Cepa nas na sad ili nikad

pritiska me –

mrtva

kao iz mesare,

još topla,

tvoja ruka.

iz nje

raste linija.

izlomljena, kriva

i cepa nas

na sad ili nikad.

jutro se ponavlja:

opet i opet i opet.

gužvam posteljinu,

gnječim jastuke.

prozori mirišu na kobasice.

znam:

nije to naš doručak

ti ne jedeš meso,

prsti su ti hladni.

gledam ih, premeštam,

ovo je moja strana

kreveta.

onda se otrgneš.

viknem:

ponesi ovu ruku,

tvoja je!