Veliki posvećenici: Isus (4)
Isou 02 S

Photo: art/Alex Solodov

Carstvo božje na zemlji

Sve do sada trudio sam se da osvetlim njegovom svetlošću onaj deo Isusovog života koji su jevanđelja ostavila u senci ili su ga obavila velom legende. Kazao sam kakvom je inicijacijom i kakvim razvojem duše i misli veliki Nazarećanin stigao do mesijanske svesti. Jednom rečju, pokušao sam da pokažem unutrašnju genezu Hristovu. Kada ta geneza bude prihvaćena, ostatak moga posla će biti lakši. Javni život Isusov je ispričan u jevanđeljima. U tim kazivanjima ima razlika, protivrečnosti, nekih umetnutih mesta. Legenda, koja previše pokriva ili preuveličava neke tajne, još se tu i tamo pojavljuje, ali se iz celine izdvaja takva celovitost misli i čina, jedan karakter tako moćan i tako izvoran da imamo nesavladiv osećaj kao da smo u stvarnosti – u životu. Čovek ne može ponovo da stvori te neuporedive priče koje, svojom detinjom jednostavnošću i simboličkom lepotom, kazuju više od bilo kojeg komentara. Međutim, ono što je danas važno jeste da Isusova uloga bude osvetljena pomoću tradicije i ezoteričkog učenja; treba, dakle, pokazati smisao i transcendentni značaj njegovog dvostrukog naučavanja.

Koju je to veliku novost donosio taj slavni esen koji se vraćao s obala Mrtvoga mora u svoj zavičaj u Galileji da tu propoveda jevanđelje o Kraljevstvu? Čime je on hteo da izmeni lice sveta? U njemu se dovršavala misao proroka. Snažan darom čitavoga svoga bića, on je sa ljudima delio to carstvo nebesko koje je osvojio u meditacijama i borbama, u svom beskrajnom bolu i svojim radostima bez granica. On je razdirao veo koji je drevna religija Mojsijeva bila prebacila preko onostranog. Govorio je upravo tako: „Verujte, volite, činite, i neka nada bude duša onog što činite. Postoji nad zemljom ovom svet duša, jedan savršeniji život. Ja to znam, ja dolazim otuda, i vas ću tamo povesti. Ali nije dovoljno samo težiti tome. Da bi se tamo stiglo, treba da to započnemo da stvaramo ovde dole, najpre u vama samima, a potom u svem rodu ljudskom. Čime? Ljubavlju, Milosrđem koje se na delu pokazuje.“

Tako su ljudi videli mladog proroka kako stiže u Galileju. On nije govorio da je Mesija, već je o zakonu i prorocima raspravljao u sinagogi. Propovedao je na obalama Genezaretskog jezera, na ribarskim barkama, kraj zdenaca, u zelenim oazama kojih je onda bilo u izobilju između Kapernauma, Vitezde i Korazima. Lečio je bolesne stavljajući ruke na njih, pogledom, zapovešću, najčešće samim svojim prisustvom. Za njim su išle gomile, uz njega se već bio svrstao velik broj učenika. On ih je nalazio među običnim ljudima, ribarima, skupljačima poreza. Želeo je smele, čiste prirode, ljude snažne vere, i oni su mu se neodoljivo približavali. U tom izboru rukovodio se onim darom drugog vida koji je, u svim vremenima, bio svojstvo delatnih ljudi, ali pre svega religijskih posvećenika. Bio mu je potreban samo jedan pogled da ispita neku dušu. Nije imao potrebe za drugim dokazima i kada bi rekao: „Pođite za mnom!“, ljudi su ga sledili. Jednim gestom je sebi dozivao smerne, neodlučne, govoreći im: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti.“1 Pogađao je najskrivenije misli ljudi koji su, umorni i zbunjeni, u njemu prepoznavali učitelja. Ponekad je spoznavao čestitost u neverovanju; kada je Natanailo rekao za njega: „Iz Nazareta može li biti što dobro?“, Isus je uzvratio: „Evo pravoga Izrailjca u kome nema lukavstva.“2 Od svojih sledbenika nije tražio da mu se zaklinju, ni da mu govore o svojoj veri, već samo da ga vole i da veruju u njega. On je uveo praksu zajednice dobara, ne kao apsolutno pravilo, već kao princip bratstva među svojima.

Tako je Isus počeo u svojoj maloj grupi da ostvaruje Carstvo božje koje je želeo da osnuje na zemlji. Beseda na gori nam nudi sliku tog carstva koje je već bilo u zametku, u njoj je sažetak učenja koja je Hrist širio u narodu. Učitelj sedi na vrhu brega, kraj njegovih nogu su budući posvećenici, još niže se tiska narod da žudno primi reči koje izlaze iz njegovih usta. Šta to učitelj novo kazuje i javlja? Post i pokoru? Lišavanja? Javna pokajanja? Ne, on kaže: „Blago siromašnima duhom jer je njihovo carstvo nebesko! Blago onima koji plaču jer će se utešiti!“ On zatim razvija pred njima, uzlaznim redom, četiri vrline patnje: čudesnu moć poniznosti, patnju zbog drugih, dobrotu srca, žeđ i glad za pravdom. Zatim slede aktivne i pobedonosne vrline u svem sjaju: milosrđe, čistota srca, delatno kajanje i mučeništvo pravednika. „Blago onima koji su čista srca, oni će Boga videti.“3 Te reči kao jek zlatnog zvona otvaraju, pred očima slušalaca, nebesa ukrašena zvezdama koja se pružaju poviše glave učiteljeve. Oni na njima vide vrline smernosti, ne više u obličju bednih žena ispijena lica u surim pokajničkim haljinama, nego preobražene u blaženstva, u device od svetla čiji sjaj potamnjuje čistotu ljiljana i slavu Solomonovu. Lahor s njihovih palmi obavija ta izmenjena srca dahom nebeskoga carstva.

Najčudesnije je to što se to carstvo ne prostire u daljinama nebeskim, nego u onima koji su tu prisutni. Oni se zbunjeno zagledaju, jer su siromašni duhom odjednom postali bogati! Moćniji od Mojsija, taj čarobnjak duše je takao njihova srca, i iz njih je šiknuo izvor besmrtnosti. Njegovo javno učenje sadržano je u ovim rečima: carstvo nebesko je u vama! I sada, dok im izlaže načine kako da dostignu tu nečuvenu sreću, oni se više ne čude neobičnim stvarima koje on od njih zahteva – da unište svaku želju, da praštaju uvrede i da vole neprijatelje svoje. Moćna je reka ljubavi koja plavi njihova srca, koja ih nosi. U njegovom prisustvu sve im izgleda lako. Najveća novina, izuzetna hrabrost tog učenja u tome je što galilejski prorok stavlja unutrašnji život iznad svega što je spoljašnje, nevidljivo iznad vidljivog, carstvo nebesko iznad sveg blaga na zemlji. On im zapoveda da biraju između Boga i Mamona. Rezimirajući svoje učenje on im veli: „Ljubite bližnjega svoga kao samoga sebe i budite savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski.“ Tako im je, u popularnom obliku, ukazivao na svu dubinu nauke i morala. Jer najuzvišenija zapovest inicijacije sastoji se u ostvarivanju božanskog savršenstva u duši, tajna nauke se nalazi u lancu sličnosti i povezanosti koji u sve širim krugovima sjedinjuje posebno s univerzalnim, konačno s beskonačnim.

Takvo je bilo Isusovo javno i moralno učenje, ali je očevidno da je on, osim toga, ostavio i jedno lično učenje svojim učenicima, paralelno učenje, koje objašnjava ono javno, koje otkriva njegov smisao i prodire do samih osnova duhovne istine koju je crpeo iz ezoteričke tradicije esena kao i iz svog ličnog iskustva. Već od II veka tu je tradiciju crkva grubo gušila, većina teologa više ne poznaje istinski smisao Hristovih reči, njihov dvostruki i trostruki smisao, te u njima vidi samo grubi, doslovni smisao. Za one koji su dublje proučili učenje o Misterijama iz Indije, Egipta ili Grčke, Hristova ezoterička misao ne animira samo i najmanju njegovu reč nego i svaki čin njegovoga života. Taj se smisao već vidi u trima sinoptičkim jevanđeljima, ali je potpuno vidljiv u Jovanovom jevanđelju. Evo jednog primera koji se tiče suštinske tačke učenja.

Isus je bio u Jerusalimu, u prolazu. On još uvek ne propoveda u hramu, ali leči bolesne i poučava prijatelje. Delo ljubavi treba da pripremi teren na koji će pasti dobro seme. Učeni farisej Nikodim već je slušao o novom proroku. Ispunjen radoznalošću, ali ne želeći da se kompromituje pred svojima, on je tražio tajni susret sa Galilejcem. Isus je pristao. Nikodim stiže noću u njegovo boravište i kaže mu: „Ravi! Znamo da si ti učitelj od Boga došao; jer niko ne može čudesa ovijeh činiti koja ti činiš ako nije Bog s njim. Odgovori Isus i reče mu: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može vidjeti carstva Božjega. Nikodim reče njemu: Kako se može čovjek roditi kad je star? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje.“4

Isus u ovom obliku, očevidno, sažima simbolično antičko učenje o novom rođenju koje je već bilo poznato u Misterijama u Egiptu. Roditi se vodom i duhom, biti kršten vodom i vatrom, predstavlja ono što znamo kao dva stepena inicijacije, ono što poznajemo kao dve etape u unutrašnjem, duhovnom razvoju čovekovom. Voda ovde predstavlja istinu shvaćenu razumom, što će reći apstraktno i uopšteno. Ona čisti dušu i podstiče razvoj duhovne klice. Novo rođenje duhom ili krštenje vatrom (nebeskom) označava usvajanje te istine voljom, tako da ona postaje krv i život, duša svakog čina. Odatle sledi potpuna pobeda duha nad materijom, apsolutno vladanje spiritualizovane duše nad telom koje je preobraženo u poslušno oruđe, vladanje koje budi uspavana svojstva, otvara unutrašnje čulo i omogućuje intuitivno viđenje istine i neposredno delovanje duše na drugu dušu. To stanje odgovara nebeskom stanju koje Isus Hristos naziva Carstvom nebeskim. Krštenje vodom ili intelektualna inicijacija, dakle, jeste početak novog rođenja; krštenje duhom je potpuno novo rođenje, preobraženje duše vatrom razuma i volje, i sledstveno tome, u izvesnoj meri i preobraženje elemenata tela, jednom rečju, radikalni preporod. Odatle slede i izuzetne moći koje preporod pruža čoveku.

U tome je zemaljski smisao prevashodno teozofskog susreta između Isusa i Nikodima. Postoji i drugi smisao koji se može nazvati dvema rečima ezoteričkim učenjem o čovekovom ustrojstvu. Prema tom učenju, čovek je trostruko biće: ima telo, dušu i duh. Ima jedan besmrtan i nerazdeljivi deo: duh, jedan propadljiv deo koji se može deliti: telo; duša, koja te delove povezuje, prisutna je u obema prirodama. Kao živi organizam, ona ima eterično i fluidno telo, slično materijalnom telu, koje, bez tog dvostrukog nevidljivog, ne bi imalo ni život, ni moć kretanja ni jedinstvo. Srazmerno tome da li se čovek pokorava sugestijama duha ili nagonima tela, da li se opredeljuje za jedno ili za drugo, fluidno telo biva eterično ili se zgušnjava, sjedinjuje se ili se razlaže. Tako se, dakle, događa da nakon fizičke smrti većina ljudi trpi i drugu smrt, smrt duše, oslobađa se nečistih elemenata astralnog tela, a ponekad čak trpi i njeno lagano raspadanje; dok ljudi koji su potpuno preporođeni, koji su još na zemlji stekli duhovno telo, nose nebo u sebi i streme u regione kuda ih vuku njihovi afiniteti. U antičkom ezoterizmu voda, dakle, označava fluidnu materiju koja je neograničeno podložna promenama, kao što vatra simbolizuje jedini duh. Kada govori o rođenju vodom i duhom Hristos aludira na tu dvostruku transformaciju svog duhovog bića i svog fluidnog razvoja, što svakog čoveka čeka nakon smrti, i bez čega se ne može ući u carstvo proslavljenih duša i čistih duhova. Jer, „Što je rođeno od tijela, tijelo je [to jest okovano i propadljivo]; a što je rođeno od Duha, duh je [to jest slobodno i besmrtno]. [...] Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki čovek koji je rođen od Duha.“5

Tako je govorio Isus Nikodimu u tišini jerusalimske noći. Mala svetiljka, koja je stajala među njima, jedva je osvetljavala lica sagovornika i stubove visoke dvorane. Ali su oči učitelja iz Galileje sjale u tami tajanstvenim sjajem. Kako čovek da ne veruje u dušu dok gleda te oči čas blage, čas ispunjene sjajem? Farisejski naučnik je video kako se ruši njegovo knjiško zdanje, ali je video i jedan novi svet. Video je zrak u oku proroka, kome je duga plava kosa padala na ramena; osetio je kako ga moć topline, koja je izbijala iz njegovog bića, vuče k njemu. Video je kako se javljaju i nestaju, kao magnetni oreoli, tri bela plamička oko njegovih slepoočnica i oko njegovoga čela. Tada je osetio kako dah Duha obuzima njegovo srce. Zbunjen i tih, Nikodim se kradomice vratio svom domu kasno u noć. On će i dalje živeti među farisejima, ali će duboko u srcu ostati veran Isusu.

Pomenimo još jednu bitnu tačku tog učenja. Prema materijalističkom učenju, duša je rezultanta, efemerna i slučajna, telesna sila; prema uobičajenom spiritualističkom učenju, ona je nešto apstraktno, bez shvatljivih veza sa telom; prema ezoteričkom učenju, koje je jedino racionalno, fizičko telo je produkt neprekidnog rada duše, koja deluje na njega preko sličnog organizma astralnog tela, kao što vidljivi svet nije ništa drugo do dinamika beskonačnoga Duha. Zato je Isus ponudio to učenje Nikodimu kao objašnjenje čuda koja je činio. Ono zaista može da posluži kao ključ u okultnoj terapeutici, koju praktikuju on i manja grupa adepta i svetih ljudi, a tako je činjeno i pre i posle Hrista. Obična medicina se bori s telesnim nevoljama delovanjem na telo. Adept ili svetac, budući da je žarište spiritualne i fluidne snage, deluje neposredno na dušu bolesnika, a svojim astralnim telom deluje na njegovo fizičko telo. Tako biva i u svim slučajevima hipnotičkog isceljenja. Isus deluje snagama koje postoje u svim ljudima, ali on deluje koristeći povećane doze, moćnim i koncentrisanim projekcijama. On pruža književnicima i farisejima svoju moć isceljenja tela kao dokaz svoje moći praštanja, ili isceljenja duše, što je njegov uzvišeni cilj. Tako fizičko isceljenje postaje protivdokaz moralnog isceljenja, što mu omogućuje da čoveku kaže: „Ustani i hodaj!“ Današnja nauka želi da objasni pojavu koji su stari, kao i ljudi srednjega veka zvali opsednutost, tvrdeći da je reč o običnom nervnom poremećaju. To je nedovoljno objašnjenje. Psiholozi koji nastoje da prodru dublje u tajne duše vide u tome udvajanje svesti, prodor i navalu njene latentne strane. To pitanje se odnosi na različite nivoe ljudske svesti, koja deluje čas na jednom, čas na drugom nivou. Ta aktivnost se može opaziti u raznim somnambulnim stanjima. Ona se jednako odnosi i na nadosetilni svet. Bilo kako bilo, sigurno je da je Isus posedovao moć uspostavljanja ravnoteže u bolesnom telu i vraćanja duše boljem stanju svesti. „Istinska magija“, kaže Plotin, „to je ljubav sa mržnjom kao svojom suprotnošću. Čarobnjaci deluju ljubavlju i mržnjom, a ne napicima i činima.“ Ljubav sa svojom uzvišenom svešću i svojim uzvišenim moćima – to je bila Hristova magija.

Brojni su učenici koji su delili njegovo intimno učenje. Ali da bi nova religija trajala, bila je potrebna grupa delatnih izabranika. Oni su postali stubovi duhovnoga hrama koji je on želeo da podigne. Odatle institucija apostola. Nije ih izabrao među esenima jer je želeo odlučne i netaknute prirode, i jer je želeo da usadili svoju veru u srce naroda. Dve grupe braće, Simon-Petar i Andrija, sinovi Jonini, s jedne strane, i Jovan i Jakov, sinovi Zavedejevi, s druge, sva četvorica ribari po zanimanju i iz dobrostojećih porodica, činile su apostolsko jezgro. Na početku svoga puta Isus se pokazao u njihovom domu u Kapernaumu, na obali Genizaretskog jezera, gde su bile njihove ribarske zadruge. On je tu boravio, učio i obraćao čitave porodice. Petar i Jovan izlaze u prvi plan i nadvisuju dvanaestoricu kao dve glavne figure. Petar je bio čovek dobra i čista srca, naivan i ograničen duh, spreman da se uznada kao i da se obeshrabri, bio je čovek akcije, sposoban da svojom neposustalom verom i svojim energičnim karakterom bude vođa drugima. Jovan je bio duboka, zatvorena priroda, entuzijasta koji plamti žarom, pa ga je Isus zvao „sinom groma“. Pored toga, bio je intuitivni duh, duša puna žara uvek usredsređena na sebe samu, bio je sanjar i melanholik, imao je vatrene nastupe oduševljenja, nastupe apokaliptičkog besa, ali je bio sposoban i za najveću nežnost koju drugi ne bi mogli ni da naslute, a koju je samo učitelj opažao u njemu. Tih i zamišljen, on je jedini shvatio njegovu najintimniju misao. On će biti jevanđelista ljubavi i razuma božanskog, ezoterički apostol par excellence.

Ubeđeni njegovom rečju, osvedočeni njegovim delima, pokoreni njegovom velikom inteligencijom i zahvaćeni njegovim magnetičnim zračenjem, apostoli su išli za učiteljem iz gradića u gradić. Popularne propovedi su se mešale sa najintimnijim naučavanjem. On im je, malo-pomalo, otkrivao svoju misao. Još je ćutao o sebi, o svojoj ulozi, o svojoj budućnosti. Kazao im je da je carstvo nebesko blizu, da će Mesija doći. Apostoli su već tiho među sobom govorili: „To je on!“ I to su ponavljali drugima. Međutim, s blagom ozbiljnošću, on je sebe zvao jednostavno „Sin Čovečji“; ezoterički smisao tog izraza oni još nisu shvatali, ali u njegovim ustima to kao da je značilo: „poslanik napaćenog roda ljudskoga“. Jer on je govorio: „Zveri imaju svoje jazbine, a Sin Čovečji nema gde glavu da skloni!“ Apostoli su Mesiju još uvek gledali samo kroz narodnu jevrejsku ideju, i u svojim naivnim nadanjima, zamišljali su carstvo nebesko kao neku političku vlast u kojoj će Isus biti krunisani kralj, a oni ministri. Trebalo je pobediti tu ideju, izmeniti je odozdo do gore, pokazati apostolima pravog Mesiju, duhovno carstvo; trebalo im je preneti uzvišenu istinu koju je on zvao Ocem, uzvišenu snagu koju je zvao Duhom, tajanstvenu snagu koja u jedno spaja sve duše u nevidljivom; trebalo im je pokazati svojom rečju, svojim životom i smrću svojom pravoga sina božjega; ubediti ih da su oni i svi drugi ljudi njegova braća i da mu se mogu pridružiti ako to žele; njih nije trebalo ostavljati pre nego što im pokaže nadu i sav beskraj nebeski. To je bilo čudotvorno delo koje je Isus izvršio pred svojim apostolima. Da li će oni poverovati ili neće? To je bilo pitanje u drami koja se odigravala između njih i njega. No, jedna još mučnija i teža drama odvijala se u njemu samom. Uskoro ćemo se vratiti na to.

Jer u tom času talas radosti je preplavio tragičnu misao u svesti Isusovoj. Oluja se još nije bila spustila na Tiverijadsko jezero. To je još bilo galilejsko proleće jevanđelja, zora carstva nebeskoga, mistično venčanje posvećenika i njegove duhovne porodice. Ona ga prati, ide s njim kao što povorka paranimfa prati supruga u paraboli. Gomila vernih se tiska za stopama voljenog učitelja na obalama plavetnog jezera, koje stoji među gorama kao u zlatnoj kupi. Oni hodaju od prijatnih obala Kapernauma do zasada pomorandži u Vitezdi, kroz planinski Korazim, gde se senoviti šumarci palmi dižu iznad mora kod Genizareta. U toj povorci koja je hodala za Hristom žene su imale posebno mesto. Majke ili sestre njegovih učenika, čedne device ili grešnice pokajnice, one su ga pratile svuda. Brižne, verne, obuzete duhovnom strašću, one su za njegovim stopama ostavljale, kao neki trag ljubavi, svoj večni miris tuge i nade. Nema potrebe da im on dokazuje da je Mesija. Bilo im je dovoljno samo da ga vide. Čudesno blaženstvo kojim on odiše, pomešano s notom neke božanske i neiskazive patnje koja leži u dnu njegovog bića, uveravalo ih je da je on sin božji. Isus je rano ugušio u sebi zov tela; još dok je boravio kod esena, ukrotio je moć čula. Time je osvojio carstvo duša i postigao božansku moć praštanja – a to je žudnja anđela. Rekao je grešnici koja je klečala kraj njegovih stopa rasute kose i obavijena mirisima: „Opraštaju joj se grijesi mnogi, jer je veliku ljubav imala“. To su uzvišene reči koje sadrže čitavo iskupljenje, jer onaj ko prašta on i oslobađa.

Hristos je ženi dao mesto, on je njen oslobodilac, ma šta o tome govorili Sveti Pavle i crkveni oci, koji su, svodeći ulogu žene na to da bude sluškinja i robinja čovekova, deformisali učiteljevu misao. Nju su u vedističkim vremenima slavili, Buda u nju nije imao poverenja, a Hristos ju je uzdigao povrativši joj poslanje ljubavi i divinacije. Žena posvećenica je Duša čovečanstva, Ajša, kako ju je zvao Mojsije, što će reći Snaga Intuicije, Svojstvo koje daje ljubav i vidovitost. Prkosna Marija Magdalena, iz koje je Isus, prema biblijskom kazivanju, izagnao sedam demona, postaje najvatrenija među njegovim učenicima. Ona je prva, po Svetom Jovanu, ugledala božanskog učitelja, Hrista duhovnoga i vaskrsloga iz groba svojega. Legenda je uporno u toj strasnoj ženi punoj vere gledala najveću obožavateljku Isusovu i posvećenicu srca i nije grešila. Njen život je novo rođenje žene kakvo je Hristos želeo.

Upravo na imanju u Vitaniji, između Marte-Marije i Magdalene, Isus se najradije odmarao od teških napora svoje misije i pripremao za najviša iskušenja. Tu je on najdublje tešio i u tim je divnim susretima govorio o božanskim tajnama koje se nije usuđivao da kaže ni svojim učenicima. Ponekad, u časovima kada se sunčev smiraj zlatio među granama ili se sumrak uvlačio među njihovo fino lišće, Isus je bivao zamišljen. Veo je pokrivao njegovo sveto lice. Razmišljao je o teškoćama svoga dela, o kolebljivoj veri apostola, o moćnim neprijateljima sveta. Hram, Jerusalim, čovečanstvo sa svojim zločinima i nezahvalnošću dizali su se pred njim kao živa gora.

Hoće li njegove ruke uzdignute k nebu moći da ih pretvore u prah, ili će on ostati smrvljen pod njihovom težinom? Tada je naširoko govorio o strašnom iskušenju koje ga čeka, o svom bliskom kraju. Pogođene svečanošću njegovoga glasa, žene se nisu usuđivale da ga nešto zapitaju. Ma koliko bila čista vedrina Isusova, njima je bilo jasno da njegovu dušu obavija pokrov neizrecive tuge koji ga odvaja od zemaljskih radosti. One su naslućivale sudbinu proroka, osećale su njegovu neizmenljivu odluku. Čemu ti mračni oblaci koji se kreću od Jerusalima? Šta znači taj vreli vetar groznice i smrti koji duva preko njihovih srca kao preko sprženih bregova Judeje, modrih poput leša? Jedne večeri, kao tajanstvena zvezda, blesnula je suza u Isusovim očima. Tri žene zadrhtaše i njihove tihe suze potekoše spokojem Vitanije.

One su plakale za njim, on je plakao nad rodom ljudskim.

1 Mt 11, 28.

2 Jn 1, 46–47.

3 Pisac na nekim mestima citira tekst Svetoga pisma dok u drugim, ne manje čestim prilikama, jednostavno interpretira Hristove reči. Mi smo se toga pridržavali. Prim. prev.

4 Jn 3, 2–5.

5 Jn 3, 6–8.

Oceni 5