Četnički plan: Poklati sve Hrvate, Muslimane, manjine i srpsku inteligenciju

Logor ’Kronprinc’

U logoru „Kronprincu“ ostvarena je do kraja utopija Dražine „sunčane države“. To je bilo semenište i laboratori jum za pripremu za rad velikog obima u otadžbini. Posle svih seoba iz „Bizmarka“ i u „Bizmark“, u „Kronprincu“ je bilo oko 500 ovejanih pantićevaca i oko 200 naših. U logoru je živelo i oko 100 ruskih ordonansa koji su pomagali u kujni, nešto po sobama, a najviše bili na radu kod nemačke komande.

Pukovnik Pantić uživao je veliko poverenje logorskog oficira kapetana Hernhauzena, brutalnog „abverovca“ naj niže skotske vrste, s kojim se dogovarao izvan logora. Pukovnik Pantić bio je poznat kao jedan od najhrabrijih oficira naše bivše vojske. Ubojica, osion do suludosti, teatralno ambiciozan, patetičan do smešnog – od svojih intelektualnih pomagača i teoretičara pokreta smatran je kao nužno zlo. Hteli su da ga iskoriste, pa kad izvede što je pripre mano, da ga odbace. Ali on se pokazivao kao žilaviji, pa i veštiji pred njima. Uobrazio je da je pravi-pravcati komandant oficirskog bataljona koji ima da preporodi Jugosla viju, da su njegovi zadaci istorijski. Nije se bojao nikakvog zločina, ni greha. U njegovoj prošlosti spominje se silovanje i ubistvo jedne seljanke. Po svojoj omiljenoj reči „dandara“ bio je prozvan Dandarom, a njegove pristalice dandarama.

On je gledao da u svoj logor privuče i mlađe aktivne oficire od onih koji mu nisu bili pristalice, a koje se nadao da pre vaspita za veliku stvar. Imao je punomoćje Draže Mihailovića kao uput ministra vojske za rad u zarobljeništvu. Draža je mnogo očekivao od zarobljenika po završetku rata, kada se ustanovi vojnička, u stvari oficirska diktatura pod varkom demokratije. Ko da je nosi, ako ne zarobljenici? Oni su oficiri, njih je škola ropstva pripremila da sve pretrpe za bla go otadžbine. Ovakva punomoćja imala su još dva oficira u Pantićevom logoru.

U punomoćju se daju opšti uputi. Sa njim je Pantić paradirao i pred nemačkom komandom pozivajući se da je ovlašćen da bude komandant od ministra vojske i mornarice. Punomoćje, kao osnovu za rad, predviđa da se sa neprijateljem mora sarađivati po načelu ratnog lukavstva i još po načelu rimskome: spas otadžbine – vrhovni zakon. Najveću pažnju valja obratiti na oficirski kor, na kadar koji je školovan da sluša i zapoveda. Ove dve veštine koje se slivaju u jednu, višu, sačinjavale su po Ksenofonu svu tajnu persijske uprave, gde je mala elita plemenitih Persijanaca vladala ogromnom, nepreglednom carevinom. Teorija o veštini slušanja, koja priprema i uslovljava veštinu zapovedanja, uzeta od Kseno fona i iz njegove utopije o basileusu – Kiru starijem, razra đena je od nemačkih pisaca kao srž nemačkoga naziranja da samo Nemci, po vojnički, mogu urediti odnose na planeti. Ta teorija doprla je i do naših reakcionara i do pukovnika Pantića u svome najuprošćenijem vidu.

Ustanovljene su proskripcione liste od tri vrste, sa imenima onih koji imaju da budu smaknuti: što pre, čim se logor oslobodi i na putu za otadžbinu. Na sve tri liste bio sam na prvom mestu. Po prvoj listi pokušali su da me ubiju gvozdenom štanglom, drugi put mi je razbijena glava

Novi Ksenofonov basileus, persijski car Kir Stariji, kraljevski pukovnik Brana Pantić, komandant oficirskog bataljona, u stvari je mnogo više primitivni gorski car Svetolika Rankovića. On odmah počinje sa vojničkim duhom i poretkom. Opšti se bezbrojnim usmenim i pismenim raportima sa njegovim štabom, koji se račva kao papirni hrast u mnogobrojne sekcije, pa i u đeneralštabnu. U svemu se prepo ručuje vojničko držanje, stroga i kruta vojnička linija. Propisi iz našeg vojnog zakonodavstva i postupka citiraju se svakim povodom kao navodi iz svete knjige, kao ustuk svakome zlu. Izbegava se gotovo i pomen jeretičke Ženevske konvencije, jer ova ne daje komandantu vlast. Organizacija se razvi jala polako dok nije dobila uzorne oblike, na koje su svi oni bili gordi.

Komandant Pantić izabrao je za svoju telesnu gardu najviše rastom grenadire među oficirima, kao pruski kralj Fridrih Vilhelm I, otac Fridriha Velikog. Oni su ga čuvali, na jedan mig njegov poskakivali i pratili su ga, dok nije imao većinu i nije bilo sigurno, i u nužnik. (U vreme Pantićevog terora, po njegovom ranijem primeru, i mi smo se udruživali po nekoliko nas, kada smo morali noću da idemo u nužnik, na kraj podzemnog koridora – jer smo bili i morali biti spremni na prepade.) Komandant Pantić pozdravljao je na takozvanom apelu (prebrojavanju od strane nemačkih organa, koje se obavljalo više puta dnevno, koliko logorski oficir za shodno nađe) zarobljenike sa gromoglasnim: „Pomozi bog, gospodo!“ Na to je otpozdravljano: „Bog ti pomogao!“ On je stajao na visokom mostu od fora, šetao po njemu ispravljen i ponosit kao paun, i kočijaški pljuvao i išmrkivao se, dok smo mi oficiri bili dole u rovu i strahovitome smradu. Apeli su trajali dugo. Najpre bi Pantićev ađutant Šandor Has – koji je imao i drugo velikosrpsko ime i prezime – dao potrebnu komandu, zatim bi dolazio sâm Pantić, pozdravljao i koman dovao, zatim bi se s druge strane mosta pojavljivao Nemac, na šta bi opet pala komanda veliko „mirno“, koja je Nemca punila blaženstvom. Komanda je obavljana preko komandanta polubataljona i komandira četa, i stvarao se utisak regruta. Bilo je tu i pridika i dobroćudnoga privremenoga „na mestu voljno“ i očinskih opomena i psovki, vrlo sočnih, a uvek u donkihotskoj pozi. Kada je odlazio Nemac, davano je „na mestu voljno“, i najzad poslednje veliko „voljno“. U ovome se išlo sve dalje, pravljena su i estetička ravnanja nalevo i nade sno. Odozgo pukovnik Pantić dobacuje svoje primedbe, lakon ske upadice i kao drastične vojničke izreke, sa namrštenim ili opuštenim veđama, šetajući stalno po mostu, pljujući i dubokomisleno misleći veliku misao. Često je držao spartanske govore, izdavao naredbe u duhu nemačkih naredbi, ili da ih pooštri, usvajajući njihove razloge. Tako je zabranji vao druženje sa ruskim vojnicima. Sve je to činio sa zaista komičnom patetikom, tako da je pala i reč „majmunsko pozo rište“. Ali „majmunsko pozorište“ imponovalo je većini u „Kronprincu“. (Treba znati da inače nama, zarobljenicima, u pretežnoj masi nije bilo stalo da se pred Nemcima prsimo. Uostalom, bili smo gladni, prozebli, bosi, ili u drvenim klompama, u dronjcima.) Mnogi su se dandaraši zbog ovakvog svog držanja ovde osećali kao u kasarni, u svome elementu, i bili su preporođeni, dok bi ih mlitavo držanje drugih bataljona (npr. u Barkenbrigeu, gde smo bili svi zajedno) punilo gnušanjem i prezrenjem. Tako se po ceo dan sprovo dila disciplina i vojnička igra pozdravljanja. Ustajalo se po sobama kad uđe komandant, pošto bi najstariji u sobi koman dovao „mirno“ i tako dalje. Ovo sve sa ustajanjem i raportira njem samo na nemačkom, važilo je i za ulazak ma kog nemačkog oficira – ali je po svima logorima rađeno mlitavo i bez voj ničkog ubeđenja, koje se tražilo u Dandarinoj državi u sve mu, a ne samo prilikom dolaska. Opozicija je pod pretnjama i stalnom paskom imala da bere kožu na šiljak i nije smela da se ogreši o mnogobrojne naredbe i naredbice. Ipak, bilo ih je koji bi pre glavu izgubili nego da zaviknu: „Bog ti pomo gao!“ Neki su pak pravili kompromis i samo otvarali usta, bez izgovora.

„Vojvode“, izbečeni i razrogačeni, kao skinuti sa ekspresionističkih filmova iz epohe dr Mabuzea i Frica Langa, ili kao izvađeni iz najgušćeg španskog ekstatičkog slikarstva – stalno su po sobama pričali o pokoljima prošlim i budućim. Istorija je bila za njih niz putanja krvi, niz klanja i bodeža. Pričali su kako su klali i prikoljavali, i kako će klati

Kao prvo, ustanovljene su udarne trojke, za terorisanje logora po ugledu komitskom. Šef propagande za vojničku liniju bio je potpukovnik Lučić. Njega su zvali Gebels. On je stajao na gledištu da je ovo „nacionalna revolucija“, da milosti nema i ne može biti, i da je ovo blag teror ovde, samo privremen. Pravi obračun doći će u zemlji. On neće znati za poštedu. Ko je protivu nacionalne revolucije, ima da bude smaknut. Ustanovljene su proskripcione liste od tri vrste, sa imenima onih koji imaju da budu smaknuti: što pre, čim se logor oslobodi i na putu za otadžbinu. Ove su liste stalno dopunjavane novim imenima. Na sve tri liste bio sam na prvom mestu. Po prvoj listi pokušali su da me ubiju gvozdenom štanglom, drugi put mi je razbijena glava.

Sve mnogobrojne naredbe komandantove, usmene i pismene, imaju se besprekoslovno izvršavati. Naročito su na stalnom dnevnom redu pozivanje na raport sa potrebnim „ubrisavanjem“, seobe iz sobe u sobu, formalna disciplina, šikane i šamari ko ne dođe komandantu na raport. Na raport se vuku drugovi silom, jer ima ko neće da dođe pod izgovorom da Ženevska konvencija ne poznaje komandanta, nego samo naj starijeg u logoru. Naredbe, uvek prevedene na nemački jezik, majora Ogorelca, vise na sve strane kao da je opšta raspro daja svega i svačega. Pojedini udarnici, sa kapetanom Cvejićem na čelu, čuvaju i kriju oružje: kame, budže, gvozdene šipke, ali se pribojavaju Nemaca. Ovi se ne mešaju u tuče dok one nose naivnije obeležje. Čak uživaju u tome. Na samome mostu biju ljude, na pogledu nemačkih stražara. Arlaukanje i urlanje komandantovo često se razleže kroz ceo for. Prilikom pretresa Nemci – vojnici ili gestapovci – uvek nađu i oduzmu poneko tupo oruđe, kamu, gvozdenu štanglu.

Raspored žitelja u svakoj sobi vrši i kontroliše sâm potpukovnik Lučić sa geslom: „U ovome se logoru ne dogovara, nego naređuje i izvršuje.“ Svugde je zaveden sistem danonoćne špijunaže, Gebelsov Intelidžens servis. Sve što se govori saop štava određena ličnost, po zvaničnoj dužnosti štabu, a drugi po nahođenju. Takva se špijunaža preporučuje naredbom kao: raport o nevojničkom držanju toga i toga. Obrazac je prikačen na zvaničnoj tabli.

U štabu je – u svima njegovim sekcijama osim biblioteke – kao u košnici. Stalno dolaze raporti i izveštaji, stalno se vrše saslušanja, utvrđuju planovi za bližu ili dalju buduć nost, pišu naredbe, diktiraju uputstva. Naravno, pregleda se tuđa pošta. Razne unutrašnje službe vrše se po propisima naših zakona, a preko raznih zvučnih „komisija“ (istina, bez kilometraže) koje podnose duge, špartane, formalno bespre korne izveštaje sa mnogo rubrika i potpisa i sa odobrenjem komandantovim. Unutrašnja autonomija, koju su povereništva razradila u tančine, dobija sada formalističko-vojnički karakter i parafe komandantove, ali nije pronađeno ništa novo. Ide se istim pravcem, gde se mora – ovde mislim na razne tehničke službe neophodne za logor – ali se sve obavlja vojničkim stilom, ako je to stil vojnički. Usled nedovoljne žive kontrole – jer ona je samo na hartiji – izbijaju stalne krađe, pa i kukavna krađa krompira, svađe i afere o kojima se zucka, dok najzad ne prsne tikva i komisija ne bude sme njena. Tuča je na kraju tih afera o kojima se javno ne saznaje ništa, ali svi govore. Jedni druge izbacuju „kao kufer“ i čuju se gromke i poznate reči uobičajenih psovki, a najzad se mire i ljube. Korupcija cveta pod skučenim okolnostima utoliko zločinačkija – ali je naoko sve pravilno i uzorito. Samo se prošli poverenici optužuju za sve grehe i sadašnje nezgode.

Javljala se opojnost krvlju, „hranom naopakom“, kako je naziva Njegoš. Javljala se opsesija krvlju, halucinacije poznate iz divljačkih epopeja, sa „crnih“ kontinenata, iz opisa Frezera, Levi-Brila, Frobenijusa, Malinovskoga

U samome rovu, prema mostu, postoji nemački zvučnik. On stalno kulja promuklim vestima. Radio je okretan po nahođenju nemačke straže, kao i u drugim logorima. Često njihovim neveštim rukama, a možda i ne slučajno, promakne i Radio Lozana, i druge! I novine dolaze: nemačke, srpske, mađarske i iz nezavisne države Hrvatske. Ali pred zvučnikom stoji vrlo mali broj ljudi: jedno zbog fenomenalnog neznanja „šmausovaca“ (koji su učili po Šmausovom udžbeniku) i „lilipu tanaca“ (koji su učili po rečniku „Liliput“), pristalica vojničke linije koji se boje intelektualnog napora i traže samo samleveno i sažvakano; drugo, što im je preporučeno da slušaju jedino vesti kada ove budu profiltrirane i pre kontrolisane od merodavnih. Oni traže okrunjeno, umešeno pa obešeno, ali i začinjeno na njihov način. Odmah ujutru posle apela njihovi famozni „novinari“ i vojni prikazi vači drže im „usmene novine“ prema listovima i radiju. To se ne daje onako presno, nego se prepravi i pripravi, kako odgovara njihovome snu, koji je jači od jave. Ovoj ne dopuštaju da im pomeri planove. Nemačke se vesti menjaju u „Dražinom duhu“. To se vrši često, ako ne uvek, uz učešće samog koman danta Pantića i Gebelsa Lučića. Kao da događaji već nisu ušli u okvir stvarnosti – oni dobijaju drugi, ispravljeni vid, kome moraju da se saobraze. Utoliko gore za činjenice. Nemci u svojim izveštajima Vrhovne komande ostavljaju prazninu i dvosmislenosti, iz pedagoških razloga, bojeći se utuka preko engleskog radija. Oni ne žele da izgube poverenje svojih masa.

Kod nas pak polemike nema, drugi se glas ne čuje, pa se može sve menjati i može se slikati nova stvarnost. General Ditmar na nemačkome radiju sprema narod na teške časove i iznosi gorke istine, da bi narod zadržao u pošti naspram vojničke istinoljubivosti. Kod nas se to smatra teškom greškom. Ditmar je proglašen za defetistu. Stvari se uprošćuju do najnižeg regrutskog nivoa, u koji u štabu svi veruju kao u vaspitno sredstvo. Publika u zanosu, u snu u kome boravi i neće druge istine, proglasila bi tu istinu za otrovnu laž. Logor je i inače zatvoreni krug i za njega važi poznati zakon psihički zatvorenih sredina: gubi se, vene i sparušava svaki kritički osećaj.

U prvo vreme naša je opoziciona grupa držala gotovo jav no usmene novine, gde sam ja davao komentar. Docnije smo to činili smotrenije. Pukovnik Pantić pozvao me je na raport u svoj štab. Bio je u pratnji svoje telesne garde. Napao me je najgorim rečima što donosim nemačke vesti precizno. Rekao mi je da se smatra da se nemačke novine nikako nisu otresle jevrejskog uticaja. Čestitao sam mu na tome pronalasku i uputio ga da to saopšti pravome Gebelsu. Zatim mi je pretio smrću, istina u daljoj perspektivi, u otadžbini, što veličam „onu bitangu Tita“. Odgovorio sam mu – isto onako povišenim tonom kao i on – da je to najveći naš junak ovoga rata, a da je narodnooslobodilački pokret sprao ljagu sa nas. On mi je rekao da je to pokret bandita, ološa i pravih robijaša, i da se ja već sad igram glavom, a da se u Jugoslaviju nikada neću vratiti. Ceo se logor skupio da sluša ovu svađu, kao atrakciju. Telohranitelji su se spremali da me smrve, ali na jedan mig Pantićev oni su se uzdržali. Na mene se spremao napad u najskorijem vremenu, ali ne na raportu, koji je „vojnička svetinja“.

Posle izvesnog doba Pantić je tražio od Nemaca – da se ukine zvučnik! On je hteo da bude veći Nemac od Nemaca i nije mu išlo u glavu kako se može biti tako mali Nemac u Nemačkoj, kao oni Nemci na radiju. Tako je sprovođena psi hologija zatvorenog kruga koja od ljudi stvara izbezumljene psihopate. Svakako je tu bilo i „zanosa igre“, o kome govori Huizinga u svojoj čuvenoj knjizi. Trebalo im je samo pogledati u oči! Mnogi su sanjali da su već u toku obračuna sa „međunarodnim ološem“, da ubijaju, da muče čisteći narod, državu i svet.

Večita želja da greznu u krvi kao u gejzerima koji šikću iz zemlje, iz ljudskih bića, kao da je čovečanstvo došlo u pravreme iz crvenih voda krvi i da ga ka njima vuče natrag iskonska utopljenička čežnja, jača od svih nagona. Samo da im je krv, makar i na rečima

Po drugim logorima mnogo se učilo, čak i bubalo, inte lektualno naprezalo. Ovi ljudi pak ovde dane su provodili u kartanju, u rasprama (podeljeni su na bezbrojne frakcije), u krvavim snovima, u špijunaži, u bolesničkom nagvaždanju, u smrtnome besu protiv partizana, masona, Jevreja, intelektualaca, boljševika. Oni su imali do 200 ljudi, koji su im bili udarna elita. Ti su nešto naročito. Taj neraskidni kadar besomučnika samo je čekao da otpočne sa ubijanjem i klanjem. „Vojvode“, izbečeni i razrogačeni, kao skinuti sa ekspresionističkih filmova iz epohe dr Mabuzea i Frica Langa, ili kao izvađeni iz najgušćeg španskog ekstatičkog slikarstva – stalno su po sobama pričali o pokoljima prošlim i budućim. Istorija je bila za njih niz putanja krvi, niz klanja i bodeža. Pričali su kako su klali i prikoljavali, i kako će klati. Javljala se opojnost krvlju, „hranom naopakom“, kako je naziva Njegoš. Javljala se opsesija krvlju, halucinacije poznate iz divljačkih epopeja, sa „crnih“ kontinenata, iz opisa Frezera, Levi-Brila, Frobenijusa, Malinovskoga. Javljao se i tipični „amok“ – kompleks australijanskih praostrvljana – u povestima ovih naših oficira: tu se ide naročitom asocijacijom ideja samo od ubistva ka ubistvu, bez razbora i bez osvrta, prema sopstvenom uništenju.

Večita želja da greznu u krvi kao u gejzerima koji šikću iz zemlje, iz ljudskih bića, kao da je čovečanstvo došlo u pravreme iz crvenih voda krvi i da ga ka njima vuče natrag iskonska utopljenička čežnja, jača od svih nagona. Samo da im je krv, makar i na rečima. Makar i da sažaljevaju, tobože, druge. Makar i da žale generala Nedića i prikazuju kako je on gonjen halucinacijama srpske krvi koju hoće da spase, a čije prolivanje ne može da zadrži! Stvarali su nerealnu, gotovo vampirsku i avetinjsku atmosferu. Nari canje i lelek pretvarali su sladostrasno kod njih celu našu zemlju u groblje, u mutnu i bezizlaznu bugaršticu. Kao da su svi ljudi pobijeni, svi gradovi srušeni, sva sela popaljena, sve šume isečene, sav usev zatrt, svaka travka iščupana, svi izvori presahli – a oni plaču nad najmanjom iskonskom tvari! Kao da u tom čemernom – noćnom – kukajućem obuhvatu raz valina i zgarišta ničega više nema, pa ni samoga večnoga predela! Kroz to bunovno zapevanje i ojkanje teturaju se oni, utvare koje se na mahove samo prenu, vrebajući – njušeći – vabeći krv, srpsku krv. Gde samo da je nađu? Još da im je koja vrela kap, da ugasi neodoljivu žeđ! Čuje se: još tu i tu, u gori toj i toj, ima partizana!

Kao što mnogi pohotljivci pogledom svlače ženu i siluju je – tako su i ovi ekstatični manijaci svojim pogledom čoveka iz džungle vršili analizu pojedinih udova, zglobova, čvorova, tražili osetljiva mesta, zabadali u mislima znalački i nepogrešno nož gde će naj duže boleti i najbolnije goreti, gde će se najuspelije trajno i sa što više umnožene patnje produžavati što intenziv nije nepodnošljivost muke žrtava, slast od te muke

Ja sam ih slušao po čitave noći – jer nisam mogao da iza đem iz sobe u kojoj se mora spavati ili bar ležati – a oni pričaju čitavu dragu noć ne mogući da zaspe. Oni su voleli da pričaju ne samo o podvizima svojim, nego i o pokoljima Srba od strane ustaša i o radu Gestapoa. Opominjali su svakoga i na izvesna mesta iz Karla Maja sa istom onom primitivnom psihologijom prelogičara, sa delirijumom tremensom krvi. Svirepi i naivni su heroji Karla Maja, u isti mah. Najsvirepiji ideal skalpa, najsvirepije ljudske rase, krvožednih Asteka, koji su imali kult krvi, sublimisan je i idealisan kroz ovog nemačkog omladinskog pisca, koji je izvesnu tamnu, urođenu zversku krvožednost u ljudima podvesno iskoristio, i ne znajući za psihoanalizu usrećavao mračnim zanosom krvi sadizam koji je od iskoni u nama. Sadizam Oktava Mir boa (vrt mučenja), koji je tražio na Dalekom istoku rafinira nost u mučenju, razočaran bljutavom Evropom, sadizam pomoću „mučenja nadom“, kao u ponorskoj priči Edgara Poa – sve je to živelo i gmizalo po njihovim epskim pripovedanjima. I sve to uz primitivne psovke, a katkad i uz demonsku poeziju pro livanja krvi u mlazevima i u vrela, uz snove o sveopštoj apo kalipsi. U takvim pričama dolazili su na mahove do bojnog kliktanja crvenokožaca.

Poneki put gubili bi kao kod De Kvinsea, u labirintskim opijumskim snoviđenjima, svaki dodir sa stvarnošću, svaku mogućnost da se ispletu iz sna u koji su uključeni. Moglo se pomisliti da su uzimali hašiš. Kao što mnogi pohotljivci pogledom svlače ženu i siluju je – tako su i ovi ekstatični manijaci svojim pogledom čoveka iz džungle vršili analizu pojedinih udova, zglobova, čvorova, tražili osetljiva mesta, zabadali u mislima znalački i nepogrešno nož gde će naj duže boleti i najbolnije goreti, gde će se najuspelije trajno i sa što više umnožene patnje produžavati što intenziv nije nepodnošljivost muke žrtava, slast od te muke. Oči su im klizile sladostrasno, a usta ispuštala grlene glasove, kao kod nedovršenih, nedočovečenih ljudi sa ostrva dr Moroa.

Ali se uvek kod njih blagovremeno ispoljava i etička svest, njihov kategorički imperativ da su oficiri srpski i da dželatski zanat koji obožavaju nije sâm sebi cilj, nije umetnost radi umetnosti, nije stvar ličnog prizvanja i uži vanja nego i moralno načelo, sveta dužnost prema naciji. Po cele noći umeli su pričati sa krivudanjima kratkim i dugim – glas se poneki put jedva izdizao, a drugi put padalo se u jezivi šapat ili penjalo do zacerenog urlanja. I nije se zna lo jesu li žrtva ili mučitelj – kad se tako prenete iz sna. I jedni su drugima – a ne samo nama, svojim neprijateljima – pretili, često da bi u pretnji unapred ubijali. Ubijali su u svima vremenima, pa i kondicionalu, sprezali su taj glagol i njegove sinonime u svima oblicima kao najmiliji, mesto kla sičnog i bljutavog „-amo“ iz gramatike. Poznavali su se isuviše dobro – vojvode i poluvojvode – bili su kao enciklopedija tuđih zločina i krvavih gurmanluka, i bili su u stanju kao Kadmovi vojnici, posejani od zuba najotrovnije aždaje da se na jedan mig pokolju. Do ovoga nije dolazilo usled saznanja o misiji koja ih čeka; zatim od neke krute vojne discipline koja im je melemno godila i kojoj su se radosno podavali; zatim, naravno, usled nemanja oružja. A pre svega usled takta i umenja njihovih ukro titelja i nahuškivača. Bili su nahuškivani naprazno, kao što se nahuškava mladi pas na lancu da bude sve ljući i bešnji time što ne nalazi zadovoljenja. Umeli su ti ljudi da upravljaju nad njima. Imali su nad njima vlast Prospera nad Kalibanom, koji je divljao i besneo, ali je padao bespomoćan pred stope čarobnika sa knjigom. Ta čarobna knjiga bila je oficirska doktrina koja je zverovima davala titulu plemića, plemićku povelju. Ona ih je u sopstvenim očima pravdala, pružala blago slovenoga reda u haosu zločinačkih besomučnih nagona.

Partizane treba poklati sve do jednoga bez milosti (ovde nastaju nijanse: kako poklati; vojvodska grupa hoće da ih kolje sadistički, druge grupice hoće da ih kolju kolektivno, ili sa manje sadizma). Naravno, i njihove simpatizere. Naša je inteligencija gotovo bez izuzetka pokvarena i naginje komunizmu. S njom treba prečistiti

Svi su bili oni u zajednici misli i nada: dražinovci, nedićevci, simpatizeri. Izgledalo bi, ko ih nije dublje pro učavao, da postoje ogromne teorijske razlike. Gde su? Sve ih je spajalo: zatvoreni krug, zajednički neprijatelj – moderno vreme, Rusija, partizani, zajednički strah, pa i nešto ritmom ranijeg života uslovljeno. A njihovi pokreti bili su oficirski: oficiri će se već sporazumeti i između sebe i neće vrana vrani valjda oči da vadi. Naprotiv, Draža i Nedić, kad kako zatreba, biće dva različna lika za jednu istu suštinu. Likovi su okrenuti kome izlazu treba, da se izvrši potrebna deoba uloga, da se zavara protivnik.

Ne može biti reči o nekoj njihovoj doktrini koja bi bila organski zasnovana. Još manje može se govoriti o njenom nauč nom temelju. Uglavnom, njihove se ideje dadu ovako sažeti: Srpstvo je, kao i uvek, u opasnosti. Milion i po Srba preklano je. To su uradili muslimani i Hrvati, koji se u slu čaju potrebe „vade“ pod vidom partizana. Nedić je Srpstvo spasao izvodeći jednu istorijom predodređenu ulogu, uz tragičan napor celog svog krvarećeg rodoljubivog srca. U drugoj situaciji, kad ona dođe, tu će ulogu preuzeti Draža i spasti Nedića, i naslediti njegovo delo. Ima se čekati do kraja rata i odmah istrgnuti vlast iz ruku pobeđenih Nemaca, a uz pripomoć neocenjivog Nedića. Svako je ratno lukavstvo na svome mestu. Englezi su trgovci krvlju da ih bezočnijih nema. Njima treba podvaliti i sevap je podvaliti, greh ne podvaliti. Partizani su otpočeli borbu radi trijumfa komunizma. Ta borba završila bi se opštim pogromom Srba da nije bilo Nedića. Partizane treba poklati sve do jednoga bez milosti (ovde nastaju nijanse: kako poklati; vojvodska grupa hoće da ih kolje sadistički, druge grupice hoće da ih kolju kolektivno, ili sa manje sadizma). Naravno, i njihove simpatizere. Naša je inteligencija gotovo bez izuzetka pokvarena i naginje komunizmu. S njom treba prečistiti. Opet i opet: svako je ratno lukavstvo dobrodošlo ako se njime spasava Srpstvo. Komuni ste treba iskoreniti kod nas, u Rusiji je komunistima kucnuo poslednji čas, a nada u razdor između Anglo-Amerikanaca i Sovjeta nepokolebljiva je stvarnost. Posle rata ima da dođe Dražina diktatura sa monarhijom. Oficiri – pa i otresi tiji podoficiri – imaće sva važna mesta. Stara inteligencija, ukoliko nije likvidirana, eliminiše se. Balkan je naš.

Teoretičar Dražinog pokreta dr Duško Jovanović u svojim predavanjima stvara dve krilatice. Prva je: „Ili mi – ili oni.“ Tu se prevazilazi i Vartolomejska noć. Dakle, nijedan od nas protivnika ne sme ostati živ. Za nas nema mesta u Srbiji. Već u Subotici bi nas pobili

Ima da se izvrši koreniti pokolj Hrvata, videćemo ko će ostati. Imaju da se pokolju katolički sveštenici i muslimani. Manjine da se proteraju ili pobiju. Draža je – tvrde svi oni – hteo najpre čistu jugoslovensku liniju, ali mu srpski narod, srpski seljak to nije dopustio i Draža se disciplinovano povinovao narodnoj želji kao pravi narodni čovek, kao pravi Srbin i vojnik. Razne demokratske fraze daće se, jer je to u duhu vremena, ali na sve to treba gledati samo kao na ratno lukavstvo. Propaganda, u koju neograničeno veruju, ima da učini sve. Glavnim pokretačem i održačem nacionalsocijalizma smatraju Gebelsa. Ali i on ima ostatka jevrejskog otrova. Naša će pak propaganda – kažu oni – zaboraviti za šta živimo i mremo. Posle nekoliko godina stvoriće se novi kadar tehničke inteligencije, potrebne za administraciju. Srbi će godinama i godinama imati privilegi sani položaj u upravi, u deobi zvanja i odlikovanja. Širim masama se ne govori sve. Bože sačuvaj! Štab izrađuje prema potrebi sistem parola i lozinki – dok ono što se uistini hoće, zna se. Tu nema greške. U logoru treba održavati poverenje mase. Ono se neće održati tobožnjom istinom. Ima slabića. Činjenice se mogu proizvoljno menjati.

(Na usmenim novinama činjenice se potpuno izvrću, a Draža se u vestima veliča i pobeđuje i kad nije spomenut u novinama. Do kraja se tvrdi da će on biti postavljen od Engleza za namesnika Balkana, šefa balkanskih, a ne samo jugoslovenskih trupa. Kao međunarodno priznati najveći političar i državnik – ni manje ni više – on će, eventualno, komandovati i Englezima i ne samo na Balkanu, već gde bude potrebno, a za spas Srpstva, veličinu otadžbine i uništenje komunizma.)

Teoretičar Dražinog pokreta dr Duško Jovanović u svojim predavanjima stvara dve krilatice. Prva je: „Ili mi – ili oni.“ Tu se prevazilazi i Vartolomejska noć. Dakle, nijedan od nas protivnika ne sme ostati živ. Za nas nema mesta u Srbiji. Već u Subotici bi nas pobili. (A kad ovakvi ljudi govore o ubijanju, oni to misle ozbiljno. To je jedina njihova zbilja.) Sve će to narod pozlatiti! Ne treba se brinuti kako će ispasti pojedine stvari. Narodni genije ne traži primere na strani.