Česlav Miloš: Susret
Od samog početka bio je miljenik poljske kritike i čitalačke publike. U uvodu je bilo reči o katastrofizmu, kao novom elementu međuratne poljske poezije. Katastrofa koju je rat doneo Poljskoj, potpuno uništenje Varšave, smrt znanih i neznanih, tragedija poljskih Jevreja — sve je to bilo neuporedivo tragičnije od onog što su naivni mladići iz Vilna predviđali u svojim katastrofičkim stihovima. Niko u poljskoj poeziji nije tu tragediju ovekovečio takvom pesničkom snagom kao Miloš. Njegova knjiga Spasenje (1945) ujedno je i pesnička osuda rata i fašizma, i spomenik bola podignut na ruševinama voljenog grada, i razgovor s poginulim drugovima, i poruka pokolenjima da ovu pouku ne smeju zaboraviti (Petar Vujičić)
Vozili smo se u cik zore po smrznutim poljima,
Crveno se krilo dizalo, još je noć.
I zec je pretrčao naglo, tik ispred nas,
A jedan od nas rukom pokazao je na nj.
To je bilo davno. Danas već nisu živi
Ni zec, niti onaj koji je na nj pokazivao.
Ljubavi moja, gdje su, kamo odlaze
Sjaj ruke, pravac vožnje, škripa snijega –
Ne pitam to u tuzi već u zamišljenosti.
Oceni
5
Prethodno ste ocenili ovu vest.
Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
