XXZ magazin preporučuje
Pain and Glory1

Photo: IMDb

Čista emocija, o umetnosti da ne govorimo

Film

Dolor y gloria (2019)

Novi film Pedra Almodovara predstavlja putovanje u središte sebe, samog autorovog bića, prošlosti, korena, trauma. Bežeći od realnosti i stvaralačke krize, reditelj Salvador Mallo, kojeg igra Antonio Banderas, vraća se tamo gde je sve i počelo.

Autobiografija, fikcija, metafikcija – sve se susreće u ovom filmu čiji naslov naizgled banalno, a zapravo najbolje i sažeto pogađa u centar. Ne morate biti veliki fan da bi vas priča ganula, nije Almodovar u egomanijakalnoj potrazi za prekaljenim poznavaocima njegovog opusa. „Bol i slava“ nežno udara u stomak, u srce, na najosetljivija mesta. Zavodi koloritom, zvucima, mirisima, najšpanskijim na svetu.

Jedan od retkih filmova u kojem vam ne smetaju krupni kadrovi. Naprotiv, poželećete da ih ima više. Jer, malo je reći da je Antonio Banderas besprekoran u glavnoj ulozi. Nestvarno je dobar, kao i ostatak glumačke postave.

Jedan od retkih filmova u kojem nema golih žena, samo golih muškaraca i predivnih homoerotskih momenata. Film u kojem monolozi nisu suvišni, niti dosadni. Film usporene radnje uz koji vam dva sata prođu kao sekund. Čista emocija. O umetnosti da ne govorimo.

The King (2019)

Čini se da je vreme kada se po filmske hitove odlazilo samo u bioskope negde iza nas, a dokaz tome je i film The King koji se nakon premijere u oktobru pojavio i na platformi Netflix.

Reditelj David Michôd napravio je istorijsko-mitološku fantaziju, i Šekspirove istorijske drame Henri IV i Henri V pretočio u jedan scenario koji XV vek donosi na male i velike ekrane. U ulozi Henrija V našao se Timothée Chalamet, i zaigrao kralja koji je nakon smrti svog oca poželeo da kraljevstvo potraje u miru, što nikada nije lako, jer je rat ono što donosi dobit. U senci spletki i tenzija princ Hal kreće na put sazrevanja, ne bi li postao dostojan titule, a odluke koje donosi od samog početka ukazuju na to o kakvom se vladaru radi.

Jedna od najzanimljivijih scena je ona koja prikazuje prizore bitke sa francuskim vojnicima, koja istorijski predstavlja treću i finalnu fazu Stogodišnjeg rata koji su dve zemlje vojevale od 1337. do 1453. godine. Michôdsvoje vojnike gura na blatnjavo bojno polje, što je deo strategije da se uspori francuska vojska, pa gužva od oklopa i mačeva pomalo podseća na scene iz slavne bitke „Battle of Bastards“ iz serije Game of Thrones.

Iako ga kritičari opisuju kao „radnju koja se razvlači u dva i po sata,“ fotografija, kostimi, te Timothée Chalamet, svakako zaslužuju da se u film uloži nekoliko sati.

TV serije

Carnival Row (1. sezona, 2019)

Orlando Bloom i Cara Delevingne našli su se u centru serije koja fantaziju kombinuje sa solidnom detektivskom pričom, pa od čudovišta pravi kriminalce čije su žrtve vile, vilenjaci i druga mitska bića.

Tako Bloom igra ljudskog detektiva, dok je Delevingne vila koja mu se pridružuje u rešavanju zločina koji prete da uzdrmaju poredak koji je već ionako nestabilan. U osam epizoda do detalja je razrađen jedan potpuno novi svet koji se zasniva na mitologiji, viktorijanskom dobu, ali i aluzijama na savremenu političku situaciju. Iako je elemenata toliko da je ponekad teško da svaka priča bude uverljiva do kraja, ovaj originalni hibrid nudi kombinaciju žanrova koja od svega uzima po malo, i gradi narativ koji gledaoca uvlači iz epizode u epizodu.

Besa (1. sezona, 2019)

Navikli smo da je domaća serija jednako što i „Bolji život,“ a uglavnom zbog toga što su novi scenariji pisani tako da se iznova bave istim temama, i da prate iste stereotipe koji se vrte u krug, kao uostalom i Srbija sama.

Serija Besa je nešto drugo. Za scenario je, pored Mladena Matićevića i Igora Stoimenova, odgovoran i Tony Yordan, poznat i po seriji Hustle iz 2004. godine. Projekat je okupio i međunarodnu ekipu glumaca, pa se u glavnoj ulozi našao Radivoje Raša Bukvić, dok ga u stopu prate Arben Bajraktaraj, Miloš Timotijević, te drugi.

Priča koji prati običnog čoveka čiji se put ukrsti sa putevima međunarodne mafije, i koji tokom procesa evoluira u plaćenog ubicu, služi kao primer za to na šta je sve čovek spreman kako bi zaštitio porodicu. U duhu svetskih kriminalističkih serija Besa okupira pažnju, a najveći problem je to što je 12 epizoda preveliki zalogaj za bindžovanje.

Knjige

Poezija Sokola Ferizija

Zbirka pesma kosovskog pesnika Ferizija pojavila se kao džepno izdanje bez naslova, štampano u Francuskoj 2012. godine. Čini se da prevod nije oduzeo mnogo od originala, a format zgodan da se uvek ima uz sebe nudi male prozore u svet koji u isto vreme i uznemirava i nudi utehu:

In the threshold  of survival

Comes the burden

That kills.

Habitually, like smoking.

Nothing serious.

Romana Brolih „Zapinjemo“

Nakon „Svemir u prahu“ i „Tvoja mama ima dečka“, „Zapinjemo“ je treća zbirka poezije zagrebačke pesnikinje Romane Brolih. Njeni stihovi su direktni koliko i metaforični, okrepljujući koliko i otrežnjujući, gorko-slatki u prepoznavanju i razotkrivanju.

„(...)

Zalijepljeni godinama,

Plošnim, mrtvim, opravdanjem,

Ravnodušje zovu stanjem.

Oblak im se smežurao

Od omiljene riječi Sutra.

Dani se u ništa drobe.

Ja bih nekom život dao.

Može li se to iznutra,

iz vlastite sobe?“

To je samo deo „Povratne pjesme“, a čitavu zbirku možete naći na sajtu izdavačke kuće Hena.

Video igre

Dead Ahead, Warfare (Android)

Iako zaposlen čovek nema mnogo slobodnog vremena povremeni izleti u gejming svet su ipak mogući, a posebno je zgodno ako se radi o formatu koji može da se smesti u telefon. Dead Ahead je baš takva igra, postapokaliptična vizija sveta u kojoj je preživelo tek nekoliko tipova ljudi i jedan autobus. To što podseća na vintage video igre sa pikselizovanim herojima nudi dodatnu čar, i poslasticu kako za ljubitelje zombija, tako i za one koji vole stare predstave na novim ekranima.

Proces je jednostavan, pa igrač tokom igre nadograđuje figure, ali i autobus koji je zamišljen kao pokretna baza. Svaka mapa nudi više tačaka, a svaka tačka je jedna runda, i može da bude Easy, Normal, Hard ili Nightmare, baš kao i život.

Pesma

Dua Lipa, Don't Start Now

Omiljena Britanka s Kosova objavila je 1. novembra novi singl koji je tu da nas raspleše, raspeva i podseti da još uvek postoji dobra pop muzika.

*Kontrapreporuke

Scary Stories to Tell in the Dark (2019)

Ljubitelji horora novim filmovima iz domena strave i užasa često gledaju kroz prste, a u želji za mrvicom straha koju svaki naslov obećava.

Scary Stories to Tell in the Dark reditelja Andréa Øvredala jedan je od takvih primera, budući da se radi o pričici koja je zgodna za neko slobodno veče, ako je moguće uz picu i pivo. Priča o duhovima i ukletoj kući, te knjizi koja „sama“ ispisuje buduća ubistva, igra na vintage kartu, slično kao serija Stranger Things, i prati grupu tinejdžera čije avanture počinju na Noć veštica 1968. godine

I dok najveći deo filma podseća na slagalicu sklopljenu od delića drugih filmova, scena koja bi mogla da se nazove „Crvena soba,“ i demon pod imenom „Bleda žena,“ zaslužuju nešto pažnje, a posebno maska koja u gledaocu istovremeno budi želju za podsmehom, ali i strah od osmeha koji ne obećava ništa dobro.

Crveni mesec (2019)

Čast da ponese titulu uratka koji nikako, ni pod tačkom razno, ne treba pogledati pripala je domaćoj TV seriji „Crveni mesec“. Smeštena u praskozorje Prvog svetskog rata, ova serija se karakteriše kao „srpska istorijsko-ljubavna telenovela“. I dok sam opis deluje dovoljno strašno, verujte, takva je i egzekucija.

Šta dobijemo kada se spoje klasičan sapunski zaplet „ljubavi sa preprekama“ i „srpska istorija“? Pink set u Šimanovcima i leksički ispadi u scenariju ravni „Nemanjićima“? Producentska palica Romana Majetića, zaduženog za velike uspehe hrvatskih sapunica, i gluma koje bi se postidela svaka čestita dramska sekcija osnovne škole? Izražen beogradski akcenat karakterističan za početak 21. veka i kostimi koji treba da predstavljaju poslednji krik mode s početka 20. veka, a izgledaju kao da su u brzini pokupljeni na Cvetkovoj pijaci? Dobro, to nije istina, na „Cvetku“ možete pronaći mnogo bolje stvari.

Ne samo što dobijate urnebesnu papazjaniju, te kako malo Đokica zamišlja malog Đokicu i sve pobrojano, već dobijate teški, postojani transfer blama kojeg nije lako otresti se. I to počev od same špice, gde Bora Čorba peva „Stani, stani, Ibar vodo“. Zaista neprocenjivo.

 

Oceni 5