Četnici su po ceo dan maštali o klanju

Veliki srpski pisac i prevodilac Stanislav Vinaver, volšebnik jezika, jedan od najgenijalnijih ljudi koje smo ikad imali u književnosti, proveo je Drugi svetski rat u zarobljeništvu. Pošto je bio oficir kraljevske vojske, krenuo je u rat da brani Jugoslaviju od nacističkog napada, ali ga je Gestapo uhapsio i poslao u nemački logor za ratne zarobljenike, kao što su to inače činili sa oficirima poražene vojske. Vinaver je robovao u nekoliko logora, Osnabriku, Štrasburgu, Berkenbrigeu, stalno su ga premeštali i selili iz jednog oflaga u drugi.

Po povratku u Jugoslaviju, Vinaver je napisao knjigu "Godine poniženja i borbe. Život u nemačkim 'oflazima’" koju je objavio 1945. godine. U njoj je potanko opisao svoje godine tamnovanja u Nemačkoj, atmosferu među srpskim oficirima u nemačkim logorima, a posebno je zanimljiv deo u kojem piše o pripadnicima desnice, Dražnim četnicima, nedićevcima i ljotićevcima. Vinaver nije bio komunista, pre Drugog svetskog rata je često ulazio u polemike sa levičarima, ali mu to ništa nije smetalo da postane pristalica Narodnooslobodilačkog pokreta iz prostog razloga što su Tito & comp. bili jedini borci protiv fašizma u Jugoslaviji. Zbog svog opredeljenja Vinaver je često dolazio u sukob sa kolaborantima u logoru, dva puta je bio pretučen i ozbiljno povređen, ali je imao priliku da uživo gleda i sluša naše desničare i da posmatra i prouči njihov pogled na svet i njihovu nakaradnu ideologiju. O svemu tome ostavio je značajno svedočanstvo u svojoj knjizi sećanja.

Vinaver piše i o rasulu vojske tokom aprilskog rata i o moralnom padu srpskih visokih oficira koji je usledio nakon kapitulacije. Generalštab je odmah bio spreman na saradnju s Nemcima, gledali su samo kako da izvuku neku korist za sebe, bez stida i srama su sarađivali s nacistima u logoru. Umesto da se opiru nacistima i da sabotiraju neprijatelja gde god mogu, što im je bila i službena obaveza, većina srpskih oficira je bila servilna prema upravi logora, uglavnom zarad sitnih koristi.

Pustite nas u Srbiju da potamanimo komuniste

Vinaver piše i o najsramnijoj epizodi oficirskog tamnovanja u Nemačkoj. Načelnik Generalštaba general Kalafatović izdao je naredbu svim oficirima da moraju potpisati tzv. Nirnberšku deklaraciju. A šta je stajalo u toj deklaraciji?

Evo šta piše Vinaver: "U deklaraciji se mole nemačke vlasti da nas pošalju u Srbiju da pomognemo konstruktivni rad gospodina Nedića, da potamani komuniste. Posle obavljenog posla neka nas vrate u logor".

Kad se jednom čovek otisne na put izdaje, onda nema povratka, samo se moralno dno produbljuje. Najveći broj oficira potpisao je sramnu delegaciju, a malobrojnima koji su odbili da potpišu, poput Vinavera, to je uračunato kao najveći zločin. Čak su i nacistički gospodari bili iznenađeni ropskom servilnošću srpskih oficira: "Nirnberškom deklaracijom izgubili smo i u očima Nemaca, koji su nas prezreli što smo se tako lako predali".

Kolaboranti pukovnika Pantića

U logoru Kronprinc došlo je do koncentracije desničara pod vođstvom pukovnika Brane Pantića. Skupilo se njih oko 500, dražinovaca, nedićevaca, ljotićevaca i ostalih pristalica reakcije sklonih kolaboraciji. Nasuprot njima, u istom logoru bilo je oko 200 pristalica NOP, među kojima je bio i Vinaver.

On piše o specifičnostima tog logora: "U 'Kronprincu' se kristališe srž Dražine doktrine i po tome je on zanimljiv za proučavanje. Ta se doktrina ovde jarko i nesmetano obelodanjuje i nije prinuđena prikrivati se smokvinim listom lažne demokratije, kao u drugim sredinama".

Pukovnik Pantić nije se slučajno našao na mestu komandanta reakcionarnih oficira, bio je to pravi čovek na pravom mestu. Vinaver ga ovako opisuje: "Uobrazio je da je pravi-pravcati komandant oficirskog bataljona koji ima da preporodi Jugoslaviju, da su njegovi zadaci istorijski. Nije se bojao nikakvog zločina, ni greha. U njegovoj prošlosti spominje se silovanje i ubistvo jedne seljanke. Po svojoj omiljenoj reči 'dandara' bio je prozvan Dandarom, a njegove pristalice Dandarama". Reč dandara inače označava lakomislenu osobu, odnosno protuvu, tako kaže Rečnik Matice srpske. Izgleda da su pukovnik Pantić i njegove pristalice dobili adekvatan nadimak.

Brana Pantić je prvo oformio udarne trojke za terorisanje neistomišljenika u logoru, a potom su počeli da prave liste za odstrel. Evo o kakvim je listama bila reč: "Ustanovljene su proskripcione liste od tri vrste, sa imenima onih koji imaju da budu smaknuti: što pre, čim se logor oslobodi i na putu za otadžbinu. (…) Na sve tri liste bio sam na prvom mestu. Po prvoj listi pokušali su da me ubiju gvozdenom štanglom, drugi put mi je razbijena glava".

Vojvode opijene krvlju

Dobro je Vinaver uspeo da sačuva glavu od silnih "rodoljuba", "patriota" i ostalih saradnika okupatora koji su svoj rat protiv protivnika fašizma vodili i u logoru, po uzoru na svoje idole Dražu i Nedića u Srbiji. Zanimljivo je čime su se Pantić i njegove pristaše bavili po ceo dan, a često i noću, kakvim su se fantazijama prepuštali, o čemu su maštali i sanjarili, odvojeni od porodice i rodne grude.

Evo šta o tome piše Vinaver: "Po drugim logorima mnogo se učilo, čak i bubalo, intelektualno naprezalo. Ovi ljudi ovde pak dane su provodili u kartanju, u rasprama (podeljeni su na bezbrojne frakcije), u krvavim snovima, u špijunaži, u bolesničkom nagvaždanju, u smrtnome besu protiv partizana, masona, Jevreja, intelektualaca, boljševika. Oni su imali do 200 ljudi, koji su im bili udarna elita. Ti su nešto naročito. Taj neraskidni kadar besomučnika samo je čekao da otpočne sa ubijanjem i klanjem. 'Vojvode', izbečeni i razrogačeni, kao skinuti sa ekspresionističkih filmova iz epohe dr Mabuzea i Frica Langa, ili kao izvađeni iz najgušćeg španskog ekstatičnog slikarstva – stalno su po sobama pričali o pokoljima prošlim i budućim. Istorija je za njih bila niz putanja krvi, niz klanja i bodeža. Pričali su kako su klali i prikoljavali, i kako će klati. Javljala se opojnost krvlju, 'hranom naopakom', kako je naziva Njegoš".

Opijeni krvlju i željom za ubijanjem, koju su ponekad pokušavali da sprovedu u delo koliko im je to u ograničenim logorskim uslovima bilo moguće, padali su u zanos, ubijanje u mislima postalo je njihova opsesija i jedina strast: "Javljao se i tipični 'amok' – kompleks australijanskih praostrvljana – u povesti ovih naših oficira: tu se ide naročitom asocijacijom ideja samo od ubistva ka ubistvu, bez razbora i bez osvrta, prema sopstvenom uništenju. Večita želja da greznu u krvi kao u gejzerima koji šikću iz zemlje, iz ljudskih bića, kao da je čovečanstvo došlo u pravreme iz crvenih voda krvi i da ga ka njima vuče natrag iskonska utopljenička čežnja, jača od svih nagona. Samo da im je krv, makar i na rečima".

Erotska koljačka čežnja

U toj želji za klanjem bilo je čak i nekog bizarnog erotskog sladostrašća, pomešanog sa stručnim poznavanjem anatomije ljudskog tela koje može da bude od velike pomoći koljaču: "Kao što mnogi pohotljivci pogledom svlače ženu i siluju je – tako su i ovi ekstatični manijaci svojim pogledom čoveka iz džungle vršili analizu pojedinih udova, zglobova, čvorova, tražili osetljiva mesta, zabadali u mislima znalački i nepogrešno nož gde će najduže boleti i najbolnije goreti, gde će se najuspelije trajno i sa što više umnožene patnje produžavati što intenzivnije nepodnošljivost muke žrtava, slast od te muke. Oči su im klizile sladostrasno, a usta ispuštala grlene glasove, kao kod nedovršenih, nedočovečenih ljudi sa ostrva dr Moroa".

U takvom stanju svesti neprijatelj i potencijalna žrtva nije samo neistomišljenik, umeli su kolaboranti da se ostrve i na svoje, važno je samo da se kolje, manje je bitno čiji je vrat u pitanju: "I jedni su drugima – a ne samo nama, svojim neprijateljima – pretili, često da bi u pretnji unapred ubijali. Ubijali su u svima vremenima, pa i u kondicionalu, sprezali su taj glagol i njegove sinonime u svima oblicima kao najmiliji".

U zarobljeništvu se pokazalo ono što na takozvanoj slobodi nije svima bilo sasvim jasno (a danas je još nejasnije, u ovo doba sveopšteg revizionizma svih mogućih fašista) – da su Draža i Nedić dva lica istog novčića: "Svi su bili oni u zajednici misli i nada: dražinovci, nedićevci, simpatizeri. Izgledalo bi, ko ih nije dublje proučavao, da postoje ogromne teorijske razlike. Gde su? Sve ih je spajalo: zatvoreni krug, zajednički neprijatelj – moderno vreme, Rusija, partizani, zajednički strah, pa i nešto rimtmom ranijeg života uslovljeno. A njihovi pokreti bili su oficirski: oficiri će se već sporazumeti i između sebe i neće vrana vrani valjda oči da vadi. Naprotiv, Draža i Nedić, kad kako zatreba, biće dva različita lika za jednu istu suštinu".

Kratak pregled izdajničke ideologije

Nakon što je opisao specifično, prilično patološko stanje dražinovaca, nedićevaca i ostalih ljotićevaca, Vinaver prelazi i na jezgrovito izlaganje četničko-nedićevsko-ljotićevsko-izdajničke ideologije. Iz ovog nevelikog fragmenta vidi se suština kolaborantskog viđenja sveta, tu su dati sav jad i beda onih koje današnji kama-istoričari pokušavaju da opravdaju, sve falsifikujući istoriju. Reč ima nepotkupljivi svedok Stanislav Vinaver.

"Ne može biti reči o nekoj njihovoj doktrini koja bi bila organski zasnovana. Još manje može se govoriti o njenom naučnom temelju. Uglavnom, njihove se ideje dadu ovako sažeti: Srpstvo je, kao i uvek, u opasnosti. Milion i po Srba preklano je. To su uradili muslimani i Hrvati, koji se u slučaju potrebe 'vade' pod vidom partizana. Nedić je Srpstvo spasao izvodeći jednu istorijom predodređenu ulogu, uz tragičan napor celog svog krvarećeg rodoljubivog srca. U drugoj situaciji, kad ona dođe, tu će ulogu preuzeti Draža i spasti Nedića, i naslediti njegovo delo. Ima se čekati do kraja rata i odmah istrgnuti vlast iz ruku pobeđenih Nemaca, a uz pripomoć neocenjivog Nedića. Svako je ratno lukavstvo na svome mestu. Englezi su trgovci krvlju da ih bezočnijih nema. Njima treba podvaliti i sevap je podvaliti, greh ne podvaliti. Partizani su otpočeli borbu radi trijumfa komunizma. Ta borba završila bi se opštim pogoromom Srba da nije bilo Nedića. Partizane treba poklati sve do jednoga bez milosti (ovde nastaju nijanse: kako poklati; vojvodska grupa hoće da ih kolje sadistički, druge grupice hoće da ih kolju kolektivno, ili sa manje sadizma). Naravno, i njihove simpatizere. Naša je inteligencija gotovo bez izuzetka pokvarena i naginje komunizmu. S njom treba prečistiti. Opet i opet: svako je ratno lukavstvo dobrodošlo ako se njime spasava Srpstvo. Komuniste treba iskoreniti kod nas, u Rusiji je komunistima kucnuo poslednji čas, a nada u razdor između Anglo-Amerikanaca i Sovjeta nepokolebljiva je stvarnost. Posle rata ima da dođe Dražina diktatura sa monarhijom. Oficiri – pa i otresitiji podoficiri – imaće sva važna mesta. Stara inteligencija, ukoliko nije likvidirana, eliminiše se. Balkan je naš".

Četnička Vartolomejska noć

A kad četnici konačno preuzmu vlast nakon rata, kakvo društvo planiraju da grade. Imaju li planove za buduće uređenje države? I o tome su razmišljali, opet u istom koljačkom duhu, državu će urediti pomoću kame i noža: "Ima da se izvrši koreniti pokolj Hrvata, videćemo ko će ostati. Imaju da se pokolju katolički sveštenici i muslimani. Manjine da se proteraju ili pobiju. Draža je – tvrde svi oni – hteo najpre čistu jugoslovensku liniju, ali mu srpski narod, srpski seljak to nije dopustio i Draža se disciplinovano povinovao narodnoj želji kao pravi narodni čovek, kao pravi Srbin i vojnik. Razne demokratske fraze daće se, jer je to u duhu vremena, ali an sve to treba gledati samo kao na ratno lukavstvo. Propaganda, u koju neograničeno veruju, ima da učini sve. Glavnim pokretačem i održačem nacionalsocijalizma smatraju Gebelsa. Ali i on ima ostatka jevrejskog otrova".

Četnici imaju i svoje umne ljude, intelektualce, teoretičare koji se odaju promišljanju i sličnim delatnostima koje oplemenjuju i neguju ljudski duh. Evo šta je jedan od njih smislio, u znoju lica svog: "Teoretičar Dražinog pokreta dr Duško Jovanović u svojim predavanjima stvara dve krilatice. Prva je: 'Ili mi – ili oni'. Tu se prevazilazi i Vartolomejska noć. Dakle, nijedan od nas protivnika ne sme ostati živ. Za nas nema mesta u Srbiji. Već u Subotici bi nas pobili. (A kad ovakvi ljudi govore o ubijanju, oni to misle ozbiljno. To je jedina njihova zbilja.)"

(Nastaviće se)