Šinjel i druge pripovetke
Done75

Photo: thequeerfrontier

Činovničke muke (1)

U Petrogradu se 25. marta dogodilo nešto vrlo neobično. Berberin Ivan Jakovljevič, sa stanom na Voznesenskom prospektu (prezime mu se izgubilo, nema ga čak ni na firmi, na kojoj je naslikan gospodin nasapunjana lica i na kojoj piše: „I puštamo krv"), dakle, berberin Ivan Jakovljevič probudio se prilično rano i osetio je miris vrućeg hleba. Pridigavši se u krevetu, video je svoju suprugu, damu dostojnu poštovanja i veliku ljubiteljku kafe, kako izvlači iz peći porumenele hlepčiće.

- Ja jutros, Praskovja Osipovna, neću piti kafu - reče Ivan Jakovljevič - umesto nje, poješću malo vrućeg hleba s lukom.

To jest, Ivan Jakovljevič je bio željan i jednog i drugog, ali je dobro znao da ne može odjednom tražiti dve stvari, jer Praskovja Osipovna nije podnosila takve prohteve. „Neka budala jede hleb, bolje za mene", pomisli supruga, „ostaće mi njegovo sledovanje kafe." I ona mu baci na sto jedan hlepčić.

Ivan Jakovljevič iz pristojnosti navuče frak preko košulje, sede za sto, nasu soli, očisti dve glavice luka, uze nož i, uozbiljivši se, poče da seče hleb. Presekavši ga napola, pogleda u sredinu i, na svoje veliko čuđenje, ugleda nešto belo. On pažljivo pročačka nožem i opipa prstom. „Tvrdo je!", reče za sebe, „šta bi to moglo biti?"

Ivan Jakovljevič zavuče prste u hleb i izvuče, nos!... On odmače ruke, protrlja oči i uštinu se: nos, stvarno, nos! I to, izgleda, neki poznat nos. Na licu Ivana Jakovljeviča ukaza se užas. Međutim, taj užas je bio zanemarljiv prema negodovanju koje je obuzelo njegovu suprugu.

- Kome si to, životinjo, odsekao nos? - povika ona besno. - Huljo! Pijanice! Lično ću te prijaviti policiji. Vidi ti razbojnika! Već su mi se tri čoveka žalila da ih za vreme brijanja tako krvnički vučeš za nos da se plaše da ćeš im ga jednom otkinuti.

Ivan Jakovljevič je bio ni živ ni mrtav. Prepoznao je nos koleškog asesora Kovaljova, kojeg je brijao sredom i nedeljom.

- Prestani, Praskovja Osipovna! Umotaću ga u krpu i staviti u ugao, neka tamo malo odleži, a zatim ću ga izneti.

- Ni govora! Zar da dozvolim da mi u sobi stoji odsečen nos? Mrcino jedna! Samo tim brijačem vučeš po kaišu, uskoro ni svoj posao nećeš biti u stanju da obavljaš, zevzeče jedan, huljo neviđena! Zar da ja zbog tebe odgovaram policiji?... Ah, ti brljivko, tikvane glupi! Napolje s njim! Napolje! Nosi ga kud znaš, samo da ga moje oči ne gledaju!

Ivan Jakovljevič je stajao kao da su mu se noge oduzele. Razmišljao je, razmišljao, i na kraju nije znao šta da misli.

- Đavo će ga znati kako se to dogodilo - reče najzad, počešavši se iza uha. - Da li sam se sinoć vratio pijan ili trezan, to ne mogu sa sigurnošću da kažem. Ali, po svemu sudeći, događaj je prosto neverovatan: jer, hleb je pečena stvar, a nos je nešto sasvim drugo. Ništa ne shvatam!...

Ivan Jakovljevič zaćuta. Na pomisao da će policajci naći nos kod njega i okriviti ga, potpuno se izgubio, počeše da mu se priviđaju svetlocrveni okovratnik, skladno opšiven srebrom, i mač... i uhvati ga drhtavica. Najzad, dograbi donje rublje i čizme, navuče sve to đubre i, praćen strogim ukorima Praskovje Osipovne, umota nos u krpu i izađe na ulicu.

Nameravao je da ga negde ćušne: pod stube na ulazu ili da ga jednostavno slučajno ispusti, pa da šmugne u sporednu uličicu. Na nesreću, uvek bi naišao na nekog poznanika, koji bi ga odmah upitao: „Kuda si krenuo?" ili „Koga ćeš tako rano brijati?" - tako da nije mogao da ugrabi zgodnu priliku. Jednom je, ipak, uspeo da ga ispusti, ali stražar mu izdaleka pokaza halebardom i povika: „Podigni to! Ispustio si nešto!" I Ivan Jakovljevič je morao da podigne nos i da ga vrati u cep. Obuze ga očajanje, tim pre što su već počele da se otvaraju radnje i dućani, pa je na ulicama bilo sve više sveta.

Odlučio je da se uputi prema Isakijevskom mostu: računao je da će nekako uspeti da ga baci u Nevu... Ali, priznajem, kriv sam što dosad ništa nisam rekao o Ivanu Jakovljeviču, čoveku kojeg krase mnoge vrline.

Kao svaki čestit ruski majstor, Ivan Jakovljevič je bio strašna pijanica. I mada je svakog dana brijao tuđe brade, njegova sopstvena brada uvek je bila neobrijana. Frak Ivana Jakovljeviča (on nikad nije nosio kaput) bio je šaren, to jest, bio je crn, ali je na njemu bilo mnogo smeđožutih i sivih mrlja, okovratnik mu se presijavao, a umesto tri dugmeta, visila su samo tri končića. Ivan Jakovljevič je bio veliki cinik i kada bi mu koleški asesor Kovaljov za vreme brijanja rekao: „Ivane Jakovljeviču, tebi ruke večito smrde!", on bi mu uzvraćao pitanjem: „Na šta smrde?" „Ne znam, bratac, samo znam da smrde", govorio bi koleški asesor. A Ivan Jakovljevič bi ga za kaznu, ušmrknuvši burmut, sapunjao i po licu, i po nosu, i iza ušiju, i po vratu, jednom rečju, gde god bi stigao.

Naš uvaženi građanin je već na Isakijevskom mostu. Najpre se osvrnuo oko sebe, a zatim je nalegao na ogradu kao da želi da zaviri pod most, da se uveri ima li riba, pa je onda polako ispustio krpu u kojoj je bio nos. Kao da mu se s leđa odjednom svalilo deset pudova, Ivan Jakovljevič se čak i osmehnuo. Umesto da pođe da brije činovničke brade, uputio se u ustanovu iznad koje je stajao natpis „Jelo i čaj", da popije čašu punča, kad odjednom na kraju mosta ugleda policijskog nadzornika blagorodne spoljašnjosti, sa širokim zaliscima i trougaonim šeširom i mačem. Ivan Jakovljevič se sledi. Nadzornik ga pozva prstom i reče mu:

- Dođi-de ovamo, mili!

Znajući red, Ivan Jakovljevič izdaleka skide kapu i, prišavši hitro, reče:

- Svako dobro, vaše blagorodstvo!

- Ne, ne, bratac, pusti sad blagorodstvo, kaži ti meni šta si ono tamo radio, dok si stajao na mostu?

- Tako mi Boga, gospodine, krenuo sam na posao, pa sam, usput, pogledao kako reka teče.

- Lažeš, lažeš! Nećeš se tek tako izvući. Izvoli-de, odgovori mi!

- Spreman sam da brijem vašu milost bez pogovora dva, pa čak i tri puta nedeljno - odgovori Ivan Jakovljevič.

- Ne, prijatelju, to su sitnice! Mene tri berberina briju i to smatraju velikom čašću. Nego izvoli-de, kaži mi šta si tamo radio?

Ivan Jakovljevič preblede... Međutim, tu zbivanja odjednom prekriva magla, tako da niko ne zna šta se dalje dogodilo.

Koleški asesor Kovaljov probudio se prilično rano i napravio ustima: „Brrr...", što je činio kad god bi se probudio, mada ni sam nije znao da objasni zašto. Protegao se i naredio je da mu se doda ogledalo, koje je stajalo na stolu. Hteo je da pogleda bubuljicu koja mu je sinoć iskočila na nosu, ali je, na svoje veliko zaprepašćenje, umesto nosa, ugledao savršeno ravno mesto! Uplašivši se, Kovaljov zatraži vode i peškirom protrlja oči: nosa, zaista, nema!... Poče da se štipka, kako bi se uverio da ne spava. Ne, očigledno, ne spava. Koleški asesor Kovaljov iskoči iz kreveta i otrese se: nosa nema, pa nema! On naredi da mu smesta donesu odeću i pohita pravo šefu policije.

Za to vreme, reći ćemo nešto o Kovaljovu, kako bi čitalac mogao da shvati kojoj vrsti ljudi pripada taj koleški asesor. Koleški asesori, koji to zvanje dobijaju na osnovu svedočanstava o školskoj spremi, nikako ne mogu da se porede s onim koleškim asesorima koji su svoj čin dobili na Kavkazu. To su dve potpuno različite vrste ljudi. Učeni koleški asesori... Ali Rusija je tako čudna zemlja da će se, ako čovek kaže nešto loše o jednom asesoru, svi koleški asesori, od Rige do Kamčatke, obavezno uvrediti, smatrajući da je to rečeno na njihov račun. To važi i za sva druga zvanja i činove. Kovaljov je bio kavkaski koleški asesor. On je tek dve godine bio u tom zvanju, pa ga stoga ni za trenutak nije smetao s uma, a da bi sebi pridao veći ugled i važnost, nikada se nije predstavljao kao koleški asesor, već uvek kao major. „Čuj, draga", govorio bi obično kad bi naišao na ženu koja prodaje naprsnike, „svrati do mene, ja stanujem u Sadovoj ulici, upitaj samo gde stanuje major Kovaljov, svak će ti pokazati." A kad bi sreo lepuškastu devojku, pored toga, dao bi joj i poverljiva uputstva: „Upitaj, dušice, za stan majora Kovaljova." Stoga ćemo i mi ubuduće ovog koleškog asesora nazivati majorom.

Major Kovaljov imao je običaj da svakog dana prošeta Nevskim prospektom. Okovratnik na naprsniku bio mu je uvek besprekorno čist i uštirkan. Zalisci, kakvi se i sada mogu videti kod gubernijskih i seoskih zemljomera, arhitekata i garnizonskih lekara, kao i kod ljudi koji obavljaju razne policijske dužnosti i uopšte kod svih muškaraca koji imaju punačke obraze i izvanredno igraju boston - ti zalisci pružali su se preko obraza i dopirali do samog nosa. Major Kovaljov nosio je sa sobom mnoštvo crvenih pečata, na jednima je bio grb, dok je na drugima bilo urezano: sreda, četvrtak, ponedeljak itd. Major Kovaljov došao je u Petrograd poslom, odnosno da traži mesto koje bi odgovaralo njegovom zvanju: vicegubernatorsko, ako ga posluži sreća, a ako ne - onda egzekutorsko u nekom važnom nadleštvu. Major Kovaljov nije imao ništa protiv ženidbe, ali pod uslovom da mu nevesta donese kapital od dvesta hiljada rubalja. I tako sada čitalac može da shvati položaj u kome se našao ovaj major kada je umesto prilično zgodnog i normalnog nosa, ugledao odvratno, ravno i glatko mesto.

Kao za inat, na ulici nije bilo nijednog kočijaša, pa je morao da krene pešice, umotavši se u ogrtač i pokrivši lice maramicom, kao da mu ide krv. „Možda mi se pričinilo, ne može nos tek tako da nestane", pomisli i svrati u poslastičarnicu samo zato da bi se pogledao u ogledalu. Na sreću, u poslastičarnici nije bilo gostiju, dečaci su čistili prostorije i razmeštali stolice, neki su sanjivih očiju na poslužavnicima iznosili vruće piroške, na stolovima i stolicama ležale su jučerašnje novine, polivene kafom. „Hvala Bogu, nema nikog", reče Kovaljov, „sad mogu da se pogledam." On bojažljivo priđe ogledalu i pogleda se u njemu. „Đavo bi ga znao, kakva je to svinjarija!" reče pljunuvši. „Kad bi bar umesto nosa stajalo nešto drugo, da nije ovako pusto!"

Ugrizavši se za usnu od ljutine, major Kovaljov izađe iz poslastičarnice i odluči da, protivno svom običaju, nikog ne gleda i da se nikome ne javlja. Odjednom, kao ukopan, stao je kod jedne kuće i tu se na njegove oči odigrao neshvatljiv događaj: pred ulazom su se zaustavile kočije, vrata su se otvorila i, pognuvši se, gospodin u mundiru iskočio je iz kočija i ustrčao uz stepenice. Neopisiv užas i zaprepašćenje obuzeli su Kovaljova kad je shvatio da je to njegov vlastiti nos! Od tog neobičnog prizora kao da mu se sve zamaglilo pred očima: osećao je da se jedva drži na nogama i drhtao je kao da ga je uhvatila groznica, ali odlučio je da po svaku cenu sačeka da se neznanac vrati. Posle dva minuta nos izađe iz kuće. Bio je u mundiru, optočenom zlatom, s visokim krutim okovratnikom i u pantalonama od jelenske kože, dok mu je sa strane visio mač. Po šeširu s perjanicom moglo se zaključiti da je u rangu državnog savetnika. Očigledno, krenuo je u neku posetu. Pogledao je oko sebe, doviknuo kočijašu: „Priteraj!", seo je u kočije i odvezao se.

Malo je nedostajalo pa da nesrećni Kovaljov poludi. Nije znao šta da misli o tom čudnom događaju. Zaista, kako je moguće da nos, koji je koliko juče stajao na njegovom licu i nije bio u stanju ni da se vozi ni da hoda, sada šeta u mundiru! On potrča za kočijama koje, srećom, nisu daleko odmakle, već su se zaustavile pred Kazanskom sabornom crkvom.

Kovaljov pohita prema crkvi, probi se kroz špalir ubogih starica zabrađenih lica, kojima se ranije podsmevao, i uđe u crkvu. U hramu nije bilo mnogo vernika i svi su stajali kraj samih vrata. Kovaljov je bio toliko potresen da uopšte nije bio u stanju da se moli, pa je odmah pogledom počeo da traži onog gospodina po svim uglovima. Najzad ga ugleda kako stoji sa strane. Uvukao je glavu u visoki kruti okovratnik i molio se s izrazom najveće pobožnosti na licu.

„Kako da mu priđem?", upita se Kovaljov. „Po svemu - po mundiru i po šeširu - vidi se da je državni savetnik. Do đavola, kako da to izvedem!"

On priđe nosu i stade da kašljuca, ali neznanac je i dalje stajao u svojoj pobožnoj pozi i duboko se klanjao.

- Milostivi gospodine - ohrabrivši se, reče Kovaljov - milostivi gospodine...

- Šta želite? - upita nos, okrenuvši se prema njemu.

- Čudi me, milostivi gospodine... ja sam mislio... da vi znate gde vam je mesto... kad odjednom, vidim vas ovde, i to gde - u crkvi. Priznajte...

- Izvinite, ne razumem o čemu izvoljevate govoriti... Objasnite mi to malo bolje. „Kako da mu objasnim", pomisli Kovaljov, pa, pošto se malo pribrao, nastavi:

- Naravno, ja... ja sam major. Priznaćete, bilo bi nepristojno da idem bez nosa. Piljarica, koja na Voznesenskom mostu prodaje oljuštene pomorandže, može da sedi bez nosa, ali ja računam na visok položaj... uz to, poznajem mnoge dame: Čehtarjovu, državnu savetnikovicu, i druge. Prosudite sami... ja ne znam, milostivi gospodine. (Pri tom major Kovaljov sleže ramenima.)

Izvinite... ali kad stvari pogledamo u skladu s osećanjem duga i časti... i sami ćete shvatiti da...

- Ja baš ništa ne shvatam - odgovori nos. - Budite malo jasniji.

- Milostivi gospodine... - reče Kovaljov dostojanstveno - ne znam kako da shvatim vaše reči... Tu je sve, čini mi se, savršeno jasno... Ili vi želite... Pa vi ste moj vlastiti nos!

Nos odmeri majora Kovaljova, pa se primetno namršti.

- Varate se, milostivi gospodine. Ja sam svoj čovek. Sem toga, među nama nije moglo biti nikakvih bližih kontakata. Sudeći po dugmadima na našem vicmundiru, vi, očigledno, radite u drugom nadleštvu.

Rekavši to, nos se okrete i nastavi da se moli.

Kovaljov se potpuno izgubio, nije znao čak ni šta da misli. Uto se začu prijatno šuštanje damske haljine i pojavi se postarija dama, sva u čipkama, u pratnji vitke devojke u beloj haljini, koja je isticala njen skladni struk, i sa žućkastim šeširićem, lakim kao perce, na glavi. Iza njih stade i otvori tabakeru visoki kavaljer s velikim zaliscima i čitavim tucetom okovratnika.

Kovaljov se primače damama, izvuče svoj batisteni okovratnik, popravi pečate, što su mu visili o zlatnom lančiću i, smešeći se prijatno, zagleda se u vazdušastu damu, koja se kao prolećni cvetak lako pokloni i prinese čelu beličastu ruku s prozračnim prstima. Kad ispod šeširića ugleda punačku bradicu zaslepljujuće beline i deo lica, osenčen rumenilom prve prolećne ruže, Kovaljov se sav ozari. Ali odjednom se trže, kao da se opekao. Priseti se da nema nosa, da je mesto na kome je on stajao pusto, i iz očiju mu nagrnuše suze. Okrete se u nameri da gospodinu u mundiru otvoreno kaže da se on samo pretvara da je državni savetnik, a da je, zapravo, najobičnija varalica i podlac i da ne može biti ništa drugo do njegov vlastiti nos... Međutim, nosa više nije bilo, iskoristio je priliku da odleti, verovatno, opet u neku posetu.

To je Kovaljova bacilo u očajanje. On izađe iz crkve i zastade za trenutak pod kolonadama, pažljivo gledajući na sve strane, ne bi li ugledao nos. Vrlo dobro se sećao da je imao šešir s perjanicom i mundir sa zlatnim vezom, ali nije zapamtio ni šinjel, ni boju njegovih kočija, ni konje, pa čak nije znao ni da li ga je pratio lakej i u kakvoj je livreji bio. Uz to, kočije su letele u oba smera takvom brzinom da bi ih teško primetio, a i kad bi ih prepoznao, ne bi ih mogao zaustaviti. Dan je bio divan i sunčan. Na Nevskom prospektu bilo je mnogo sveta, pravi cvetni vodopad dama valjao se pločnikom, počev od Policijskog pa sve do Aničkinovog mosta. Eno i savetnika kojeg poznaje i kojeg je nazivao potpukovnikom, naročito u prisustvu nepoznatih ljudi. Eno i Jarigina, šefa odseka u senatu, njegovog velikog prijatelja, koji je gubio na bostonu kad god bi igrao na osam. Eno i majora koji je dobio asesorstvo na Kavkazu, maše mu rukom da priđe...

- Do đavola! - opsova Kovaljov. - Hej, kočijašu, vozi pravo šefu policije!

Kovaljov je seo u fijaker i celim putem vikao je kočijašu: „Teraj iz sve snage!"

- Je li tu šef policije? - povika, ušavši u predsoblje.

- Ne - odgovori vratar - maločas je otišao.

- Eto sad!

- Da - dodade vratar - otišao je, ali ne tako davno. Da ste samo malo ranije stigli, možda biste ga zatekli kod kuće.

Ne skidajući s lica maramicu, Kovaljov sede u fijaker, pa očajnički povika:

- Vozi!

- Kuda? - upita kočijaš.

- Pravo!

- Kako pravo? Ovde treba skrenuti: desno ili levo? Ovo pitanje osvesti Kovaljova i natera ga da se ponovo zamisli. U takvoj situaciji najbolje će biti da se obrati Upravi javnog reda, ne zato što je ona u direktnoj vezi s policijom, već zato što se u njoj naređenja izvršavaju mnogo brže nego u drugim službama. Tražiti, pak, satisfakciju u upravi nadleštva, u kome je nos rekao da radi, bilo bi glupo, jer se iz njegovog odgovora moglo shvatiti da mu ništa nije sveto, pa je mirne duše mogao i to da slaže, kao što je slagao kad je rekao da ga nikad nije video. Dakle, Kovaljov je već hteo da naredi kočijašu da vozi u Upravu javnog reda, kad mu pade na pamet da bi ta varalica i hulja, koja se već pri prvom susretu ponela tako nečasno, mogla da ugrabi priliku i da kidne iz grada, a onda bi potraga bila uzaludna ili bi, ne daj Bože, mogla da potraje i čitav mesec. Najzad, kao da ga je samo nebo naučilo. Odlučio je da se obrati direktno novinama i da blagovremeno da oglas, s podrobnim opisom svih osobina nosa, da bi svako ko ga vidi mogao odmah da ga prijavi ili da mu bar kaže gde se nalazi. Dakle, odlučivši da postupi tako, Kovaljov naredi kočijašu da vozi u oglasno odeljenje i celim putem ga je udarao pesnicom u leđa, vičući: „Brže, nitkove! Brže, huljo!" „Eh, gospodine!", odgovarao je kočijaš, odmahujući glavom i šibajući vođicama konja koji je bio čupav kao pudlica. Fijaker se najzad zaustavi i Kovaljov, zaduvan, ulete u prijemnu sobicu, u kojoj je sedi činovnik, u starom fraku i s naočarima, sedeo za stolom i, držeći u zubima pero, prebrojavao primljeni bakarni novac.

- Ko ovde prima oglase? - povika Kovaljov. - A, dobar dan!

- Moje poštovanje - reče sedi činovnik, podigavši za časak pogled i spustivši ga ponovo na poređane gomilice novčića.

- Ja bih hteo da oglasim...

- Možete. Samo, molim vas, pričekajte malo - reče činovnik, upisujući desnom rukom cifru, a prstima leve ruke pomičući dve kuglice na računaljci.

Lakej sa širitima i spoljašnjošću koja je govorila da služi u aristokratskoj kući, stajao je kraj stola, s ceduljicom u ruci i osetio je potrebu da pokaže svoju društvenost:

- Verujte, gospodine, kučence ne vredi osam grivenjaka, to jest, ja za njega ne bih dao ni osam groša, ali grofica ga voli, tako mi Boga, voli ga - i eto, onome ko ga nađe - sto rubalja! Ako ćemo pošteno, ja na to gledam ovako: kao što se nas dvojica razlikujemo, tako se i ukusi razlikuju, ako već voliš pse, onda drži ptičara ili pudlicu, ne žali pet stotina, daj i hiljadu, ali nek ti pas bude lep.

Uvaženi činovnik slušao ga je ozbiljna lica i istovremeno je prebrojavao reči na predatoj ceduljici. Sa strane je stajalo mnogo starica, trgovačkih pomoćnika i slugu s ceduljicama. Na jednoj je pisalo da se nudi u najam kočijaš pristojnog vladanja, na drugoj su se prodavale malo korišćene kočije, uvezene iz Pariza 1814. godine, na trećoj se nudila u najam devetnaestogodišnja služavka, dobra pralja, pogodna i za druge poslove, tu su zatim bili očuvan fijaker bez jednog federa, mlad vatren konj sa sivim pegama, star sedamnaest godina, sveže, iz Londona pristiglo, seme repe i rotkvica, letnjikovac sa punim komforom: sa dva boksa za konje i zemljištem na kome može da se posadi divan brezov ili jelov gaj, tu je bio i oglas za kupce starih đonova, s pozivom na javnu licitaciju svakog dana od osam ujutru do tri po podne. Prostorija u kojoj se nalazilo to društvance bila je mala i vazduh je u njoj bio težak, ali koleški asesor Kovaljov to nije mogao da oseti, zato što je držao maramicu i zato što mu nos nije bio na svom mestu.

- Milostivi gospodine, dozvolite da vas zamolim... Jako mi je hitno - reče najzad nestrpljivo.

- Odmah, odmah! Dve rublje i četrdeset tri kopejke! Odmah! Rublju i šezdeset četiri kopejke! - govorio je sedokosi gospodin, bacajući staricama i slugama ceduljice u lice. - Šta vi želite? - obrati se najzad Kovaljovu.

- Molim vas - reče Kovaljov - dogodila se prevara ili krađa, još nisam uspeo da utvrdim. Molio bih samo da objavite da će osoba koja mi prijavi tog nitkova dobiti pristojnu nagradu.

- Izvinite, kako se prezivate?

- Ne, šta će vam moje prezime? Ne mogu da vam ga kažem. Ja imam mnogo poznanika: Čehtarjovu, državnu savetnikovicu, Pelageju Grigorjevnu Podtočinu, suprugu štapskog oficira... I da one saznaju, Bože sačuvaj! Napišite jednostavno: koleški asesor ili bolje, lice u činu majora.

- Je li begunac vaš sluga?

- Kakav sluga? To i ne bi bio tako veliki nitkovluk! Pobegao mi je... nos...

- Hm! Čudno prezime! I je li vam mnogo ukrao taj gospodin Nosov?

- Nos, to jest... niste me razumeli! Nos, moj vlastiti nos, nestao je bez traga. Naumio đavo da se našali sa mnom!

- Pa kako je nestao? Nešto ne mogu da vas shvatim.

- Ne mogu da vam kažem kako, važno je da se on sada vozika po gradu i predstavlja kao državni savetnik. Zato, molim vas, objavite: onaj ko ga uhvati, neka ga smesta dovede meni. Kažite sami, šta da radim bez tako značajnog dela tela? Nije to mali prst na nozi, koju prosto gurneš u čizmu i niko ne zna da ga nemaš. Ja svakog četvrtka posećujem državnu savetnikovicu Čehtarjovu, Podtočina Pelageja Grigorjevna, supruga štapskog oficira, i njena neobično lepa kćerka takođe su mi dobre poznanice, pa kažite i sami, kako ću sada... Kako sada da im izađem na oči?

Činovnik se zamisli, što se videlo po njegovim čvrsto stisnutim usnama.

- Ne, ne mogu da stavim u novine takav oglas - reče najzad, posle dugog ćutanja.

- Kako? Zašto?

- Tako. Novine bi mogle da izgube reputaciju. Kad bi svi počeli da oglašavaju kako im je pobegao nos, onda... Ionako se priča da štampa objavljuje mnogo besmislica i lažnih vesti.

- Po čemu je ova stvar besmislena? Meni se čini da tu nema ničeg besmislenog.

- To se vama samo čini. A, eto, prošle nedelje imao sam isti takav slučaj. Došao činovnik isto tako, kao vi sada, doneo ceduljicu, račun je iznosio dve rublje sedamdeset i tri kopejke, a ceo oglas se sastojao u tome da je pobegla crna pudlica. Reklo bi se, pa šta je tu čudno? A ispala je paskvila: pudlica je bila blagajnik, ne sećam se više koje ustanove.

- Ali ja vam ne dajem oglas za pudlicu, već za svoj vlastiti nos, a to je skoro isto kao da ga dajem za sebe samog.

- Ne, taj oglas nikako ne mogu da objavim.

- Ali meni je, zaista, nestao nos!

- Ako vam je nestao nos, to je slučaj za lekara. Kažu da ima ljudi koji mogu da nameste nos po želji. Međutim, ja bih rekao da ste vi čovek vesele naravi i da volite da se našalite u društvu.

- Kunem vam se živim Bogom, to je sušta istina! Izvolite, kad je već dotle došlo, pokazaću vam.

- Zašto se uzbuđujete! - nastavi činovnik, ušmrkujući burmut. - Uostalom, ako vam nije neprijatno - dodade zainteresovano - mogao bih i da pogledam.

Koleški asesor skide maramicu s lica.

- Zaista, čudno! - reče činovnik. - Mesto je savršeno ravno, kao tek ispečena palačinka. Da, neverovatno ravno!

- Ostajete li, onda, i dalje pri svojoj odluci? Vidite i sami da se to mora oglasiti. Biću vam neobično zahvalan i veoma mi je drago što mi je ovaj događaj pružio zadovoljstvo da se upoznam s vama...

Kao što se vidi iz njegovih reči, major je ovog puta rešio da se laskanjem dodvori činovniku.

- Naravno, objaviti nije problem - reče činovnik - samo ja ne vidim da ćete od toga imati koristi. Ako baš hoćete, dajte nekom ko ima vešto pero da to opiše kao čudo prirode, pa taj članak objavite u „Severnoj pčeli" (tu on još jednom ušmrknu burmut) na dobro mladeži (tu obrisa nos), ili prosto radi zadovoljavanja sveopšte radoznalosti.

To je koleškog asesora potpuno obeshrabrilo. On spusti pogled na donji deo novina, gde su bila obaveštenja o pozorišnim predstavama, pa naišavši na ime jedne privlačne glumice, već htede da se nasmeši i poseže rukom u džep da vidi ima li pri sebi plavu novčanicu, jer štapski oficiri, po Kovaljovljevom mišljenju, treba da sede u parteru, u foteljama, ali pomisao na nos pokvari mu sve!

Činovnik je i sam bio dirnut Kovaljovljevom nesrećom. Želeći da mu bar malo olakša položaj, on odluči da mu u nekoliko reči izrazi svoje saučešće:

- Iskreno govoreći, jako mi je žao što vam se desila ta neprijatnost. Hoćete li malo burmuta? To otklanja glavobolju i loše raspoloženje, a dobro je i protiv hemoroida.

Činovnik prinese Kovaljovu tabakeru, vešto podigavši poklopac na kome se nalazio portret neke dame sa šeširićem.

Ovaj nepromišljeni postupak izveo je Kovaljova iz strpljenja.

- Ne razumem kako možete da pravite takve šale - reče ljutito - zar ne vidite da mi nedostaje upravo ono čime treba da ušmrknem? Nosite se i vi i vaš burmut! Ne mogu očima da ga vidim, i to ne samo vaš loš berezinski, već ni rape, kad biste mi ga ponudili.

(Nastaviće se...)

* Iz knjige Sabrana dela, knj. 3, „Šinjel i druge pripovetke“ (1991); preveo Zoran Božović

Oceni 5