Čarls Simić: Crvena pomorandža

Tako je mračno da je moguće
da je kraj sveta na pomolu.
Čini mi se da će padati kiša.
Ptice u parku ćute.
Ništa nije onako kako izgleda.
Ni mi.
U našoj ulici raste ogromno drvo,
Svi bismo mogli da se skrijemo u njegovom lišću.
Odeća nam ne bi bila potrebna.
Osećam se matorom kao bubašvaba, rekla si.
U mislima, putnik sam na brodu punom duhova.
Sada više ni uzdah ne dolazi spolja.
Ako nam je neko ostavio na pragu dete,
Zaspalo je.
Sve se klati na ivici svega
Sa ljubaznim smeškom.
To je zato što na ovom svetu postoje stvari
Na koje prosto ne možemo da utičemo, rekla si.
I tada sam čuo kako se pomorandža boje krvi
Kotrlja sa stola i uz tup udarac pada
Na pod raspuknuta.