Četiri filma, tri rata i jedna ekološka katastrofa

The Fox / Der Fuchs

Je li uopšte umesno adresirati Drugi svetski rat u austrijskoj kinematografiji kao sasvim ličnu i porodičnu priču, čak i kada ona zasigurno postoji i jednako tako je istinita, kao što je to bio slučaj s Franzom Streitbergerom, dedom reditelja Adriana Goigingera koji je kao vojnik-kurir na motociklu preživeo rat, između ostalog i zbog jednog neobičnog prijateljstva? The Fox je jedan izuzetno neobičan film koji jednu neobičnu priču tretira na neobičan način i time oprovdava svoje postojanje.

Franz je odrastao na farmi svog komšije gde je radio kao ispomoć. Posle škole, stupio je u vojsku nadajući se stabilnoj plati za radni vek. Ubrzo nakon toga, njegova država je prestala da postoji, a on je postao deo nemačke armije. Posle poljskog ratišta, prekomandovan je na francusku granicu u jedinicu koja nosi poštu i komande od centrale prema isturenom frontu. Tu u priču ulazi naslovna životinja, odnosno mladunče lisice koje Franz spasi i koje mu postaje nerazdvojni kompanjon zbog kojeg je introvertni vojnik spreman da rizikuje čak i kazne svojih nadređenih. Jedino što Franz zapravo želi je da ponovo uspostavi kontakt sa svojom biološkom porodicom koja bi verovatno bila ponosna na njega.

The Fox na prvi pogled deluje kao klasična ratna / antiratna drama, ali nije ni jedno ni drugo, budući da je rat više ili manje kulisa za produženo odrastanje introvertnog momka. Postulati ratnog filma nisu jedino što Goigingerov film subvertira, budući da ni ljubavna priča u njemu nije baš ljubavna, prijateljstva nisu baš prava prijateljstva, a ni prijateljstvo sa životinjom se ne okreće u pravcu melodramskih klišea. I toplina u bojama fotografije u relativno uskom formatu oslikava toplinu koju autor s razlogom oseća prema svom dedi, zbog čega je The Fox svojoj škakljivoj postavci uprkos film koji spaja iskrenost, svežinu i bazičnu ljudsku pristojnost.

De Facto

Austrijska autorica jugoslovenskog (bosansko-hercegovačkog) porekla Selma Doborac je pažnju na sebe skrenula svojim prethodnim eksperimentalnim filmom Those Shocking Shaking Days (2016) u kojem je kroz tekstualne kartice i napuštene strukture govorila o ratu u Bosni i trajnim posledicama koji je isti ostavio. Njen novi film De Facto isto ima ratnu tematiku i eksperimentalni pristup, ali donekle drugačiji.

Naime, dvojica glumaca u jednom paviljonu jedan za drugim deklamuju isečke iz transkripata sa suđenja za ratne zločine. Ti monolozi su, zgodno, ispražnjeni od detalja koji bi slučajno odali imena, lokacije, pa čak i sam rat (ili ratove) o kojem (kojima) se tu radi, zbog čega se dižu na neku apstraktnu, filozofsku ravan.

Poznat je onaj kliše kako dobar glumac može satima čitati telefonski imenik, a da publika ne izgubi interes. Ali tu je svakako reč o hiperboli: u strukturi od šest monologa, ma kako filozofski intrigantnih i razmrdanih intervencijama u minimalističkoj scenografiji, i u trajanju od dva sata film će na kraju izgubiti momentum, ako ga je ikada i imao. Opet, reč je o potrebnom i stoga suvislom i važnom eksperimentu koji još jednom svedoči da Selma Doborac ima i šta da kaže i kako to da učini, ali da još nije dostigla svoj autorski vrhunac.

Razzennest

Opet rat i opet eksperiment, ali ovog puta nešto drugačije, metafilmske prirode. Auditivni okvir priče je radijski intervju ili „podcast“ u kojem filmska kritičarka i festivalska programerka vodi sa ekipom eksperimentalnog žanrovskog filma. Video-materijal je, navodno, upravo video-materijal tog filma sa apstraktnim slikama ispražnjenim od ljudskog prisustva snimljenim na lokacijama najžešćih borbi iz perioda Tridesetogodišnjeg rata. U studiju će dolaziti do nesporazuma i čak sukoba između kritičarke i reditelja koji su slično arogantni, ali na suprotnim pozicijama, sve dok ne dođe do situacije u kojoj će jedan za drugim ljudi oboljevati od nekakvog virusa koji ih pretvara u ljude iz XVII veka i sa tih ukletih prostora kojim su prolazile vojske, u paketu sa govorom na arhaičnom dijalektu nemačkog jezika i varvarskim ponašanjem.

Već sa svojim prethodnim filmom Masking Threshold (2021), Johannes Grenzfurthner je uspostavio poetiku u kojoj se spajaju pristupi karakteristični za žanrovski i za eksperimentalni film. Ali, za razliku od prethodnika kojem su na kraju glave došla opšta mesta, Razzennest uspeva da uspostavi kompletno odvajanje auditivnog i vizuelnog materijala i da kroz to u fokus stavi nekoliko tema, od istorije nasilja i konflikta koji se itekako reflektuje na obične ljude više nego na careve, kraljeve, knezove ili čak grofove, pa do autorskih i festivalskih programskih politika u savremenom svetu. Kao vezivno tkivo može poslužiti jedino Grenzfurthnerova atraktivna i u mikron precizna montaža koja nešto ovako uvrnuto održava na okupu. Istini za volju, Razzennest ipak traje predugo da bi mogao da se „vozi“ samo na ideji koju ima, ali je opet reč o nesvakidašnjem filmskom eksperimentu.

Rubikon

Premisa filma Magdalene Lauritsch je zapravo klasična za žanr naučne fantastike. Zemlja je nakon socijalne i ekološke katastrofe pokrivena otrovnom maglom od koje je moguće jedino pobeći u zaštićene „mehure“ namenjene bogatašima ili na svemirsku stanicu na kojoj naučnici razvijaju sistem za ponovno stvaranje kiseonika kroz simbioze algi. Ekipa ljudi heterogenih profesija na stanici mora da donese odluku hoće li rizikovati živote u poslednjem očajničkom pokušaju spasavanja žitelja Zemlje ili će prvo sebi osigurati život, pa onda možda dobiti smisleniju priliku.

Snimanje dugometražnog prvenca u produkcijski zahtevnom žanru svakako je bila hrabra odluka za Magdalenu Lauritsch, s time da ona da se film snimi za najširu moguću publiku i na engleskom jeziku svakako nije bila bez veze i računice. Austrijski glumci koji govore na engleskom jeziku sa manje ili više simuliranim stranim akcentima čak i nisu ono što najviše „bode“ oči i uši u filmu, koliko je to činjenica da se skoro sve objašnjava kroz dijalog, umesto kroz nekakvu akciju i pokazivanje. Razlog tome nije teško odgonetnuti: čini se da je većina budžeta utrošena na izgradnju scene u studiju u Beču, efekte i nekoliko atraktivnih situacionih kadrova, pa da nije ostalo dovoljno da bi se pokazalo ono o čemu se govori. Rubikon možda nije hollywoodski spektakl, ali to pokušava da bude, s nedovoljno pokrića.