Potraga za Hiljadugodišnjim carstvom: Dobošar iz Niklashauzena (6)
Hans Bem

Photo: wikipedia.org

Car je bitanga, a od pape nema nikakve koristi

EGALITARISTIČKI MILENIJUM II

Godine 1434. taboritska vojska će biti poražena i skoro uništena u bici kod Lipana, i to ne od trupa tuđinskih rimokatolika već čeških utrakvista; od tada pa nadalje moć ta boritskog krila husitskog pokreta počeće rapidno da slabi. Pošto su utrakvisti 1452. zauzeli i grad Tabor, izvorna taboritska tradicija se očuvala samo unutar sekte poznate kao Češka ili Moravska braća – pa i u njoj samoj, isključivo u verskoj, pacifističkoj, nerevolucionarnoj i apolitičkoj formi. Ipak, podzemna struja militantnog milenarizma sigurno je uspela da opstane u Češkoj. Tokom pedesetih ili početkom šezdesetih godina XV veka dva brata iz bogate plemićke porodice, Janko i Livin iz Virsberga, počeli su da iznose eshatološka proročanstva u kojima se ogledao uticaj jovanovske i joakimske tradicije.

U središtu njihovog učenja nalazio se lik mesije; o njemu se govorilo kao o Pomazanom spasitelju od koga se očekivalo da svet uvede u Treće i Poslednje doba. Braća su tvrdila da je taj čovek, a ne Hristos, istinski Mesija o kome govori Stari zavet – Sin čovečji koji će se pojaviti u slavi na kraju istorije. On je obdaren uvidom kakvim ne raspolaže nijedan čovek, jer je svojim očima video Trojstvo i božansku suštinu; u poređenju sa njegovim razumevanjem skrivenog značenja jevanđelja, tumačenja prethodnih komentatora liče na trabunjanja slepih ili pijanih osoba. Njegov zadatak nije sa mo spasenje ljudskog ro da, već i samog Boga; jer je Bog od postanka sveta patio zbog ljudskih grehova, a sada se svakodnevno obraćao Pomazanom spasitelju tražeći od njega da mu ublaži muke. Takav zadatak se, naravno, nije mogao izvesti bez velikog krvoprolića; stoga će novi mesija početi time što će ubiti Antihrista – papu – a potom će nastaviti da istrebljuje sveštenike, kao sluge Antihristove, poštedevši jedino prosjačku braću. Na kraju će se ob riti na sve koji su mu se protivili, i to sa takvim gnevom da će od čitavog ljud skog roda – po predskazanju iz Otkrivenja Jovanovog – preživeti jedva njih četrnaest hiljada. Taj „spasonosni ostatak“ će biti ujedinjen u jednoj veri, u duhovnoj crkvi lišenoj spoljašnjeg kulta; svima njima će vladati Pomazani spasitelj, u isti mah kao rimski car i kao Bog (sicut Caesar imperator et Deus).

Sam pokolj će obaviti grupe najamnih vojnika – što je bila zanimljiva i nimalo neostvariva ideja. U to doba, teritorije sa kojima se Češka graničila pustošili su demobilisani češki najamnici, koji su se po uzoru na taborite uzajamno oslovljavali sa „brate“, a svoj utvrđeni logor nazivali „Tabor“. Premda ti ljudi nisu bili ziloti, već obični razbojnici, pobožnim češkim dušama kakva su bila braća iz Virsberga oni su doista mogli delovati kao pravi naslednici revolucionarnih milenarista iz 1420. godine. Naravno, novi poredak koji će biti uspostavljen posle pokolja trebalo je da ima egalitarna obeležja: preživeli sveštenici (iz redova prosjačke braće) neće raspolagati nikakvom imovinom, a vlastela će na pustiti zamkove i živeti u gradovima poput običnih građana. Savremenicima je naročito smetalo što je ova doktrina, izložena narodnim jezikom, podsticala mase da se „dignu na oružje protiv svojih duhovnih i svetovnih gospodara“, pa se stoga nisu ustezali da je porede sa učenjem pikarta „koji nekada življahu u Češkoj [...] i smerahu da od nje načine zemaljski raj“.

Pravi tvorac ove doktrine po svemu sudeći nije bio nijedan od virsberške braće, već neki anonimni franjevac koji je raskinuo veze sa zajednicom, ubeđen da je on lično Pomazani spasitelj. Braća su očito živela u njegovoj senci i smatrali su se srećnim što im je zapalo u dužnost da budu njegovi vesnici i poklisari; Janko je sebe doživljavao kao novog Jovana Krstitelja, pa je uzeo ime Jovan sa Istoka. Iz svog sedišta u Egeru (Čeb), na krajnjem zapadu Češke, oni su širili doktrinu svog učitelja na sve četiri strane sveta, kako među svetovnjacima, tako i među franjevcima „duhovne“ i joakimske orijentacije. Tvrdili su da u Nemačkoj imaju toliko pristalica da bi, ako se svi udruže, lako izašli na kraj sa ma kojim vladarem. Jasno je da se tu radilo o neumerenom hvalisanju; pa ipak, kada je ova doktrina dospela u Erfurt, koji je tada bio veliki grad sa drastično izraženim razlikama između bogatih i siromašnih, jedan uvaženi profesor koji se tada nalazio na čelu Univerziteta osetio se pozvanim da sastavi i pročita pamflet uperen protiv nje.

Dolazak Pomazanog spasitelja bio je predviđen za 1467; šta bi se tada desilo nikada nećemo doznati pošto su prethodne godine crkvene vlasti, predvođene papskim nuncijem, zaključile kako je krajnje vreme da se taj pokret uguši. Janko iz Virsberga je, izgleda, uspeo da utekne – o njemu se kasnije ništa nije čulo – dok je Livin, izbegavši smrt na lomači tako što je priznao svoje zablude, bio zatočen u tamnici biskupa iz Regensburga, gde je posle nekoliko godina umro. U međuvremenu, grad Eger je pobratimskim gradovima u Carstvu, kao i samom papi, slao pisma u kojima se branio od optužbi da je leglo jeresi.

Dok je u Češkoj bilo sve manje prostora za razvoj sličnih pokreta, situacija u Nemačkoj je izuzetno pogodovala usvajanju taboritskih ideja.

Nedovoljna izgrađenost državnih struktura, koja je već generacijama unosila pometnju u život običnog naroda, još se osećala i bila je izraženija nego ikada. Prestiž i autoritet carske funkcije nastavili su da kopne, dok se Nemačka raspadala na mnoštvo kneževina. Ugled nemačkog cara naročito je opao drugom polovinom XV veka. U Fridriha III su, zbog njegovog imena, isprva polagane velike milenarističke nade; ali on se tokom vladavine, koja je potrajala od 1452. do 1493, pokazao kao izuzetno nesposoban monarh. Sa prestola nije svrgnut jedino zato što mu se nije mogla naći prikladna zamena, a nedugo po smrti sa svim je iščileo iz pamćenja svojih podanika. Vakuum u središtu države proizvodio je hronično nespokojstvo u narodu – nespokojstvo koje se odražavalo u preda njima o „bu dućem Fridrihu“, ali ko je je takođe na lazilo oduška u naglim izlivima eshatološkog uzbuđenja. Ono se naj češće manifestovalo masovnim hodočašćima koja su podsećala na narodne krstaške pohode i flagelantske procesije iz ranijih vremena i koja su, poput njih, lako mogla da se otrgnu crkvenoj kontroli.

Nemačke teritorije koje su se graničile sa Češkom bile su naročito pogodno tlo za taboritsku propagandu. Vekovna jeretička tradicija bavarskih gradova očuvala se tokom čitavog XV veka. Sredinom veka biskup Ajhšteta je još uvek morao da preti ekskomunikacijom flagelantima koji su se bičevali pred crkvama i „dobrovoljno siromašnim“ begardima koji su prosjačili širom zemlje verujući da su dostigli duhovno savršenstvo. Ove crkvene osude izricane su sve do kraja stoleća. Sinod u Vircburgu je sredinom veka ponovo zabranio propovedi lutajućih begarda. U takvom okruženju, radikalna taboritska tradicija mogla je da se održi još dugo pošto je iskorenjena u svom zavičaju. Uslovi za njen razvoj bili su utoliko bolji što sveštenstvo nigde nije u toj meri naginjalo Pohlepi i Požudi kao u Bavarskoj. Nebrojene pritužbe biskupa dovoljno su govorile o razuzdanosti nižeg klera; mnogi sveštenici su se odavali piću i kocki, ne ustežući se da se u sinodu pojavljuju sa svojim ljubavnicama. Sami biskupi, pak, najčešće nisu učinili ništa čime bi zaslužili poštovanje svoje pastve.

Situacija je bila na ročito eksplozivna u oblastima pod jurisdikcijom kneza-biskupa Vircburga. Biskupi su već generacijama bili u zavadi sa građanima Vircburga, a činjenica da su početkom XV veka građani izašli kao poražena strana iz tog sukoba nimalo nije doprinela smirivanju napetosti. Osim toga, biskupi su prvom polovinom veka preterali sa rasipnošću, tako da su svoje dugove mogli izmiriti samo nametanjem većih poreza. Do 1474. porezi su toliko narasli da je jedan od biskupovih savetnika, uporedivši lokalne seljake sa konjima koji vuku pretovarena kola, rekao da ih konji ne bi mogli pomeriti s mesta ako bi ih optere tili još samo jednim jajetom. Svetovnjacima, koji su od niza jeretičkih propovednika imali prilike da čuju kako bi sveštenstvo moralo da živi u potpunom siromaštvu, ovakvi teški na meti zaista su morali delovati nečovečno. Činjenica da je tadašnji biskup, Rudolf od Šerenberga, bio trezvena i odgovorna osoba, nije ništa menjala stvari. Ma kakve bile lične osobine biskupa koji je sedamdesetih godina XV veka imao vlast u gradu i dijecezi Vircburga, u očima svetovnjaka, a posebno siromašnih žitelja, on nije mogao biti ništa drugo doli eksploatator.

Godine 1476. u Niklashauzenu, seocetu u Tauberskoj dolini, nedaleko od Vircburga, nastao je pokret koji bi se skoro mogao nazvati novim narodnim krstaškim pohodom. Mnogo od onoga što se desilo tokom prethodnih pohoda u Francuskoj, Nizozemskoj i u dolini Rajne, sada se ponovilo u južnoj Nemačkoj; ali ovog puta mesijansko Carstvo nije bilo Nebeski Jerusalim, već prirodno stanje kakvim su ga zamišljali Džon Bol i radikalni taboriti. Mesija ovog pokreta bio je mladić po imenu Hans Bem – ime koje nam govori da je verovatno bio češkog porekla ili da je u svesti naroda povezivan sa husitskim učenjem. Bio je pastir, ali je u slobodno vreme zabavljao svet svirajući po krčmama i tržnicama na fruli i dobošu; otuda mu i na dimak po kome je i danas poznat – Dobošar (ili Frulaš) iz Niklashauzena. Taj momak je jednog dana čuo priču o italijan-skom franjevcu Đovaniju di Kapistranu, koji je dvadesetak godina ranije putovao Nemačkom držeći propovedi o pokajanju i pozivajući slušao ce da se odreknu skupocene odeće, spale kocke i kar te za igranje. Nedugo zatim, u vreme velikog posta, pastir je spalio svoj doboš pred parohijskom crkvom u Niklashauzenu i počeo da propoveda narodu.

Slično onom drugom pastiru za koga se pričalo da je inicirao Pastirski krstaški pohod iz 1320, Bem je obznanio da mu se Devica Marija ukazala u božanskom sjaju i prenela mu poruku od ogromnog značaja. Umesto da narod poziva na ples, od Bema se očekivalo da ga prosvetli Rečju božijom. Trebalo je da saopšti kako je božansko Proviđenje među svim gradovima odabralo Niklashauzen. U parohijskoj crkvi Niklashauzena nalazila se statua Bogorodice kojoj su pripisivane čudotvorne moći i koja je dugo privlačila povorke hodočasnika. Sada će to mesto – rekla je Bogorodica – postati spasonosno za čitav svet. Poruka se dalje nastavljala u stilu koji je veoma podsećao na Nebeska pisma kojima su se služili flagelanti 1260. i 1348. godine. Bog je nameravao da teško kazni ljudski rod, ali se Bogorodica zauzela za njega, pa je Bog pristao da odloži izvršenje kazne; zato ljudi sada moraju masovno poći na hodočašće Bogorodici iz Niklashauzena, jer će u protivnom kazna sustići čitav svet. Iz Ni klashauzena, i jedino odatle, Bogorodica će udeljivati blagoslov svim zemljama; samo u Tauberskoj dolini, a ne u Rimu, ili ma gde drugde, moći će da se primi božanska milost. Svakome ko obavi hodočašće biće oprošteni svi grehovi; ko na tom mestu umre, otići će pravo u raj.

Bivši pastir je bio prost čovek, ali je na jednom ovladao neviđenom rečitošću. Svake nedelje i na dane praznika narod bi se tiskao u gomilama da ga čuje. Uskoro je pošao putem koji su pre njega sledili mnogi propovednici od vremena Tanhelma. Isprva je zagovarao samo pokajanje: od žena se očekivalo da se odreknu zlatnih ogrlica i šarenih marama, a od muškaraca da nose neupadljiviju odeću i manje špicaste cipele. Ali nije mnogo prošlo, a profeta je počeo za sebe da tvrdi kako raspolaže čudotvornim moćima, ništa manjim od onih koje je ranije pripisivao Bogorodici. Samo su njegovim molitvama imali da zahvale, govorio je on, što Bog nije poslao mraz da im uništi useve i vinograde. Uz to se zaklinjao da svaku dušu svojeručno može izvući iz pakla.

Premda je Bem propovedi počeo da drži sa odobrenjem parohijskog sveštenika, lako se moglo predvideti da će se na kraju okomiti na crkvu. Sa najvećom žestinom je izricao već tradicionalne optužbe za Pohlepu i Požudu. Bilo bi daleko lakše, govorio je, načiniti hrišćanina od Jevrejina nego od nekog sveštenika. Bog je već dugo bio zgrožen ponašenjem crkvenih lica, a sada je odlučio da to više neće trpeti. Dan osvete se bliži, a kada prispe, sveštenici će morati da kriju tonzure kako bi umakli svojim progoniteljima (ovde prepoznajemo motiv iz starog pseudojoakimskog proročanstva koje je Johan iz Vintertura zabeležio još 1348); jer, na ubistvo sveštenika tada će se gledati kao na delo dostojno svake hvale. Bog je napustio sveštenstvo, pa na zemlji uskoro neće ostati nijednog sveštenika niti monaha. Dodavao je, preteći, kako im ne bi preporučivao da ga spale kao jeretika. Ako to učine, čeka ih strašna kazna, jer su najveći jeretici upravo oni sami.

Bem se nije zaustavljao na uopštenim kritikama i maglovitim pretnjama. Pozivao je okupljeni narod da prestane sa plaćanjem svih poreza i desetina. Ubuduće, uzvikivao je, sveštenike treba naterati da se odreknu crkvenih prihoda i da žive od onoga što narod nađe za shodno da im udeli. Privlačna moć ovog poznatog učenja ostala je ista kao nekada. Tritemije, čuveni opat iz Sponhajma, propratio je te reči svojim komentarom: „Šta bi svetovnjak više voleo doli da vidi kako sveštenstvu oduzimaju sva prava i privilegije, sve prihode i desetine? Jer prost svet je po prirodi takav da žudi za novotarijama i uvek je rad da zbaci sa sebe gospodarski jaram.“ Nemački primas, nadbiskup iz Majnca, video je, međutim, u proroku iz Niklashauzena opasnu osobu koja bi crkvi mogla zadati velike nevolje.

Bem se na kraju izmetnuo u neku vrstu društvenog revolucionara koji je najavljivao dolazak egalitarističkog Milenijuma utemeljenog na prirodnom pravu. U budućem Carstvu svi će slobodno koristiti šume, vodu i pašnjake; imaće prava da se bave lovom i ribolovom kao u davnim vremenima. Svi nameti će biti ukinuti. Nijednom vlastelinu neće se plaćati zakup, niti će se za njega kulučiti, ni jednom knezu se neće plaćati porezi ili nameti. Više neće biti staleških i statusnih razlika, pa niko neće imati vlast nad drugima. Svi će živeti kao braća, uživati iste slobode i raditi isto koliko i drugi. „Vladari, bili oni crkveni ili svetovni, kao i kneževi i vitezovi, trebalo bi da poseduju isto koliko i običan narod – tada bi svi imali dovoljno. Svanuće dan kada će vladari i vlastela morati da rade za nasušni hleb.“ Bem nije ograničavao svoje napade samo na lokalnu vlastelu i kneževe već ih je usmeravao i ka samom vrhu društvene hijerarhije. „Car je bitanga, a od pape nema nikakve koristi. Car je taj koji dozvoljava kneževima i grofovima i vitezovima da nameću i ubiraju porez od nevoljnika. Jao tebi, siroti narode!“

Nema sumnje da je Bemovo učenje na različite načine našlo put do srca razli čitih društve nih slojeva. Zahtev za svrgavanje svih vladara, velikih i malih, verovatno je morao biti po ukusu gradske sirotinje; znamo da su žitelji gradova zaista dolazili u Niklashauzen, ne samo iz Vircburga već i iz čitave južne i centralne Nemačke. S druge strane, zahtevajući da šume, voda, pašnjaci, lov i ribolov budu dostupni svima bez razlike, Bem je izražavao osećanja i hte nja ogromne većine seljaka. Nemački seljaci su verovali da su tim pravima zaista raspolagali u davnim vremenima, pre nego što ih je plemstvo ukinulo; bila je to jed na od onih ne pravdi za koje se uvek verovalo da će ih budući „car Fridrih“ ispraviti. Ali dolazak desetina hiljada ljudi u Taubersku dolinu, prevashodno se mogao objasniti ugledom koji je propovednik stekao kao čudotvorac i glasnik božiji. Prost narod, seljaci i zanatlije, videli su u njemu natprirodno biće, zaštitnika i vođu kakav je trebalo da bude „car Fridrih“; spasitelja koji će svakom od njih ponaosob udeliti božansku milost i sve zajedno ih uvesti u zemaljski raj.

Vesti o čudesnim dešavanjima u Ni klas hauzenu brzo su se širi le po obližnjim selima, a odatle su ih glasnici prenosili na sve strane. Uskoro su gomile prostog sveta svih uzrasta i oba pola, ponekad i čitave porodice, nagrnule u Niklashauzen. Pokrenule su se ne samo susedne oblasti već i čitavi delovi južne i centralne Nemačke, od Al pa do Rajne i Tirin gije. Zanatlije su napuštale radionice a seljaci njive; pastiri i pastirice su ostavljali svoja stada, hitajući – često u odeći u kojoj su se zatekli, noseći u rukama pijuke, čekiće i srpove – da čuju onoga koga su nazivali „Svetim mladićem“ i odaju mu poštovanje. Ti ljudi su se uzajamno oslovljavali sa „brate“ ili „sestro“, a ovi pozdravi će uskoro poprimiti značenje borbenog pokliča. Među silnim mnoštvom neukog i uzbuđenog sveta kolale su neverovatne glasine. Ono što je plebs pauperum nekada video u Jerusalimu, ti ljudi su sada videli u Niklashauzenu. Raj se tu doslovno spustio na zemlju; neprocenjivo bogatstvo ležalo je nadohvat ruke vernicima, od kojih se samo očekivalo da ga među sobom razdele na bratski način. U međuvremenu, nepregledne rulje – slične nekadašnjim Pastoureaux i flagelantima – napredovale su u dugim povorkama, noseći barjake i pevajući pesme koje su sami sastavili. Jedna od njih je bila naročito popularna:

Usliši nam, Bože, ovu želju pravu

Kyrie eleison

Da mrske popove skratimo za glavu

Kyrie eleison

Pošto bi stigli u Niklashauzen, ostavljali su darove pred statuom Bogorodice. Ali daleko veće poštovanje ukazivano je samom proroku. Hodo-časnici su pred njim padali na kolena, uzvikujući: „O, Božiji čoveče, koga je sâmo Ne bo poslalo, smiluj se na nas!“ Tiskali su se oko njega da nju i noću, tako da je ovaj jedva uspevao da jede ili spava, a često mu je pretila opasnost da bude prignječen i doslovno ugušen njihovom silnom ljubavlju. Otimali su mu delove odeće i sekli ih na komadiće; ko bi uspeo da dođe do nekog parčeta čuvao bi ga kao relikviju neprocenjive vrednosti, „kao da se radilo o slami iz vitlejemskih jasli“. Uskoro su se proširile vesti da je pro rok dodirom ruke izlečio ljude koji su bili slepi ili nemi od rođenja, da je oživljavao mrtve i da je učinio da iz stene poteče izvor.

Odlazeće hodočasnike su neprestano smenjivale mase novopristiglih. Letopisci govore o trideset, četrdeset, pa i sedamdeset hiljada ljudi koji bi se u jednom danu sjatili u Niklashauzen; premda nam te brojke deluju preuveličano, priliv sveta je bez sumnje morao biti ogroman. Veliki logor je nikao oko seoceta; podignuti su šatori u kojima su se trgovci, zanatlije i kuvari starali o svim potrebama umornih putnika. S vremena na vreme, Bem bi se popeo na bačvu, pojavio se na gornjem prozoru ili se čak popeo na drvo da bi narodu izlagao svoje revolucionarno učenje.

Hodočašća su otpočela krajem marta 1474. godine. Do juna meseca, crkvene i svetovne vlasti zaključile su da Bemova propaganda predstavlja ozbiljnu pretnju za društveni poredak i da se po tom pitanju nešto mora učiniti. Za početak, gradsko veće Nirnberga zabranilo je svojim žiteljima da odlaze na hodočašća u Niklashauzen. Nešto odlučnije mere preduzete su u Vircburgu, gradu koji je bio neposredno ugrožen. Uznemireno ogromnim brojem stranaca koji su prolazili kroz grad, veće je zatvorilo mnoge kapije, naložilo građanima da se naoružaju i učinilo sve da obuzda širenje neproverenih glasina. Na kraju je biskup rešio da udari na samog proroka. Na skupštini koju je sazvao odlučeno je da se Bem uhapsi.

Prema rečima njegovih katoličkih protivnika, Bem je u tom trenutku po kušao da organizuje pobunu. Tvrdi se kako je na kraju propovedi održane 7. jula prisutnim muškarcima rekao da sledeće nedelje dođu naoružani, bez žena i dece, zato što mu je Bogorodica naložila da im prenese jednu važnu poruku. Izvesno je jedino da je u subotu 12. jula odred biskupovih konjanika u toku noći dojahao u Niklashauzen, uhvatio Bema i sproveo ga u Vircburg. Hodočasnici u mraku nisu uspeli da zaštite svog proroka, ali je jedan seljak već sutradan preuzeo ulogu profete, obznanivši da mu se ukazalo Sveto Trojstvo i predalo mu poruku za okupljene hodočasnike. Od njih se očekivalo da hrabro krenu ka zamku u Vircbergu, gde je Bem zatočen. Dok mu se budu približavali, njegovi zidovi će se srušiti poput onih u Jerihonu, kapije će se same otvoriti, a Sveti mladić će kroz njih pobedonosno išetati na slobodu. Hodočasnicima se ovo objašnjenje činilo sasvim uverljivim. Noseći na stotine džinovskih sveća koje su uzeli iz crkve u Niklashauzenu, ali skoro nikakvo oružje, nekoliko hiljada ljudi, žena i dece hodalo je čitavu noć da bi se u ranu zoru pojavilo pred zidinama zamka. Biskup i gradsko veće učinili su sve što je u njihovoj moći da izbegnu prolivanje krvi. Poslali su pregovarača da hodočasnike odvrati od njihovog nauma, ali su ga ovi oterali kamenjem. Drugi izaslanik je imao nešto više uspeha; mnogi hodočasnici koji su bili biskupovi podanici dezertirali su i mir no se razišli kućama. Preostali su, međutim, odlučno istrajavali u zahtevu da Sveti mladić mora biti pušten na slobodu, jer će ga oni u protivnom, uz volšebnu pomoć Bogorodice, osloboditi silom. Nekoliko topovskih hitaca ispaljeno je iznad njihovih glava, ali ih je činjenica da pritom niko nije povređen samo učvr stila u uverenju da su pod zaštitom Bogo rodice; stoga su pokušali da grad zauzmu na juriš, uzvikujući spasiteljevo ime. Ovog puta, pucnji su ispaljeni u masu, a za njima je usledio juriš konjice. Ubijeno je četrdesetak hodočasnika, a ostali su se u panici razbežali.

Bem je uživao toliku podršku u narodu da se biskup i gradsko veće čak ni posle ove nadmoćne pobede nisu osećali bezbednim. Građani Vircburga su upozoreni da predstoji novi, mnogo ozbiljniji napad; ali strahovalo se da unutar samih zidina ima mnogih koji jedva čekaju priliku da se priključe vojsci hodočasnika. Biskup je zato obavestio obližnje vlasteline da budu u pripravnosti kako bi mu u slučaju nužde pritekli u pomoć. Ipak, pre nego što je uopšte moglo doći do novih nemira, Bem je izveden pred crkveni sud koji ga je proglasio krivim za jeres i vradžbine.

Dvojici njegovih seoskih učenika – jedan je bio onaj vizionar koji je pokušao da organizuje njegovo spasavanje – odrubljena je glava. On je, pak, spaljen na lomači; dok je umirao, pevao je himne Bogorodici. Posmatrači su se tokom pogubljenja držali podalje od lomače; prost narod se nadao da će Sveti mladić nekim čudom biti spasen i da će plamen zahvatiti njegove progonitelje, dok su biskup i sveštenici očekivali neku đavolsku ujdurmu. Po izvršenju pre sude – baš kao i dva veka ranije, u sluča ju Pseudo-Fridriha iz Nojsa – pepeo je rasut po reci da ga sledbenici proroka ne bi sačuvali kao relikviju; uprkos tome, neki ljudi su iskopavali zemlju kraj lomače i kasnije je čuvali kao najveće blago.

Učinjeno je sve kako bi se izbrisao i najmanji trag sećanja na Bema i njegova dela. Darove ostavljene u crkvi u Niklashauzenu, koji su morali biti izuzetno vredni, konfiskovali su i među sobom razdelili nadbiskup Majnca, biskup Vircburga i grof na čijem se posedu nalazila crkva. U svim ugroženim oblastima Nemačke, nadbiskupi, kneževi i gradska veća udružili su snage kako bi osujetili nova hodočašća ka svetilištu. Pa ipak, hodočasnici će nastaviti da pristižu, naročito iz vircburške dije ceze; dolaziće čak i kada im crkvene vlasti budu zapretile ekskomunikacijom, a crkvu zatvorile i zabranile bogosluženje u njoj. Pošto ni to nije pomoglo, crkva je srušena početkom 1477. po naređenju nadbiskupa iz Majnca. Još mnogo godina posle toga, mesto na kome se nalazila noću su obilazili tajni posetioci.

Nema sumnje da su Svetog mladića iz Niklashauzena iskorišćavale izvesne osobe koje su bile daleko oštroumnije od njega. Zna se da su neki lokalni vlastelini pokušali da iskoriste narodno oduševljenje kako bi oslabili moć svog gospodara, biskupa Vircburga, sa kojim su godinama bili u zavadi. To su bili ljudi koji su predvodili noćni pohod na Vircburg; jedan od njih će kasnije, kao vid pokore, morati da ustupi veći deo svojih poseda kaptolu. Ali mnogo veću pažnju od tih političkih spletkaroša zaslužuju dve osobe koje su ove događaje pratile iz prikrajka i bez kojih do masovnih hodočašća možda uopšte ne bi došlo.

Bem je takođe bio običan pastir; priča se da su ga u ranom uzrastu smatrali umno zaostalim, da sve dok nije počeo da propoveda nije bio u stanju da sastavi suvislu rečenicu i da do kraja života nije uspeo da naizust izgovori Očenaš

Sve nas to veoma podseća na pobunu pastira iz 1320. godine. Tom prilikom je obično pastirče takođe videlo Bogorodicu i primilo od nje poruku. Ali masovni pokret će nastati tek pošto mu jedan monah otpadnik i jedan raščinjeni sveštenik budu pružili podršku i organizovali neophodnu propagandu; samo zahvaljujući vođstvu tih ljudi pokret će poprimiti revolucionarna obeležja. Bem je takođe bio običan pastir; priča se da su ga u ranom uzrastu smatrali umno zaostalim, da sve dok nije počeo da propoveda nije bio u stanju da sastavi suvislu rečenicu i da do kraja života nije uspeo da naizust izgovori Očenaš. Činjenica da mu je uprkos tome pošlo za rukom da digne na noge ogromne oblasti u Nemačkoj može se objasniti samo nečijom podrškom. Parohijski sveštenik iz Niklashauzena brzo je shvatio da nekoliko čuda može doneti pozamašne priloge njegovom do tada nepoznatom svetilištu; shodno tome – kako je kasnije sam priznao – izmislio je neka čuda i pripisao ih Svetom mladiću. Ipak, najveću ulogu je odigrao jedan isposnik koji je već duže vreme obitavao u obližnjoj pećini i stekao veliki ugled svojim svetačkim životom.

Taj isposnik je, izgleda, imao potpunu vlast nad Bemom, ulivajući mu strah i bodreći ga u isti mah. Neki su čak tvrdili kako je i vizija Bogorodice bila njegov izum kojim je obmanuo mladog pastira. Takođe se pričalo kako je, dok se Bem obraćao gomili sa prozora, hodočasnik stajao iza njega i došaptavao mu šta da kaže – kao što je i prikazano na duborezu iz Šedelovog letopisa. Premda priča deluje odveć literarno, verovatno dobro odslikava pravu prirodu odnosa između ove dve osobe.

U svakom slučaju, ona baca novu svetlost na nazive kojima su crkvene vlasti častile ovog hodočasnika – koji je pobegao čim je Sveti mladić uhapšen, ali je nedugo potom uhvaćen. Nazivale su ga begardom, žiteljem Češke i husitom. Premda se dokazi ne mo gu smatrati konačnim, ima dovoljno osnova za zaključak da je hodočasnik bio taj koji je od verskog hodočašća načinio revolucionarni pokret. Najverovatnije je mirnu Taubersku dolinu video kao buduće središte milenijumskog Carstva u kome će biti vaspostavljen prvobitni egalitarni poredak. Možda su moderni istoričari prebrzo, kao očitu klevetu, odbacili priču prema kojoj su biskupovi ljudi, zaduženi da ga privedu, zatekli nagog Bema u pećini kako propoveda čudesne stvari. Najzad, zar češki adamiti nisu na isti način simbolički predstavljali povratak prirodnog stanja u iskvareni svet?

Egalitaristički milenarizam je ovim odista ušao u Nemačku; tokom narednih pola stoleća o njemu će se još čuti. Pošto je nekih četrdesetak godina ležao zaboravljen i sakupljao prašinu, rukopis Žigmundove reforme prvi put se pojavio u štampanom obliku nekoliko godina po Bemovom pogubljenju, a biće preštampavan 1480, 1484, 1490. i 1494. godine. Napisano neposredno posle pada taboritske vlasti u Češkoj, ovo delo može poslužiti kao najbolji dokaz privlačnosti taboritskih ideja. Uprkos relativno umerenom političkom programu, ono je pozivalo siromahe da se dignu na oružje i silom izbore za svoja prava pod vođstvom kralja-sveštenika Fridriha. Ista tema će biti obrađena na još grublji i otvo-reniji način u Knjizi od stotinu poglavlja koju je Revolucionar sa Gornje Rajne napisao početkom XVI veka. Ono o čemu to proročanstvo tako naširoko govori svodi se, na kraju krajeva, na ono što su mnogo sažetije izrekli Džon Bol i radikalni taboriti: nakon poslednje krvave bitke protiv Antihristovih vojski, na zemlji će biti uspostavljena savršena pravda, tako da će svi ljudi biti jednaki i živeti kao braća, a možda će im čak i imovina biti zajednička. Ove fantazije se nisu ograničavale samo na literaturu; u blizini Gornje Rajne javili su se zaverenički pokreti posvećeni cilju da ih pretvore u stvarnost. Ti pokreti su skupa poznati kao Bundschuh – ova reč je označavala seljačku klompu i imala je isto značenje kao reč sansculotte u Francuskoj revoluciji.

Vođa Bundschuha je bio seljak po imenu Jos Fric, a većina njegovih sledbenika takođe su bili seljaci. Ali u pokretu su podjednako važnu ulogu igrali raspušteni najamnici, gradska sirotinja, prosjaci i njima slični; to mu je, bez sumnje, i davalo specifično obeležje. Jer tih godina je bilo mnogo drugih seljačkih buna po južnoj Nemačkoj i sve su imale za cilj samo ograničene reforme; jedino je Bundschuh stremio Milenijumu. Do pobune Bundschuh, koja se odigrala u dijecezi Špajera 1502, došlo je iz istih razloga koji su hodočasnike naveli da se zapute u Niklashauzen: uopšteno gledano, uzrok je ležao u neuspelim pokušajima obnove uzdrmane strukture Carstva, dok su neposredan povod bili ogromni porezi koje je nametnuo nesolventni biskup. Ipak, cilj pobune nije bio ništa manje nego korenita društvena revolucija. Svaku vlast je trebalo svrgnuti, sve namete i poreze ukinuti, a čitavu crkvenu imovinu razdeliti narodu; šume, vode i pašnjaci trebalo je da postanu zajednička svojina. Na zastavi pokreta vijorio se raspeti Hristos, pored koga je s jedne strane bio prikazan seljak u molitvi, a sa druge seljačka klompa i geslo „Ništa doli božija pravda!“ Planirano je zauzimanje grada Bruhzala u kome se nalazila biskupova palata; odatle je pokret poput požara trebalo da se proširi čitavom Nemačkom, donoseći slobodu seljacima i građanima koji su ga podržavali, a smrt svima drugima. Premda je ova zavera otkrivena a pokret ugušen, Jos Fric će preživeti i organizovati nove pobune 1513. i 1517; u njima će biti prisutna već prepoznatljiva mešavina fantazija: s jedne strane, iskorenjivanje moćnika i bogataša, uz uspostavljanje egalitarnog poretka, s druge, „istrebljenje bogohulnika“, po vratak Cara, pa čak i osvajanje Svetog groba. Predstava o značaju Bundschuha poprimila je u svesti naroda tako čudesne razmere da se verovalo kako su u prvom osvajanju Jerusalima učestvovali seljaci koji su se borili pod stegom ovog pokreta.

U isto vreme, u drugom delu Nemačke – u Tiringiji, koja je oduvek predstavljala plodno tlo za nastanak milenarističkih mitova i pokreta – Toma Mincer je započeo svoju vrtoglavu karijeru koju će okončati kao prorok egalitarističkog Milenijuma, čija će slava potrajati do današnjih dana.

Oceni 5