Cena tartufskog patriotizma

***

Kada bi ove moje gljivarske crtice koje čitate imale svoja imena, onda bi ova koja sledi svakako morala imati naslov Cena patriotizma.

Naime, negde početkom zime 1997. godine došao je na sastanak MDS jedan novobogataš i zagrejani patriota (kakvih je devedesetih godina bilo u velikim količinama) i kada je čuo da su u Srbiji pronađeni tartufi, raspisao je nagradu od 300 DM onom ko mu donese “srpski” tartuf . Mi smo odmah gospodinu rodoljubu kazali da će mu Željko Žižak, član MDS, ispuniti želju jer je on upravo na jednom staništu u Beogradu pronašao crne tartufe.

Na sledećem sastanku pojavio se Željko sa tri crna tartufa (Tuber brumalis), koji nisu bili veći od zrna pasulja, i verovatno pojedinačno ne teži od 1-2 grama. Patriota koji je raspisao konkurs održao je reč: dao je pred radoznalim gljivarima obećanu nagradu. Uručenje je propraćeno aplauzom.

Željko je posle sastanka pozvao nas nekoliko na piće, a od preostalog novca kupio je terenske patike sa vazdušnim amortizerima (koje su šištale pri hodanju) i stalak za fotoaparat. Mi smo još u kafani izračunali da kilogram “srpskih” tartufa košta 100.000 DM i to su, verovatno, najskuplje plaćeni tartufi na svetu.

***     

Sredinom juna otišao sam u Titov gaj sa tihim, simpatičnim Ivanom, koji savladava prve korake gljivarstva. Izlet je usledio posle desetak dana uzastopnih kiša i pravog pečurkarskog vremena. Dok smo silazili niz zatravnjeni puteljak prema Bubanj potoku, slučajno smo započeli priču o lisičarkama.

– Voleo bih da ih nađem, nikada ih nisam našao – jada se moj mladi prijatelj.

– A ja ih nikada nisam nalazio u ovoj šumi – rekoh.

I gle čuda, nismo prošli ni dvadesetak metara kad iza jedne krivine pojaviše se lisičarke na travnatoj stazi, žute kao staro zlato. Radosno sam uzviknuo: – Evo ih!

Moj prijatelj se zapanji i ciknu na sav glas. Nije mogao da veruje da nam je gljivarski bog Gob tako naglo ispunio želju. Ja sam se osvrnuo i lako uočio da je glavno nalazište ispod puta, u pravcu jednog debelog gloga. Odmah smo prionuli na posao. Odložili smo stvari i počeli pažljivo da beremo zdrave, prekrasne lisičarke. Kada smo bili već pri kraju berbe, sa otprilike dva do dva i po kilograma u korpama, pogledah u mog prijatelja, i rekoh: – Znaš, Ivane, izvini, ali ja sam pogrešio, ovo nisu lisičarke. Moramo ovo da bacimo.

Ivan podiže glavu i zatrepta tužnim, melanholičnim očima, razvukavši usne u nekakav kiseli smešak. Ali brzo sam odustao od igre. Učini mi se da ako ovo duže potraje da će se prijatelj zaplakati i zavitlati korpu u žbunje, pa brzo povikah: – Šalim se, šalim – i nasmejah se naglas.

– Vidim ja da su lisičarke, ali ko zna. Vi rekoste da ste pogrešili, pa moguće je svašta.... – govorio je isprekidano, dolazeći sebi, stiskajući uz grudi korpu punu gljiva.

***

Ozbiljna naučnica, gospođa Nada A., nuklearni fizičar, posle diskusije na sastanku MDS o černobiljskom akcidentu, i uticaju radijacije na gljive, započinje još jednu stručnu raspravu, a sada o jelima od gljiva: – Ja pravim odličan ajvar od vrganja. Izmešam pola kila samlevenih vrganja i pola kila paprika, prokuvam na ulju i stavim u tegle. Mnogo je dobro! – sa smeškom nudi svoje kulinarsko otkriće prisutnim gljivarima.

***

Prilazi štandu jedna mlada i dosta lepa žena i kaže da je interesuju gljive. Jedan naš agilan član nasmejano joj kaže: – Odlično! Dođite kod nas. Dođite pa da idemo zajedno u šumu i da beremo gljive.

Kada je žena otišla, ja ga priupitah: – Kako ti onu gospođicu pozva da idete zajedno u šumu?

– Ja? – reče zapanjeno. – Ne, nisam je zvao.

– Zvao si je – bio sam uporan. – Rekao si “Dođite pa da zajedno idemo u šumu.”

– Svašta – branio se. – Sada ćeš ti to još i napisati u Beležnicu  – reče smejuljeći se.

***

Skoto uvek dok idem kroz šumu s društvom, pričamo o raznim stvarima. Nekada je to u vezi sa gljivama, a nekad ko zna o čemu.

Mario jednom prilikom priča o nekim južnoameričkim kokoškama koje odgajaju Nemci i kaže da te kokoške nose, zamislite, plava jaja.

– Plavo žumance? – pita zapanjeno jedan iz naše grupe.

– Čuješ, plavo žumance?! – čudi se Mario nesuvislom pitanju.

– Šta znam ja, možda su to neki hibridi – brani se gljivar.

– Super, ovo ću da napišem Milošu (koji nas je napustio i sada radi u Emiratima). Svaki put ga izveštavam o našem gljivarenju i šalama.

– U, ubiću te! – ljutito će gljivar, moj prijatelj.

***

Mario i prilikom drugog gljivarenja priča o kokoškama kao da ima neki kokošiji virus:

– Morke – kaže – nose trouglasta jaja.

– Neće biti baš trouglasta – zadirkujem ga.

– Pa dobro, srcolika – kaže preciznije. – Ja proveravam da li jaja imaju zametak okrećući ih prema svetlosti – nastavlja.

– Kako prema svetlosti? Zar ih ne meriš? – šaljivo pita Nikšić.

– Čuješ, on misli da jaje postaje teže ako se u njemu razvija pile: belance i žumance + pile.

***

Među članovima MDS ima ljudi različite starosti (mada moram da napomenem više starih nego mladih, čak mi se ponekad učini da je ono zabavište za penzionere, među kojima sam, naravno, i ja) i raznih profesija – od zanatlija do doktora egzaktnih nauka, no najmanje onih kojima je struka biologija. Ima i njih, ali oni nisu toliko “zapaljeni” za gljive kao amateri. A ovo zapisujem da bih ispričao ovaj događaj:

Naime, u nekoliko navrata na Sajmu prehrane imali smo svoj štand sa izloženim gljivama iz prirode, knjigama o gljivama i nekim prerađevinama od gljiva. Pošto manifestacija traje nedelju dana, uvek je bio problem naći dovoljno stručnih ljudi iz Društva koji će u smenama dežurati na našem štandu i predstavljati posetiocima izložene gljive.

Jednog popodneva otišao sam da obiđem štand i dežurnu ekipu. Primičući se našem štandu, primećujem popriličnu gužvu. Obradovah se što u ovim kasnim satima, skoro pred samo zatvaranje, ima toliko radoznalaca. I vidim: naš dežurni, gospodin Ilić, stoji pred okupljenim svetom i peva. Čujem “Aja–jaja–ja”. Pustih ga da završi pesmu. Okupljeni mu aplaudiraju. On se pokloni publici i reče: – E, ne mogu više. Ima li nekog da ga interesuje nešto od ovog što je izloženo?

– Šta je to, Iliću? – pitam ga.

– Bate Ibro, ja sam bio pevač meksikanskih pesama. Uželeo sam se malo da pevam, da se razveselimo. Bio sam popularan. Pevao sam kad je pevao i Slavko Perović. Evo da ti pokažem sliku – i poseže za fotografijom i poturi mi je pred oči.

– Uh, boga ti. Šta ti je na glavi ovoliki Popokatepetl?

– Kakav petao? Zar ne vidiš da je to meksikanski sombrero.

– Vidim, vidim. Ali ovoliki šešir nikad nisam video. Vidiš da bi i trojica mogla da se smeste ispod ove nadstrešnice.

– Pa takva je bila moda. Dobio sam ga kao nagradu od meksičke ambasade za popularizaciju njihovih pesama – reče i nasmeja se.

– Ali meni se čini da je on suvenir. On je sinteza svih meksikanskih sombrera.

– Ma jok! To je pravi slamnati sombrero. Svi smo nosili takve šešire.

***

Ja i moji drugovi srećemo u šumi Tomu, Lazu i Ljubišu, članove MDS. Kaže Ljubiša: – Pita me Laza: “Da li bih ja mogao na čulo mirisa da tražim tartufe: ne pušim, ne pijem pa mi je to čulo dobro. Mogao bih da puzim po zemlji i da tako tražim gljive.”

– Uh što mi je to dobro za Gljivarsku beležnicu – kažem kroz smeh prisutnim gljivarima ne gledajući u Lazu, a on, s kojim sam u prilično lošim odnosima, dohvata jedno drvo i gađa svog druga šta ga ovaj odaje meni.

***

Kaže mi na sastanku MDS u nekom čudnom zanosu jedna naša postarija članica: – Nešto se loše osećam. Ako umrem, tražiću da mi vi održite posmrtni govor.

– Zašto baš ja? – pitam zatečen delikatnom izjavom.

– Pa tako. Lepo pričate o gljivama.

(Nastaviće se)