao što vam je poznato, bili su, u raznim prilikama i okolnostima, intonirani odveć optimistički ili su, naprotiv, bili osenčeni tihom rezignacijom u odnosu na bilo kakvu pozitivnu moć literature. Mislim da nema pisca koji nije u svakom času izložen tom uznemirenju što ga izaziva u njemu pitanje smisla pisanja, i koji se ne lomi između dva iskušenja: osloniti se na sporo, podzemno, da tako kažem etičko delovanje literature – koja će svojim idealizmom, svojom verom u čovekove kritičke i moralne vrednosti izvršiti svoj posao – ili, naprotiv, kladiti se na trenutak. Istorija nas ovde malo čemu može podučiti: pisci kao i filozofi, u stvaralačkom zamahu mislî, teže ka apsolutu, i žele da se izjednače sa Demijurgom: stvoriti ne delo nego svet; svet kao delo. Naš je život jedina i jedinstvena šansa, i svako od nas ima na raspolaganju svojih sedam dana stvaranja: svet treba urediti po toj demijurškoj zamisli idealno, kao kakav savršeno sklopljen roman ili poemu; idealno, što će reći totalitarno. Ser Karl Poper nam je dao magistralnu demonstraciju te totalizirajuće tendencije kod filozofa od Platona preko Hegela do Marksa: tendenciju koja kao jedan dug "komplot protiv slobode" traje u svojim raznim vidovima, evo, do danas. U Platonovoj idealnoj državi nije bilo mesta za pesnike, u onoj Dostojevskog za Jevreje. Tu opasnu demijuršku težnju skriba – da se svetskom haosu suprotstavi mir i poredak – formulisao je negde dvadesetih godina Žid, priznanjem da se u istorijskoj zbrci koja ga okružuje lomi između dva mogućna radikalna rešenja: fašizma i komunizma. Ovaj nam primer može, dakle, da posluži kao paradigma kakvu potencijalnu opasnost krije u sebi ona nevina pesnička fantazija à la Rimbaud, po kojoj pesništvo, dakle literatura, treba da "menja svet". Ta ista demijurška strast odvešće ne samo Sartra nego i čitave generacije intelektualaca u jedan opasan redukcionizam i fascinaciju "crvenim suncima koja sijaju izvan naše male Evrope" /Morin/, a Solženjicin će, posle gigantske borbe koju je poveo u spasonosnoj demistifikaciji jedne totalitarne države privida i laži, podleći istom iskušenju mesijanizma kao Dostojevski.

Moderni Skrib, osvrnuvši se na prošlost, ne može da je sagleda, dakle, sa bezrezervnim ponosom i bez kajanja, i ne može da ne bude svestan opasne moći koju poseduje. No isto tako, stekavši temeljno saznanje o svetu, ne može mirne savesti nastaviti da peva malarmeovski – aboli bibelot d'inanité sonore – dok se oko njega vode krvavi ratovi u ime ideja i principa koje je formulisao neki starovekovni ili neki jučerašnji Skrib. Današnjem piscu, dakle, ostaje jedno jedino pouzdano saznanje: da nijedan od puteva koji će izabrati nije bez opasnosti; da svako traženje Apsolutnog i svaki pokušaj globalnog rešenja vode u redukcionizam, dok zatvaranje u "zvučnu tišinu" jeste zloupotreba dara koji mu je Bog dao. Kao Buridanov magarac, pisac danas stoji između te dve mogućnosti: da se baci u borbu za Principe ili da obrađuje svoj vrt. Izabere li prvo, on je na neki način izneverio literaturu; izabere li drugo, ostaje mu permanentno kajanje da je proživeo svoj vek uzalud, i da je izneverio svoj dar.

Država je, treba li reći, još uvek, i sve više onaj "monstrum" od kojeg se užasnuo Niče, no primer Solženjicina dokazuje nam da literatura nije tako bespomoćna prema generalima kako nam se katkad to čini. Svaka knjiga koja svedoči protiv države kao institucije nasilja, laži i bezakonja, daje smisao celokupnom našem pisanju. Šta, dakle, može jedna knjiga? Po svom prisustvu, ona determiniše prostor u kojem je nasilna smrt skandal: ona daje smisao toj smrti, kako kaže Žan Rikardu: "Bez prisustva literature (a reč prisustvo treba shvatiti u punom značenju) smrt jednog deteta negde u svetu ne bi imala veći značaj od smrti neke životinje u klanici."

Može li nam ovo dati malo smisla i malo utehe?

[Pročitano na 48. međunarodnom kongresu PEN-a, održanom u Njujorku od 12. do 17. januara 1986]

*Objavljeno u knjizi „Život, literatura“, Sabrana dela Danila Kiša [knj. 14], BIGZ, 1995, priredila Mirjana Miočinović

Oceni 5