Zapisi ludaka (1)
Hatas 01 S

Photo: Alex Katz, Ulla in Black Hat, 2010.

Činovnikov san

Danas se zbio neobičan događaj. Ustao sam ujutro dosta kasno i kad mi je Mavra donela očišćene čizme upitao sam je koliko je sati. Kad čuh da je deset odavno prošlo, požurih da se što pre obučem. Priznajem, ne bih uopšte išao u kancelariju, jer sam unapred znao kakav će kiseo izraz napraviti šef našeg odeljenja. On mi je već odavno govorio: „Zašto je u tvojoj glavi, bratac, uvek takva zbrka? Ponekad tumaraš kao lud, začas zapetljaš stvar da je ni sam đavo ne bi mogao otpetljati, naslov staviš malim slovom, ne napišeš ni datum ni broj." Prokleto čangrizalo! Verovatno mi zavidi što sedim u direktorovom kabinetu i oštrim pera za njegovo prevashodstvo. Jednom rečju, ne bih ni pošao u kancelariju da se nisam nadao da ću se videti s blagajnikom i možda iskamčiti od toga čivutina bar koliko-toliko od plate unapred. A i to vam je dvonožac! Da on nekad da novac na mesec dana unapred Bože Gospode, pre će doći Strašni sud. Moli, pukni, makar bio u krajnjoj bedi - neće ti dati taj sedi đavo. A kod kuće ga njegova kuvarica šamara. Za to zna ceo svet. Ne razumem kakva je korist od službovanja u ministarstvu. Nema baš nikakvih prihoda sa strane. Eto, u gubernijskoj upravi, u građanskim i državnim ustanovama je nešto sasvim drugo: tamo, vidiš, nekakav se skupio u samom uglu i piskara, frak na njemu je sav nikakav, njuška takva da ti dođe da pljuneš na nju, a vidi kakvu taj vilu iznajmljuje! Pozlaćenu porculansku šolju mu i ne nosi: „To je", veli on „poklon za doktora." Njemu daj par kasača ili lake kočije ili bundu od dabra od trista rubalja. Naizgled je tako tih, lepo se izražava: „Izvinite, molim vas, dajte mi nožić da zaoštrim perce", a ovamo molioca opelješi do gole kože. Istina, zato je kod nas služba fina, u svemu je takva čistoća kakvu nikad ni videti neće gubernijska uprava, stolovi od crvenog drveta i svi šefovi vas oslovljavaju sa vi. Da vam pravo kažem, da posao nije gospodski, davno bih napustio ministarstvo.

Navukoh stari šinjel i uzeh kišobran zato što je pljuštalo. Na ulicama nije bilo nikoga: nailazio sam samo na žene pokrivene skutovima, na ruske trgovce pod kišobranima i kočijaše. Od gospode samo se naša sorta - činovnik, vukao. Videh ga na raskrsnici. Čim ga ugledah, rekoh sebi: „Gle! Ne, dragi moj, ne ideš ti u ministarstvo, ti žuriš, eno, za onom što napred trči i gledaš u njene noge." Kakve hulje smo mi činovnici! Bogami, ne zaostajemo ni za kakvim oficirom: kad prođe neka u šeširu, obavezno se za nju zakačimo. Dok sam o tome mislio, videh kočije koje dođoše pred radnju kraj koje sam prolazio. Odmah sam ih poznao: to su bile kočije našega direktora. „Ali šta će on u radnji?" pomislih. „Zacelo je to njegova kći." Pribih se uza zid! Lakej otvori vrata i ona prhnu iz kočija kao ptica iz gnezda. Kako samo pogleda levo i desno, kako hitro prelete svojim očima. Gospode Bože, ja sam propao, potpuno sam propao. I šta će njoj da izlazi po tako kišnom vremenu! Pa, dede, sad tvrdi da žene nemaju tako veliku strast prema svim tim krpama. Ona me nije poznala, a i ja sam se trudio da se što bolje umotam, zato što je na meni bio šinjel veoma prljav, a uz to i starinskog kroja. Sad se nose ogrtači s dugim okovratnicima, a moji su bili kratki, jedan preko drugog, a ni sukno nije bilo valjano. Njeno psetance nije uspelo da se uvuče u radnju, već ostade na ulici. Znam ja to psetance. Zovu ga Medži. Ni minut nisam tako stajao, kad odjednom čuh tanak glasić: „Zdravo, Medži." Eto ti sad! Ko to govori? Obazreh se ja i videh dve dame pod kišobranom, od kojih je jedna bila stara, a druga mlada. Ali su one već bile prošle, kad se pored mene opet začu: „Greh ti na dušu, Medži!" Koji li je to đavo sad! Uto videh da se Medži njuši s kučencetom koje je išlo za damama. „Gle!", rekoh sam sebi, „dosta. Ama, da nisam ja pijan? To se meni, čini mi se, retko dešava." - „Ne, Fidela, nemaš razloga da tako misliš", sam sam video kako izgovori Medži, „ja sam bila, av-av-av! Bila sam, av, av, av, mnogo bolesna." E, vidi ti pseta! Priznajem, mnogo sam se iznenadio kad sam čuo kako ono govori kao čovek. Ali posle, kad sam o tome dobro razmislio, već sam prestao da se čudim. Doista, na svetu je bilo dosta sličnih primera. Kažu, u Engleskoj je izronila riba koja je rekla dve-tri reči tako čudnim jezikom da se naučnici već tri godine trude da ih protumače, ali dosad još ništa nisu otkrili.

Takođe sam čitao u novinama o dvema kravama koje su ušle u dućan i tražile za sebe funtu čaja. Ali, priznajem, mnogo sam se više začudio kada je Medži rekla: „Pisala sam ti, Fidela, ali ti Polkan zacelo nije doneo moje pismo!" E, neka ne dobijem platu! U životu još nisam čuo da pas može da piše. Pravilno može pisati samo plemić. Ono, naravno, i neki trgovci knjigovođe, a ponekad i prosti seljaci piskaraju, ali njihovo pisanje je uglavnom mehaničko: ni zareza, ni tačke, ni stila.

Ovo me je začudilo. Priznajem, odnedavno počinjem ponekad da slušam i gledam takve stvari koje još niko nije ni video ni čuo. „Poći ću", rekoh sam u sebi, „za ovim psetancetom i saznaću šta mu je i šta misli." Tada otvorih svoj kišobran i krenuh za dvema damama. One pređoše u Gorohovu, skrenuše u Meščansku, otuda u Stolarsku, najzad prema Kokuškinom mostu, i stadoše pred velikom kućom. „Znam ovu kuću", rekoh u sebi. „Ovo je kuća Zverkova." Kakva naprava! Kakav sve svet tu ne stanuje: koliko kuvarica, koliko Poljaka, a naše sorte - činovnika - kao pasa, sve jedan preko drugog. Ja imam tamo jednog prijatelja koji lepo svira u trubu. Dame su se popele na četvrti sprat. „U redu", pomislih, „sada neću poći, ali ću zapamtiti mesto i neću propustiti da iskoristim prvu priliku."

4. oktobra

Danas je sreda, i zato sam bio kod šefa u kabinetu. Namerno sam došao ranije, pa zaseo i naoštrio sva pera. Naš direktor mora da je vrlo pametan čovek. Soba mu je puna ormana sa knjigama. Čitao sam naslove nekih, sve učeno, učeno, tako učeno - za nas činovnike nepristupačno: sve ili na francuskom ili na nemačkom. A kad ga u lice pogledaš: uh, kakva mu dostojanstvenost iz očiju bije! Nikad ga još nisam čuo da je rekao suvišnu reč. Jedino što katkad upita kad mu predaš spise: „Kako je napolju?" - „Vlažno, vaše prevashodstvo!" Nismo mi njemu ravni! Čovek od vlasti. Primećujem da mene naročito voli. Kad bi i kći... eh, nitkovluk!... Ništa, ništa, tišina! Čitao sam Pčelicu. Ala su Francuzi glup narod! Pa šta oni hoće? Bogami, uzeo bih pa bih sve išibao! Tu sam čitao vrlo zgodan opis bala, koji je napisao kurski spahija. Kurske spahije lepo pišu. Posle toga primetih da je već pola jedan, a naš (šef) nije izlazio iz svoje spavaće sobe. Ali se oko jedan i po dogodi nešto što nijedno pero ne bi moglo opisati. Otvoriše se vrata, mislio sam da je direktor i skočih sa stolice sa spisima: ali to beše ona, ona sama! Svetitelji, kako beše obučena! Na njoj haljina bela kao labud, uh kakva raskošna haljina! A kad je pogledala: sunce, tako mi Boga, sunce! Ona se pokloni i reče: „Tata nije bio?" Joj, joj, joj! Kakav glas! Kanarinka, bog i duša, kanarinka! „Vaše prevashodstvo", htedoh reći, „nemojte narediti da me pogube, a ako već hoćete da me pogubite, onda neka to učini vaša generalska ručica." Ali mi se, vrag me odneo, jezik ne pokrenu i ja rekoh samo: „Nije nikako." Ona pogleda mene, pa knjige i ispusti maramu. Jurnuh iz sve snage, okliznuh se na prokletom parketu i samo što ne razbih nos, ipak se zadržah i dohvatih maramu. Bože sveti, kakva marama! Najtananija, batistena - ambra, prava pravcata ambra, a sva miriše na generalsko. Ona mi se zahvali i samo se malko nasmeši, tako da joj se medne usne skoro i ne pokrenuše i posle toga ode. Ja sam sedeo još jedan sat, kad najednom uđe lakej i reče: „Idite, Aksentije Ivanoviču, kući, gospodin je već otišao." Ne podnosim lakejski rod, uvek se razbaškari u predsoblju i bar da se potrudi da klimne glavom! A povrh toga, jednom je palo na pamet jednoj od tih hulja da me burmutom ponudi, ne ustajući s mesta. Pa znaš li ti, glupi robe, da sam ja činovnik, ja sam plemićkog porekla. Ipak uzeh šešir i sam navukoh šinjel, jer ti ga ta gospoda nikad neće pridržati, i izađoh. Kod kuće sam uglavnom ležao u krevetu, zatim sam prepisao odlične stihove: „Milu moju kad na tren ne vidim, mislim godinu je ne videh, omrznuvši život svoj, smem li živeti, rekoh." Biće da ih je Puškin ispevao. Uveče, umotavši se u šinjel, otišao sam do vrata njenog prevashodstva i čekao dugo neće li izaći i sesti u kočije da je još jednom vidim, ali nije izlazila, nije...

6. novembra

Razgnevio me šef odeljenja. Kad sam došao u kancelariju, on me pozva k sebi i stade mi govoriti: „De, reci, molim te, šta to radiš?" - „Kako šta? Ništa ne radim", odgovorio sam. „Hajde, dobro razmisli! Tebi je preko četrdeset godina - vreme je da se opametiš. Šta ti uobražavaš? Ti misliš da ja ne znam za sve tvoje obesne šale? Proganjaš direktorovu kćer! De, pogledaj se, pomisli samo ko si ti? Pa ti si hulja i ništa više. Pa ti ni groša nemaš, samo golu dušu. Pogledaj bar svoje lice u ogledalu; kako da na to i pomišljaš." Do đavola, da li što mu je lice nalik na apotekarsku bočicu, a na glavi čuperak kose ukovrčen naviše u ćubu, i što drži visoko glavu i što je maže nekakvim uljem, misli da je samo njemu sve dozvoljeno. Shvatam, shvatam što je on besan na mene. Zavidi mi što je valjda video da mi se ukazuju naročiti znaci blagonaklonosti. Pa i ja pljujem na njega! Čudna mi čuda - dvorski savetnik! Prikačio zlatni lanac za sat, naručuje čizme od trideset rubalja - neka ga đavo nosi! A zar sam ja neki raznočinac ili krojački ili podoficirski sin? Ja sam plemić. Pa šta, mogu i ja dogurati do položaja. Tek su mi četrdeset dve godine - doba u kome se, u stvari, peče karijera. Stani, prijatelju! Biću i ja pukovnik, a možda, ako Bog da, i nešto malo više. Pribaviću i ja sebi reputaciju, ništa goru od tvoje. A ti uobrazio da niko osim tebe nije čovek na mestu. Daj ti meni frak šiven po modi kod Ruča, i još da mi je da zavežem mašnu kao što je tvoja, tada ne bi bio dostojan ni da mi obuću skidaš. Prihoda nemam - to je nevolja.

8. novembra

Bio sam u pozorištu. Davali su rusku budalu Filatku. Mnogo sam se smejao. Bio je još i neki vodvilj sa šaljivim stihovima o advokatima, naročito o jednom činovniku 14. klase, veoma slobodno napisanim, tako da sam se čudio kako ih je propustila cenzura. A o trgovcima lepo kažu kako narod varaju i njihovi sinovi raspustan život vode a hteli bi u plemiće. Vrlo šaljiv kuplet i o novinarima: kako oni vole da sve grde i kako autor moli da ga publika zaštiti. Vrlo zabavne komade sad pišu pisci. Volim pozorište. Čim mi se u džepu nađe groš - ne mogu se uzdržati da ne odem. A eto, ima takvih svinja u našoj bratiji činovničkoj: nikad ti taj seljak u pozorište ne ode, sem ako mu daš besplatnu kartu. Veoma lepo je pevala jedna glumica. Ja se setih nje... ah, nitkovluk! Ništa, ništa... tišina!

9. novembra

U osam sati sam otišao u ministarstvo. Šef odeljenja se pravio da nije primetio moj dolazak. Ja sam se takođe pravio kao da ništa među nama nije bilo. Pregledao sam i sravnjivao spise. Izašao sam u četiri sata. Prolazio sam pored direktorova stana, ali nikoga nisam video. Posle ručka sam uglavnom ležao u krevetu.

11. novembra

Danas sam sedeo u kabinetu našeg direktora, naoštrio mu 23 pera i za nju, eh, eh... za njeno prevashodstvo četiri pera. On mnogo voli da mu spremim što više pera! Uh! Mora da je neka glava! Stalno ćuti, a mislim da u glavi sve vreme nešto pretresa. Hteo bih da saznam o čemu on najviše misli, kakve se misli rađaju u toj glavi. Da mi je da posmatram pobliže život te gospode, sve te njihove smicalice i dvorske podvale, ko su i kakvi su, šta rade u svom krugu - eto šta bih hteo da saznam! Mislio sam nekoliko puta da zapodenem razgovor sa njegovim prevashodstvom, samo, do vraga, jezik nikako ne sluša, samo kažeš da je napolju hladno ili toplo i više ni slovca ne možeš prosloviti. Da mi je da zavirim u salon - samo ponekad su vrata na njemu otvorena - i u još jednu sobu iza salona. Ah, kako je bogato namešteno! Kakva ogledala i porculan. Da mi je da zavirim tamo, u onu polovinu stana gde je njeno prevashodstvo, eto kuda bih ja! U budoar! Tamo stoje razne teglice i bočice, takvo cveće da te je strah i da ga pomirišeš; da vidim kako tamo leži rasprostrta njena haljina, koja više liči na vazduh nego na haljinu. Da mi je da zavirim u spavaću sobu... tamo je, mislim, čarobno, tamo je, mislim, raj kakvog ni na nebu nema. Da pogledam onu klupicu na koju ona stavlja svoju nožicu kad iz postelje ustaje, kako se na tu nožicu navlači kao sneg bela čarapica... Uh! Uh! Uh! Ništa, ništa... tišina!

Danas mi je ipak kao da me je sunce obasjalo: setio sam se razgovora onih dvaju psetanaca koji sam čuo na Nevskom prospektu. „U redu", pomislih u sebi. „Sad ću sve saznati. Treba se dočepati prepiske koju su vodila ta dva bedna psetanceta. Iz nje ću, svakako, ponešto doznati." Pravo da kažem, jednom sam taman domamio Medži i rekao joj: „Čuj, Medži, eto, mi smo sad sami, ako hoćeš i vrata ću zatvoriti, tako da niko neće videti; ispričaj mi sve što znaš o gospođici: ko je ona i kakva je. Zakleću ti se da nikome neću kazati." Ali lukavo psetance podvi rep, presamiti se i izađe tiho na vrata kao da nije ništa ni čulo. Odavno sam sumnjao da je pas mnogo pametniji od čoveka, čak sam bio ubeđen da ovo psetance može da govori, ali da se samo nešto zainatilo. Ono je izvanredan političar, sve zapaža, svaki korak čoveka. Ne, pošto-poto ću odmah sutra otići u kuću Zverkova, ispitaću Fidelu i, ako mi pođe za rukom, ugrabiću sva pisma koja joj je pisala Medži.

12. novembra

U dva sata po podne otišao sam da po svaku cenu vidim Fidelu i da je ispitam. Ne podnosim kupus, čiji miris kulja iz svih prčvarnica u Meščanskoj, a pored toga, ispod kapije svake kuće izbija takav zadah da sam, začepivši nos, jurio koliko me noge nose. A i ove podle zanatlije toliko gareža i dima ispuštaju iz svojih radionica da otmen čovek, prosto ne može ovuda da prošeta. Kad sam se dovukao do petog sprata i zazvonio na zvonce, pojavi se lepuškasta pegava devojka. Poznadoh je, to je bila ona devojka što je išla sa staricom. Ona malo pocrvene, a ja se odmah dosetih: ti bi, dušice, htela mladoženju. „Šta želite?" reče ona. „Potrebno mi je da porazgovaram s vašim psetancetom." Devojka je bila glupa! Odmah sam se dosetio da je glupa. Uto psetance dotrča lajući, htedoh da ga uhvatim, ali me ono, odvratno, gotovo ščepa za nos zubima. Ipak spazih u uglu njegovu kotaricu. To mi baš i treba. Priđoh kotarici, raščeprkah slamu u drvenoj kutijici i, na svoje veliko zadovoljstvo, izvukoh maleni svežanj hartijica. Kad pogano psetance to vide, prvo me ščepa za list na nozi, a kad je pronjušilo da sam ja uzeo hartije, poče da zavija i da se umiljava, ali ja rekoh: „Ne, draga moja, zbogom", i stadoh bežati. Mislim da je devojka pomislila da sam lud, jer se mnogo uplašila. Kad sam došao kući, hteo sam da se odmah prihvatim posla i da rastumačim pisma, jer pri sveći dosta slabo vidim. Ali Mavra je naumila da pere pod. Te glupe Finkinje se uvek provredne u nevreme. I ja pođoh da šetam i da razmislim o ovome što se desilo. Sad ću, najzad, otkriti sve njihove poslove, planove, sve te pobude i sve ću dokučiti. Ova će mi pisma sve otkriti. Psi su pametan svet, razumeju se oni u politiku i zato će tamo sigurno biti sve: i njegov portret i sve o tome čoveku. Biće nešto i o njoj, koja... Ništa, ćuti! Predveče sam došao kući. Ponajviše sam ležao u krevetu.

13. novembra

Daj da vidimo: pismo je dosta čitko. Ipak, u rukopisu kao da ima nešto pseće. Da pročitamo.

"Draga Fidela, nikako ne mogu da se naviknem na tvoje malograđansko ime. Kao da ti nisu mogli dati neko bolje? Fidela, Ruža - kako prostački zvuči, ipak nije stvar u tome. Mnogo mi je drago što nam je palo na pamet da pišemo jedna drugoj."

Pismo je pisano veoma pravilno. Interpunkcija, pa čak i slovo ћ (1) su svuda na svome mestu. Ovako ni naš šef odeljenja ne bi napisao, iako priča da je učio negde na univerzitetu. Da vidimo dalje.

"Čini mi se da je razmena misli, osećanja i utisaka jedna od najvećih blagodeti na svetu."

Ova misao je uzeta iz jednog dela prevedenog s nemačkog. Ne sećam se naslova.

"Ovo govorim iz iskustva, iako nisam išla dalje od naših vrata. Zar moj život ne prolazi u zadovoljstvima? Moja gospođica, koju njen tata zove Sofi, ludo me voli."

Joj, joj! Ništa, ništa. Tišina!

"Tata me takođe vrlo često mazi. Ja pijem čaj i kafu s pavlakom. Ah, ma chère, moram ti reći da ne nalazim nikakvo zadovoljstvo u krupnim oglodanim kostima koje u kuhinji ždere naš Polkan. Dobre su samo kosti od divljači i to ako niko nije isisao srž iz njih. Odlično je pomešati nekoliko sosova, ali bez mirođije i zeleni; ali ne znam ništa gore od običaja da se psima bacaju kuglice uvaljane od hleba. Sedi tamo za stolom nekakav gospodin koji je prethodno u rukama držao svakakvo đubre, počinje da gnječi tim rukama hleb, zovne te i ćušne ti lopticu među zube. Nekako je neučtivo ne uzeti, šta ćeš, jedeš, s gađenjem, ali jedeš..."

Vrag bi ga znao šta je ovo. Kakve besmislice. Kao da na svetu nema boljeg predmeta o kome bi se pisalo. Da pogledamo na drugoj strani. Neće li biti nečeg pametnijeg

"Vrlo rado ću te upoznati sa svim događajima koji se kod nas dešavaju. Već sam ti ponešto pričala o glavnom gospodaru, koga Sofi zove tata! To je vrlo čudan čovek..."

A! Evo najzad! Pa, znao sam ja: oni na sve gledaju diplomatski. Da vidimo kakav je tata.

"... vrlo čudan čovek. On najviše ćuti. Vrlo retko govori, ali prošle nedelje je neprestano sam sa sobom razgovarao: „Dobiću ili neću dobiti?" U jednu ruku uzme papirić, drugu praznu spusti i govori: „Dobiću ili neću dobiti?" Jednom se i meni obratio s pitanjem: „Šta misliš, Medži? Hoću li dobiti ili ne?" Ja ništa nisam mogla da shvatim, onjušila sam mu čizmu i otišla. Zatim je, ma chère, kroz nedelju dana, tata došao mnogo veseo. Čitavo jutro su mu dolazila gospoda u mundirima i nešto mu čestitala. Za ručkom je bio tako veseo kakvog ga još nikad nisam videla, sipao je anegdote, a posle ručka me je podigao do svog vrata i rekao: „A vidi, Medži, šta je ovo." Videla sam nekakvu lenticu. Njušila sam je, ali baš nisam osetila nikakav miris, najzad sam je polako liznula, pomalo slano."

Hm! Ovo psetance, čini mi se, već preteruje... da ga ne išibaju. A! On je, znači, sujetan čovek! To treba primiti k znanju.

"Zbogom, ma chère! Trčim, itd., itd. Sutra ću završiti pismo. Zdravo! Opet sam s tobom. Danas je moja gospođica Sofi..."

De, da vidimo šta je to sa Sofi: Eh! Nitkovluk. Ništa, ništa, da nastavimo.

"Danas je moja gospođica Sofi bila u izvanrednoj žurbi. Spremala se na bal i ja sam se obradovala što ću u njenom odsustvu moći da ti pišem. Moja Sofi se uvek neobično raduje kad ide na bal, mada se pri oblačenju gotovo uvek ljuti. Nikako ne razumem, ma chère, to zadovoljstvo ići na bal. Sofi gotovo uvek dolazi s bala u šest ujutro i ja uvek pogađam po tome što je bleda i izgleda mršava da joj tamo, jadnici, nisu davali da jede. Da ti pravo kažem, nikada ne bih mogla tako živeti. Kad mi ne bi dali sos s leštarkom ili krila od pečene kokoške, onda... ja ne znam šta bi bilo sa mnom. Lep je i sos s detelinom. A šargarepa ili repa ili artičoke nikad neće biti ukusni."

__________

1) Slovo koje se po novom pravopisu od oktobarske revolucije ne upotrebljava. - Prim. prev.

*Iz knjige Sabrana dela, knj. 3, „Šinjel i druge pripovetke“ (1991); preveo V. Stevanović

Oceni 5