Šinjel i druge pripovetke
Misoginy 03 S

Photo: mindreadingsblog

Činovničke muke (2)

Kovaljov napusti oglasno odeljenje duboko uvređen i uputi se načelniku policije, velikom ljubitelju šećera. Čitavo predsoblje, kao i trpezarija, bili su ispunjeni šećernim glavama, koje su mu kao izraz prijateljskih osećanja poklonili trgovci. U to vreme kuvarica je načelniku policije skidala državne čizme, mač i preostala oprema već su mirno visili po uglovima, a strašni trougaoni šešir bio je u rukama njegovog trogodišnjeg sinčića. Načelnik se posle napornog vojničkog dana spremao da uživa u radostima mira.

Kovaljov je banuo u kuću baš kad se načelnik policije protegao, kad je huknuo i rekao: „Eh, što ću slatko da odspavam dva sata!" Stoga se unapred moglo predvideti da će ga dolazak koleškog asesora naljutiti i ja ne verujem da bi ga on srdačno primio čak i da mu je doneo nekoliko funti čaja ili sukna. Načelnik je bio veliki ljubitelj umetnosti i manufakture, ali je državnu novčanicu pretpostavljao svemu ostalom. „To je dobra stvarčica", govorio bi obično, „nema ničeg boljeg od nje: ne traži da jede, ne zauzima mnogo mesta, u džep uvek stane, ispustiš li je iz ruke, neće se razbiti."

Načelnik je Kovaljova primio veoma hladno i rekao mu je da posleobedno vreme nije predviđeno za vođenje istrage, da je sama priroda odredila da se čovek, kad se najede, malo odmori (na osnovu toga je koleški asesor mogao da se uveri da su načelniku poznate i izreke drevnih mudraca), da poštenom čoveku neće niko otkinuti nos bez razloga i da na svetu ima svakakvih majora, kojima čak ni donje rublje nije u pristojnom stanju i koji se motaju po raznim nepristojnim mestima.

To je Kovaljova pogodilo u najosetljivije mesto. Valja reći da je on bio neobično uvredljiv čovek. Mogao je da pređe preko svega što bi se reklo o njemu lično, ali nije mogao da oprosti onome ko bi mu uvredio čin ili zvanje. Štaviše, smatrao je da se u pozorišnim komadima može prikazivati sve što se odnosi na više oficire, ali da u štapske oficire niko ne sme da dira. Postupak načelnika policije do te mere ga je zbunio da je samo odmahnuo glavom, nemoćno raširivši ruke, i dostojanstveno rekao: „Priznajem, posle tako uvredljivih primedbi s vaše strane, ja nemam šta da kažem..." I odmah je izašao.

Kad je stigao kući jedva se držao na nogama. Već se bio spustio mrak. Tužan i strahovito odvratan izgledao mu je stan posle tolikih uzaludnih traganja. U predsoblju, na prljavom kožnom divanu, zatekao je svog lakeja Ivana kako, ležeći na leđima, pljucka na tavanicu i uspešno pogađa isto mesto. Ova ljudska ravnodušnost razbesnela ga je, pa je udario Ivana šeširom po glavi i dreknuo: „Svinjo, stalno praviš neke budalaštine!"

Ivan skoči s divana i pohita da mu prihvati ogrtač.

Ušavši u svoju sobu, major se, tužan i umoran, svali u fotelju i, najzad, posle nekoliko uzdaha, reče:

- Bože moj, Bože moj! Zašto si me ovako kaznio? Da sam ostao bez ruke ili noge, bolje bi mi bilo, da sam ostao bez ušiju, bilo bi mi teško, pa ipak, podnošljivije, ali đavo će ga znati, šta predstavlja čovek bez nosa: da je ptica - nije, da je građanin - nije, možeš jednostavno da ga zgrabiš za šiju i izbaciš kroz prozor! Pa da sam ga bar izgubio u ratu ili na dvoboju, ili da sam nešto skrivio, ali on se izgubio bez ikakvog povoda, tek tako, iz čista mira! Ne, to je nemoguće - dodade, razmislivši malo.

- Nos ne može da se izgubi, to je nemoguće. To ja, sigurno, sanjam ili mi se prosto pričinjava, možda sam greškom umesto vode, popio votke, kojom posle brijanja mažem lice. Ivan, magarčina jedna, zaboravio da skloni flašu, pa sam sigurno dobro povukao.

Da bi se uverio da nije pijan, major se uštipnu tako bolno da zajauka. Bol ga je konačno uverio da ne spava. On polako priđe ogledalu i zatvori oči u nadi da će se nos možda naći na svom mestu, ali istog časa odskoči od ogledala i reče:

- Uh, kako odvratno izgleda!

To je bilo, zaista, neshvatljivo. Da nestane dugme, srebrna kašika, sat ili nešto slično, to ne bi bilo nikakvo čudo, ali da nestane nos, i to čiji? I to još u vlastitom stanu!... Razmotrivši sve okolnosti, major Kovaljov zaključi da krivac, po svemu sudeći, nije niko drugi do supruga štapskog oficira Podtočina, koja je želela da svoju kćerku uda za njega. On joj se rado udvarao, ali izbegavao je da se definitivno izjasni. Kad mu je Podtočina otvoreno saopštila da je voljna da mu da svoju kćer, on je polako prestao da se udvara, izgovarajući se da je još mlad, da treba da radi još jedno pet godina, dok ne napuni četrdeset dve godine. Zato je, verovatno, Podtočina iz osvete rešila da ga unakazi, pa je to izvela uz pomoć neke vračare, jer za pretpostavku da mu je nos odsečen nije bilo nikakvog osnova: u sobu nije niko ulazio, berberin Ivan Jakovljevič brijao ga je još u sredu, a tokom tog, pa čak i narednog dana, nos je bio na svom mestu — toga se dobro seća i u to je siguran, sem toga, osetio bi bol, a rana, sigurno, ne bi tako brzo zarasla i mesto ne bi bilo ravno kao palačinka. U glavi je kovao planove: da pozove Podtočinu zakonskim putem na sud ili da je lično poseti i da utvrdi njenu krivicu. U razmišljanju ga je omela svetlost koja se probila kroz pukotine na vratima, što je značilo da je Ivan u predsoblju zapalio sveću. Uskoro se pojavi i sam Ivan, noseći ispred sebe sveću i osvetljavajući čitavu sobu. Kovaljov hitro uze maramicu i pokri mesto na kome se do juče nalazio nos, da se glupi Ivan ne bi zablenuo u to čudo na svom gospodinu.

Ivan ne stiže do svoje sobice, kad se u predsoblju začu nepoznat glas koji upita:

- Stanuje li tu koleški asesor Kovaljov?

- Uđite. Ja sam major Kovaljov - reče asesor, skočivši hitro i otvorivši vrata.

Uđe policijski činovnik privlačne spoljašnjosti, ni previše svetlih, ni previše crnih zalizaka, punačkih obraza, onaj isti koji je na početku ove priče stajao na kraju Isakijevskog mosta.

- Jeste li vi izvoleli izgubiti svoj nos?

- Da.

- Vaš nos je pronađen.

- Ma nemojte? - uzviknu major Kovaljov. Toliko se obradovao da je izgubio moć govora. Blenuo je u policijskog nadzornika, na čijim je punačkim usnama i obrazima lebdeo odsjaj sveće. - Kako?

- Igrom slučaja, uhvaćen je, takoreći, na putu. Već je bio seo u diližans i nameravao je da ode u Rigu. Posedovao je odranije izdate isprave na ime jednog činovnika. Čudno je, međutim, što sam u početku i ja mislio da je gospodin. Srećom, imao sam naočare, pa sam odmah primetio da je to nos. Jer, ja sam kratkovid i kad stojite preda mnom, vidim vam samo lice, ali ni nos, ni bradu, ništa ne razlikujem. Moja tašta, to jest, majka moje žene, takođe, slabo vidi.

Kovaljov je bio van sebe od radosti.

- Pa gde je? Gde je? Idem odmah po njega.

- Ne uzbuđujte se. Znajući da ne možete bez njega, ja sam ga poneo sa sobom. I što je najčudnije, glavni krivac u ovoj stvari je ona lopuža berberin iz Voznesenske ulice, koji se sada nalazi u zatvoru. Odavno sam sumnjao da pije i krade i, zaista, prekjuče je u jednom dućanu ukrao tuce dugmadi. Vaš nos je potpuno isti, kao što je i bio.

Policijski nadzornik zavuče ruku u džep i izvuče iz njega nos koji je bio umotan u papir.

- To je on! - uzviknu Kovaljov. - To je, stvarno, on! Pozivam vas večeras na šolju čaja.

- To bi za mene bila velika čast, ali zaista ne mogu: odavde moram pravo u popravilište... Cene namirnica užasno su skočile... Ja živim s taštom, to jest majkom moje žene, i s decom, stariji mnogo obećava - neobično pametan dečko - ali ja nisam u stanju da ga školujem...

Kovaljov se doseti, pa dohvati sa stola jednu crvenu novčanicu i tutnu je u ruku nadzorniku, koji salutira i ode. Gotovo istog časa Kovaljov ga ču kako na ulici grdi nekog glupog seljaka, koji je svojim teretnim kolima zapucao bulevarom.

Po odlasku policijskog nadzornika, Kovaljov je izvesno vreme bio u nekom neodređenom stanju i tek posle nekoliko minuta došao je k sebi. Neočekivana radost ga je ošamutila. On oprezno uze pronađeni nos obema rukama i još jednom ga pažljivo pogleda.

- To je on, to je on! - ponavljao je major Kovaljov. - Evo i bubuljice koja mi je juče iskočila na levoj strani.

Major umalo ne zaplaka od radosti.

Međutim, u životu ništa ne traje večno, pa otud ni radost. U minutu koji sledi za prvim nije više tako velika, u trećem je još slabija, da bi se na kraju neprimetno slila s uobičajenim stanjem duše, kao što se krug na vodi na kraju slije s mirnom površinom. Kovaljov se zamisli i zaključi da stvar još nije završena: nos je pronađen, ali sada ga treba namestiti, i vratiti na staro mesto.

- A šta ako se ne prihvati?

Na ovo pitanje, koje je samom sebi postavio, major preblede. S osećanjem neizrecivog straha polete prema stolu i primače ogledalo, kako ne bi, slučajno, krivo namestio nos. Ruke su mu se tresle. Oprezno i pažljivo postavio ga je na staro mesto. O, užasa! Nos se ne drži!... Prineo ga je ustima, zagrejao svojim dahom i ponovo postavio na ravno mesto između dva obraza, ali nos nije hteo da stoji.

- Hajde! Hajde više! Drži se, budalo! - govorio mu je. Ali nos se ponašao kao da je od drveta i kad bi pao na sto odzvanjao je čudno, kao zapušač. Majorovo lice se grčevito iskrivi. - Je li moguće da neće da se prihvati? - pitao se u strahu. Ali svaki pokušaj da ga vrati na staro mesto završavao se neuspehom.

Kovaljov zovnu Ivana i posla ga po lekara, koji je u njihovoj kući unajmio najbolji stan na prvom spratu. Taj lekar bio je naočit muškarac, imao je divne, kao smola crne zaliske i jedru, zdravu doktoricu, ujutru je jeo sirove jabuke i vodio računa o higijeni usta, ispirajući ih svakog jutra skoro tri četvrti sata i glancajući zube s pet različitih četkica. Lekar brzo stiže. Upitavši kad se dogodila nesreća, podiže bradu majoru Kovaljovu i uradi mu palcem čvrgu tačno na onom mestu gde se ranije nalazio nos, pa se major tako snažno trže da udari potiljkom o zid. Lekar reče da to nije ništa i posavetova ga da se malo odmakne od zida. Zatim mu naredi da nagne glavu najpre na desnu stranu, pa, opipavši mesto na kome se nalazio nos, reče „Hm!". Onda mu naredi da nagne glavu na levu stranu i reče „Hm!", pa mu na kraju opet palcem udari čvrgu, tako da major Kovaljov trže glavu kao konj kad mu gledaju u zube. Završivši pregled, lekar odmahnu glavom i reče:

- Ne, ne vredi. Bolje da to ostavite tako, jer može da ispadne još gore. Naravno, to može da se sredi, mogao bih odmah da vam ga namestim, ali uveravam vas da bi to za vas bilo gore.

- Eto sad! Šta da radim bez nosa? - reče Kovaljov. - Pa gore nego što je sad ne može mi biti. Đavo bi ga znao, kako se to dogodilo! Kako ću sad ovako unakažen? Ja imam poznanstva do kojih držim, eto, i večeras, treba da posetim dve kuće. Ja imam mnogo poznanika: državnu savetnikovicu Čehtarjovu, Podtočinu, suprugu štapskog oficira... mada posle svega što mi je učinila, s njom ne želim da imam bilo kakve veze, osim preko policije. Preklinjem vas - reče Kovaljov - učinite nešto. Namestite ga nekako, makar i slabo, samo da stoji, u kritičnim situacijama mogao bih i da ga pridržavam rukom. Uz to, ja ne plešem, pa nema opasnosti da ga povredim nekim neopreznim pokretom. Što se tiče naknade za vašu vizitu, budite uvereni, koliko mi mogućnosti dozvoljavaju...

- Verujte mi - reče doktor ni jakim ni slabim, ali neobično prijatnim i ubedljivim glasom - ja ne lečim ljude iz koristoljublja. To se protivi mojim nazorima i mojoj profesiji. Istina, vizite naplaćujem, ali samo zato da svojim odbijanjem ne uvredim nekog. Naravno, ja bih mogao da vam namestim nos, ali jamčim vam svojom čašću, kad mi već ne verujete na reč, da bi to bilo mnogo gore. Najbolje je da to prepustite uticaju prirode. Češće se umivajte hladnom vodom i ja vam jamčim da ćete bez nosa biti isto tako zdravi kao i s njim. A nos, savetujem vam, stavite u teglu špiritusa ili, još bolje, sipajte u to dve kašike jake votke i podgrejanog sirćeta, pa ćete za njega moći da uzmete dobre pare. Možda bih ga i ja kupio, naravno, ako ne udarite previsoku cenu.

- Ne, ne! Neću da ga prodajem! - očajnički povika major Kovaljov. - Bolje neka propadne!

- Izvinite! - reče lekar, opraštajući se. - Hteo sam da vam pomognem... Šta da se radi! Bar ste se uverili u moju dobru volju.

Lekar dostojanstveno izađe. Kovaljov mu nije zapamtio ni lik, u dubokoj potištenosti zapazio je samo kao sneg bele i čiste manžetne, koje su izvirivale iz rukava njegovog crnog fraka.

Kovaljov odluči da narednog dana, pre nego što uloži žalbu, pismom upita Podtočinu da li je voljna da mu bez boja vrati ono što mu pripada. Pismo je bilo sledeće sadržine:

„Milostiva gospođo Aleksandra Grigorjevna!

Ne mogu da shvatim vaše čudno ponašanje. Budite uvereni da tako nećete ništa postići i da me nećete naterati da se oženim vašom kćerkom. Verujte da mi je ceo slučaj s mojim nosem potpuno poznat i da znam da glavni krivac za sve nije niko drugi do vi. Njegovo iznenadno napuštanje svog mesta, bekstvo i maskiranje, čas u liku činovnika, čas u vlastitom obličju, nije ništa drugo do rezultat čarolija koje ste izveli vi ili oni koji se bave takvim plemenitim poslovima. Ja, sa svoje strane, smatram svojom dužnošću da vas upozorim: ako pomenuti nos ne bude još danas na svom mestu, biću prinuđen da se stavim pod zaštitu i pokroviteljstvo zakona.

S dubokim poštovanjem prema vama, imam čast da budem.

                                                                                                                        Vaš pokorni sluga

                                                                                                                          Platon Kovaljov"

„Milostivi gospodine Platone Kuzmiču!

Vaše pismo me je neprijatno iznenadilo. Priznajem da tako nešto nisam očekivala, pogotovo kad su u pitanju nezasluženi prekori s vaše strane. Stavljam vam do znanja da činovnika, kojeg vi pominjete, nikada nisam primila u svojoj kući, ni maskiranog ni u pravom obličju. Istina, posećivao me je Filip Ivanovič Potančikov. I mada je on, budući čovek vrlo trezvenog vladanja i velike učenosti, zaista tražio ruku moje kćeri, ja mu nikada nisam davala nimalo nade. Pominjete i nos. Ako pod tim mislite da sam htela da vam dam korpu, to jest da vas formalno odbijem, onda me čudi da baš vi o tome govorite kad sam ja, kao što vam je poznato, imala drukčije mišljenje i ukoliko sada zaprosite moju kćer zakonskim putem, spremna sam da vam odmah udovoljim, jer je ta veza oduvek bila predmet mojih žarkih želja, pa vam u toj nadi stojim uvek na raspolaganju.

                                                                                                                     Aleksandra Podtočina"

„Ne", reče Kovaljov, pročitavši pismo. „Ona, zaista, nije kriva. To je isključeno! Takvo pismo ne može napisati čovek koji je izvršio zločin." Koleški asesor je u tome imao iskustva, jer je više puta učestvovao u istrazi još dok je bio u kavkaskoj oblasti. „Pa kako, kakvom igrom sudbine se to dogodilo? Tu se ne može snaći niko, osim đavola!", reče najzad, klonuvši.

U međuvremenu, glas o ovom neobičnom događaju proneo se po čitavoj prestonici i, kao što to obično biva, obogaćen novim pojedinostima. Ljudi vole sve što je neobično: doskora su publiku privlačili eksperimenti s magnetom. Uz to, još je bio svež slučaj stolica koje su plesale u Konjušenoj ulici, pa se ne treba nimalo čuditi što se ubrzo pročulo da nos koleškog asesora Kovaljova tačno u tri sata šeta po Nevskom prospektu. Tu se svakog dana okupljalo mnogo radoznalaca. Neko je rekao da se nos nalazi u Junkerovom dućanu, pa se pred Junkerom napravila takva gužva da je i policija morala da se umeša. Neki špekulant pristojne spoljašnjosti, s dugačkim zaliscima, koji je ispred pozorišta prodavao raznorazne kolače, dosetio se, napravio je čvrste drvene klupice i pozivao je radoznalce da se popnu na njih, uzimajući od svakog po osamdeset kopejaka. Jedan ugledni pukovnik zbog toga je ranije izašao iz kuće i s mukom se probio kroz gomilu, ali, na veliko nezadovoljstvo, umesto nosa, u izlogu je ugledao običnu vunenu potkošulju, te litografisanu sliku devojke koja popravlja čarape i kicoša, s malom bradicom, u prsluku na preklapanje, kako viri iza drveta - sliku koja više od deset godina stoji na istom mestu. Udaljivši se, pukovnik ljutito reče: „Kako mogu da zaluđuju svet tako glupim i neistinitim glasinama?"

Zatim se proneo glas da nos majora Kovaljova ne šeta po Nevskom prospektu već po Tavričeskom parku, da je, navodno, već odavno tamo i da se još Hozrev Mirza, dok je tamo stanovao, divio toj čudnoj igri prirode. Neki studenti Hirurške akademije pohitaše tamo. Jedna visoka, ugledna dama posebnim pismom zamolila je čuvara parka da pokaže njenoj deci taj retki fenomen, po mogućstvu, s poučnim pedagoškim objašnjenjima za mladež.

Čitav ovaj događaj neobično je obradovao sve stalne posetioce mondenskih zabava, koji su voleli da zasmejavaju dame, i čije su zalihe u to vreme bile potpuno iscrpljene. Manji broj uglednih i dobronamernih ljudi protestovao je zbog toga. Jedan gospodin s negodovanjem je govorio da ne shvata kako u našem prosvećenom veku mogu da se šire besmislene izmišljotine i pitao se zašto vlada ne povede računa o tome. Taj gospodin je, očigledno, spadao među ljude koji bi hteli vladu da uvuku u sve, pa čak i u svoje svakodnevne svađe sa ženama. Odmah zatim... ali tu ponovo čitav događaj prekriva magla, tako da niko ne zna šta se kasnije dogodilo.

U svetu se dešavaju čudne, ponekad prosto neverovatne stvari: onaj isti nos, koji je šetao u činu državnog savetnika i koji je podigao toliku prašinu u gradu, odjednom se, kao da se nije ništa dogodilo, ponovo našao na svom mestu, to jest, tačno između obraza majora Kovaljova. To se dogodilo sedmog aprila. Kovaljov se probudi i slučajno pogleda u ogledalo, kad ima šta da vidi: nos! On opipa rukom - zaista, nos! „Gle!", reče Kovaljov i od silne radosti umalo da onako bos zaigra gopak, ali ga omete Ivan, koji uto uđe u sobu. Kovaljov mu naredi da pripremi sve što treba za umivanje i dok se umivao, još jednom pogleda u ogledalo: nos! Brišući se peškirom, ponovo pogleda u ogledalo: stvarno, nos!

- Pogledaj-de, Ivane, kao da mi je iskočila bubuljica na nosu - reče, a u sebi pomisli: „Biće nevolje kad Ivan kaže: ne, gospodine, ne samo što nema bubuljice, nego nema ni nosa!"

Međutim, Ivan reče:

- Ne, nema tu nikakve bubuljice, nos vam je savršeno čist!

„Dobro je", reče u sebi major i zapucketa prstima. Istog časa ugleda berberina Ivana Jakovljeviča koji je provirio kroz vrata bojažljivo, kao mačka koju su upravo pretukli zbog toga što je ukrala slaninu.

- Kaži odmah: jesu li ti ruke čiste? - povika Kovaljov izdaleka.

- Jesu.

- Lažeš!

- Tako mi Boga, gospodine, čiste su mi.

- Dobro, ali pazi.

Kovaljov sede. Ivan Jakovljevič mu namesti čaršav i uze četku, pa mu čitavu bradu i deo lica namaza kremom kakav se služi samo na imendanu u trgovačkim kućama.

„Vidi, boga ti!", reče u sebi Ivan Jakovljevič, gledajući nos, zatim naže glavu, pa ga pogleda s druge strane. „Gle ti njega! Zamisli samo!", čudio se i dugo posmatrao nos. Najzad, lagano, s opreznošću kakvu je teško zamisliti, podiže dva prsta da ga uhvati za vrh. To je bio njegov sistem.

- No, no, no, pazi! - uzviknu Kovaljov.

Ivan Jakovljevič se trže, spusti ruke i zbuni se kao nikad u životu. Najzad, poče oprezno da struže brijačem po vratu i mada mu je bilo nezgodno i teško da brije, a da pri tom prstima ne drži disajni deo tela, ipak je nekako, opirući se svojim kvrgavim palcem na obraz i donje desni, savladao sve teškoće i obrijao majora.

Kad je sve bilo gotovo, Kovaljov požuri da se obuče, uze kočijaša i odveze se pravo u poslastičarnicu. Ulazeći, povika izdaleka: „Dečko, šolju čokolade!", a sam pođe pravo ogledalu: nos je na mestu! On se radosno okrete i, zažmurivši, podsmešljivo odmeri dva vojnika, od kojih je jedan imao nos manji od dugmeta na prsluku. Zatim se uputi u nadleštvo u kome je čekao na gubernatorsko ili, u najgorem slučaju, egzekutorsko mesto. Prolazeći kroz prijemnu sobu, pogleda u ogledalo: nos je na mestu! Zatim se odveze drugom koleškom asesoru ili majoru, velikom šaljivdžiji, kome je u odgovor na mnoge zajedljive primedbe često govorio: „De, de, ja te dobro poznajem, ti si jedan pakosnik!" Usput pomisli: „Ako major ne pukne od smeha kad me ugleda, onda mogu biti siguran da je sve što imam na svom mestu" Ali koleški asesor ne reče ništa. „Dobro je, dobro je, đavo da ga nosi!", pomisli u sebi Kovaljov. Posle je sreo suprugu štapskog oficira Podtočinu i njenu kćerku, pozdravio se s njima i bio je dočekan radosnim usklicima: znači, dobro je, ništa mu ne fali. Razgovarao je s njima veoma dugo i, namerno izvukavši tabakeru, dugo je pred njima punio obe nozdrve, misleći u sebi: „Evo vam, seljančure, guske nijedne! A kćerku, ipak, neću  uzeti. Prosto, par amour - i do viđenja!"

Od tada je major Kovaljov, kao da se nije ništa dogodilo, odlazio i na Nevski prospekt, i u pozorište, i svuda, i nos je, kao da se nije ništa dogodilo, stajao na svom mestu, ne pokazujući ni najmanju želju da se izgubi. Posle toga, majora Kovaljova viđali su kako, dobro raspoložen i nasmejan, uporno prati lepuškaste dame i kako se jednom čak zaustavio pred dućanom u Trgovačkom centru da bi kupio lentu za orden, mada nije imao nijedno odlikovanje.

Eto, kakav se slučaj dogodio u severnoj prestonici naše velike države! Tek sada, kada na miru razmislimo o svemu, vidimo koliko je ta priča neverodostojna. Nećemo govoriti o natprirodnom odvajanju nosa i o njegovom pojavljivanju na raznim mestima u liku državnog savetnika, ali moramo se upitati kako Kovaljov nije znao da se izgubljeni nos ne može oglašavati preko novinske agencije? Time ne želim da kažem da mi se cena za oglas učinila previsoka; to je glupost i ja uopšte nisam koristoljubiv čovek. Ali to je nepristojno, neumesno i ružno. I još nešto: kako je nos dospeo u ispečeni hleb i kako je Ivan Jakovljevič... ne, ja to ne razumem, apsolutno ne razumem! Međutim, najčudnije i najneshvatljivije u svemu tome je sledeće: kako autori mogu da obrađuju takve sižee? Priznajem, to je već potpuno neshvatljivo, to je zaista... ne, ne, ja to uopšte ne razumem. Prvo, otadžbina od toga nema ama baš nikakve koristi, drugo... ali ni od drugog nema nikakve koristi. Ja prosto ne znam...

Pa ipak, i pored svega, mada, naravno, može da se dopusti i jedno, i drugo, i treće, možda čak... ali ostavimo to, gde nema besmislica?... Pa ipak, kad čovek malo bolje razmisli, u svemu tome, zaista, ima nečeg. Ma šta rekli, takve stvari dešavaju se u svetu - retko, ali dešavaju se.

(KRAJ)

*Iz knjige Sabrana dela, knj. 3, „Šinjel i druge pripovetke“ (1991); preveo Zoran Božović

Oceni 5