Ceo život kao policijski čas

Pomislili biste da je sedamdeset godina više nego dovoljno da se neke stvari promene, da čovečanstvo odraste i shvati da homofobija nema nikakvog smisla. Ljudi k’o ljudi, i dalje guraju nos u tuđe živote, te ostaju zaprepašćeni kad tamo pronađu ono što se ne uklapa u njihovu sliku sveta. Između onoga što se dešava u filmu My Policeman i onoga s čime se junaci rvu u Câmp de maci – Poppy Field je prošlo i više od sedam decenija. Svet izgleda stoji u mestu, uhvaćen u neko nevidljivo ledeno doba. Ali da krenemo od početka.

Šta god da ste čuli, ili pročitali o filmu My Policeman, trebalo bi da ga pogledate, te da sami zaključite da li ste pametno potrošili tih sat i kusur vremena. Da je moglo bolje – moglo je (na kraju krajeva već imamo odlične LGBTIQ+ istorijske drame kao što je Portrait of a Lady on Fire), ali to ne znači da ljubavna priča s policajcem ništa ne vredi.

Harry Styles je poslužio kao mamac za one koji vole pop zvezde, ali se srećom ispostavilo da ume da glumi i da s ostalim članovima ekipe ima vrlo dobru hemiju. Zajedno su napravili nešto što je na momente magično, kao uostalom i sve ljubavi koje su dovoljno daleko da možemo da ih idealizujemo.

Nije My Policeman ispričao ništa što već nismo čuli – muškarac se zaljubi u muškarca, pedesete su godine dvadesetog veka, radi u policiji i potrebna mu je maska. Ljubav nije dovoljna kad je ceo svet protiv vas. Od ljubavi se dakle ne živi, ali vođen iskonskim nagonima čovek uvek nađe način – kao što će jedna učiteljica, sporedna junakinja, lezbejka, reći svojoj koleginici koja se udala za pomenutog gej policajca (Harry Styles) – to niko ne može da promeni.

„To“ je životna energija, želja za povezanošću i seksom, ili ako baš hoćete – ljubav. Svako ko je bar jednom pokušao da je uguši (a retko koja gej osoba nije) zna da se to ne može – izbija kroz pukotine, još jača i luđa nego prvi put. U sredini koja taj deo prirode smatra „neprirodnim, nenormalnim, nečovečnim“ pojedinac/ka nema izbora nego da ta gušenja ponavlja svakodnevno, sve dok ne skrene s uma, ili ne odustane od života.

My Policeman će sigurno slomiti srce svima koji nisu mnogo vremena proveli u bavljenju kvir istorijom. Možemo da poričemo sve dok ne izgubimo snagu, ali je LGBTIQ+ istorija istorija tragedije. Ima je i ovde, jer se zbog homoseksualnosti 1958. godine odlazilo u zatvor. Ako nikada niste čuli kako je stradao Oscar Wilde nakon što je osuđen zbog homoseksualnosti, zatvoren, pa pušten, sudbina ovih junaka će vas sigurno pogoditi. Uticaće svakako, ali manje ukoliko znate koliko je strašno bilo u stvarnom životu.

Kad starac Patrick (Rupert Everett) stigne u kuću o čijim vlasnicima ne znamo ništa (doduše ne znamo ni o njemu), sve se već završilo. Ili bar tako izgleda. Ukoliko se živi u sadašnjem trenutku (što preporučuju svi moderni gurui) ne žali se za protraćenim životom. To ipak nije lako kad ste u bolesničkoj postelji, među ljudima koji vas ne žele. Film se odatle račva u dve vremenske ravni – jednu kad su svi bili mladi i drugu u kojoj se život primakao kraju.

Saznaćemo u naredim minutima kako je umetnik sreo policajca, te koliki je bio život između 1957. i 1999. godine. Marion je volela Toma. Patrick je voleo Toma. Tom oboje, ali realno Patricka. Budući da je želeo kuću i decu, bira Marion, što je prvi korak ka uništenju oba života. Zašto? Zato što Tom ne želi krov nad glavom i toplu porodičnu sobu, već masku. Svet je okrutan prema onima koji se ne maskiraju na vreme, što će Patrick ubrzo saznati na teži način.

Ljubavne afere su lepe kad je sve lako. Na primer u Veneciji (gde Tom i Patrick odu na „poslovni“ put, iako Marion već zna da se nešto dešava). Nevolja je u tome što običan život zahteva više hrabrosti od letnjeg odmora. My Policeman se bavi tom temom, pričom s kojom nismo završili i nećemo skoro. Film Câmp de maci – Poppy Field iz 2020. godine je čvrst dokaz za to. I u njegovom središtu je jedan policajac koji voli muškarce, samo neoženjen. Svet je ipak malo napredovao, pa neautovani gej muškarac može da poživi neko vreme, a da se ne slomi pod pritiskom patrijarhalnih zahteva. To ne znači da mu je život Venecija.

Junak Cristi uniformu dobro nosi, jer mu dobro stoji. Na početku filma nam obećava sve, kao uostalom i svom partneru. Ali nakon što napustimo postelju svet počinje da se pretvara u stvarnost. Nije homofobija utvara iz prošlog veka, vrlo je živa i danas, u modernoj Rumuniji cveta (u Srbiji takođe, ali o tome u poslednjem pasusu). Što se više bliži početak radnog vremena, to naš junak postaje više homofobičan. Ili autohomofobičan.

Kolege zahtevaju heteroseksualnost, jer je opšte poznato da tuđi ljubavni životi negativno utiču na krhku muževnost. Zato Cristi laže i folira, dok ga dečko čeka kod kuće. Voli ga, to je jasno. Ako ništa drugo želi ga, a i zašto ne bi – Hadi je poput nekog božanstva koje su vernici izmislili u požudnom transu. Ta je lepota ipak za kavez, za ona četiri zida na koje nas stalno podsećaju.

Imamo dakle dve ravni, a Cristi je autohomofobičan u obe. Plamen samomržnje bukti kad se na njega dolije ulje u obliku pretnje otkrivanjem. Prisilno autovanje naravno nije dobra stvar, ali nije ni nasilje. Câmp de maci – Poppy Field nas podseća zašto – oni koji se kriju sve doživljavaju kao pretnju, a bivši ljubavnici su najveća opasnost. Prestaju da budu ljudska bića, te liče na uskličnike, simbole koji najavljuju da se svet ruši. Jer bi razotkrivanje za gej muškarca u skoro svakoj policijskoj stanici na svetu bilo kraj svega.

Napraviće Cristi do kraja filma pun krug, pa će se nakon završetka radnog vremena vratiti Hadiju. Câmp de maci – Poppy Field nije My Policeman, najviše zbog toga što savremeni junaci imaju nešto veću autonomiju. Muka je ipak jednaka, ako ne i veća. Homofobija je ona zver što luta po podzemnim prolazima i proždire sve što uzme na zub. Na to su nas nedavno podsetili i naši domaći, srpski policajci, kad su ove naše moderne 2022. godine u Beogradu pretukli jednog mladića samo zato što im njegova kvir pojava nije bila po volji.

Doduše srpski uniformisani tipovi nisu gej (jer je krajnje vreme da homofobiju prestanemo da opisujemo kao potisnutu homoseksualnost), ali jesu policajci, istina ne filmski. Pendreci, uvrede i šamari su izgleda još uvek deo stvarnosti za sve LGBTIQ+ osobe u Srbiji. Uniformisani „junaci“ koji su mladića napali kasnije su identifikovani kao službenici policijske stanice Stari grad, a ono čime su započeli napad bi jednog dana moglo da uđe u neki film. „Jebem ti mamu pedersku“ nije izjava ljubavi, više je za neku dramu, ili horor u kojem uostalom odavno i živimo.