Feljton: Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije, najbolje od najgoreg (2)
Pokro51

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Čitaj kako je naopako napisano

Doček štafete u Domu omladine: YU grupa u svečanom ambijentuYU GRUPA - Yu zlato (Hi-Fi Centar)/ Yu grupa (Hi-Fi Centar)
Jednom, vrlo (ali vrlo) davno, zarekao sam se sebi da više nikad neću pisati o Yu grupi; razlog je bio sasvim mentalne prirode - sve što bih o braći Jelić napisao izgledalo bi strašnije nego što jeste, naročito u ono Zlo Doba kad je gomila ljudi sa svih strana ozbiljno verovala da je Yu grupa - Nešto. Objasniti toj gomili ljudi da je Yu grupa uvek bila - Ništa, u početku je bilo izazov, ali više nije. Sve do pojave ova dva diska koji pretenciozno pokušavaju da sa (ukupno) 18 pesama pokažu kako su Brothers Jelić & Raša Đelmaš bili neka vrsta „srpskog Bijelog dugmeta", tj. da smo i mi Konje za trku imali. Što se konja tiče, oni su u celom slučaju sasvim nevini; konji, koliko je poznato, nisu snimali pesme Nona, Kosovski božur, Sama, Čudna šuma, Bio jednom jedan pas, Šta će meni vatra ili Crni leptir (numere s ploče Yu Zlato), niti su imali veze s melodijama koje se zovu Trka, Noć je moja, Čudna šuma (opet), Crni leptir (ponovo), More, Trenutak sna ili Čovek i marsovac (ploča Yu grupa). Živa istina je da su sve pomenuto uradili Jelići & Đelmaš, što govori o doslednosti ideologije čija  je, dvadeset pet godina docnije, žrtva Goran Milošević. Jeftini etno-populizam, profesionalni amaterizam, neuko pevanje slavnog Dragana Jelića (koji reči kotrlja kao da je boćanje u pitanju), aranžersko-producentska tragedija u svih 18 činova (tako šupalj zvuk čak ni Tunel nisu u stanju da stvore!), nisu nikakva nostalgija (kako to izdavači misle), već najniže dno koje smo dotakli sedamdesetih godina.

Antologijska stereotipnost Jelićevih tekstova (Tatica, Crni leptir, Čovek i marsovac) povremeno dostiže avangardu Ežena Joneska („Tvoj tata ima puno para/ Kola kao san/ A ti o krznu, haljinama sanjaš po čitav dan/ A život teče pored tebe, to ne vidiš ti/I misliš da ćeš jednog dana sreću kupiti..."; „Ulična svetiljka baca svetlost u krug/ Dok prvi leptiri lete pravo na nju/ Ali ne znaju da tu je kraj/ Da ih ubija njene svetlosti kraj..."), pretvarajući oba kompakt-diska u raspravu o socijalnom statusu omladinaca iz sredine sedamdesetih, kad su Jelići & Đelmaš posedovali gitare, bubanj i dugu kosu, verujući da je to rock'n'roll. Ovi diskovi, nažalost, nisu rock'n'roll. Nikad nisu ni bili, niti će biti, bez obzira na kompilacije, nove generacije, rock-asocijacije... Ovo je uvek bila najgora zabavna muzika, a to je i ostala. Amin. (Jul 1997, magazin XZ) 

MODELS - Made In Belgrade (Komuna)
Da u zemlji Srbiji postoji muzička policija, izvesni Milan Vrbić još pre nekoliko nedelja bio bi uhapšen i na licu mesta osuđen na doživotnu robiju. Sud bi otkrio sledeće činjenice: predstavljajući se kao "autor projekta", optuženi Vrbić je u zabludu doveo četiri Bgd. manekenke, uveravajući svoje žrtve da umeju da pevaju, u šta su iste poverovale i pristale da formiraju modno-vokalnu sektu pod imenom Models. Okrivljeni Vrbić nije se tu zaustavio: lično je komponovao šest od osam pesama na albumu i tako načinio prekršaj iz člana 21 Odluke o održavanju javnih zelenih površina, a na osnovu člana 234. st.1 tač. 9 Zakona o prekršajima. Pod pretnjom odmazde, a uz pomoć identifikovanih saučesnika iz izdavačke kuće Komuna (Milorad Vučelić/ Maksa Ćatović), okr. je uspeo da na mesto zločina (tj. u studio) dovede sektu Models u proširenom izdanju (Tamara Popović, Nina Vagić, Tanja Jovićević, Tamara Laketić, Aleksandra Adamović, Ivana Stamenković, Ivana Berendika, Aleksandra Nikolić, Marijana Karanović, Vojislav Aralica, Goran Kostić, Monteniggersi).

U prvostepenom postupku otkriveno je da je u studiju okr. Vrbić hipnotisao svoje žrtve i terao ih da u takvom oktroisanom stanju pevaju pred mikrofonom, uz elektronske matrice zaražene Spice Girls-virusom i dance-klicama; koliko je okr. Vrbić bio nemilosrdan prema svojim žrtvama, dokazuje i podatak da su zatočenici morali s ljubavlju da pevaju pesmu Apsolutno tvoj čiji je autor Sead Lipovača, mentalni rođak okrivljenog.

Milorad Vučelić, direktor Komune, inače jedan od saučesnika okr. Vrbića, odmah je priznao da je najzloglasnije bilo za vreme snimanja  pesme Šef stanice: po njegovom svedočenju, okr. je insistirao na sledećem tekstu ("...Muzička je milicija neophodna stvar/ U ovom gradu da otkloni kvar/ Muzička patrola da zavede red/I uvede novi strogi redosled/I zato čuvaj se/I bolje pazi se/ Jer noćas gradom ide šef stanice/I zato čuvaj se/I bolje pazi se/ Kad noćas gradom krene šef stanice..."), bez obzira na Vučelićevo upozorenje da je reč o stihovima s teškim političkim implikacijama ("...Svaki televizor moraće da zna/ Kakav TV program treba da nam da/ Svaki televizor naučiće sve/ Kad gradom luta šef stanice...").

Okr. Vrbić na saslušanju nije priznao navode iz prekršajne prijave. Sekta Models podržala je svedoka Vučelića i njegovu disko-kuću. Svedok Vučelić podržao je kandidaturu Slobodana Miloševića za predsednika sekte Models. Okr. Vrbiću stiglo je i Rešenje s Obrazloženjem u kojem piše: protiv ovog rešenja ne može se izjaviti žalba drugostepenom organu. U potpisu je stajalo: Milorad Vučelić, srpski sudija za muzičke prekršaje. (Jul 1997, magazin XZ)

LABORATORIJA ZVUKA - Nema nidje te ljepote (Komuna)
Kad sam već bio potpuno uveren da Laboratorija zvuka ne postoji bar petnaestak godina, da su Brothers Vranješević (Mladen & Peđa) već odavno okačili beli kačket i crni šešir o klin - odjednom sam ih, iznenada, prepoznao, krstareći daljinskim upravljačem po RTS okeanu.

U jednoj od onih šugavih emisija u kojima zločinački gostuju zajedno Divlji kesten i Nada Topčagić, pojavila su se braća. Brat s belim kačketom nešto je emocionalno dramio, brat s crnim šeširom držao je gitaru ispod pojasa, ogrnut u crni mantil i crne naočare iz 1977; u TV nastupu slikala se i osoba ženskog pola - sve je bilo kao pre dve decenije, veselo a jako tužno, odvratno i obratno, kao da se kič zamrznuo u svojoj jedinoj funkciji: da bude embrion genetske pošasti koja će se, misteriozno, poput side, pojaviti već 1997. godine.

Ovaj CD slučajno sam zapazio na SKC-marketu pre nekoliko nedelja; na omotu je bilo nekakvo dete koje je otvoreno pišalo u more čija je boja ličila na vojvođansku reku; samo par tjedana kasnije, dete je nestalo, nema više mokraće, sad je na omotu figurativni simbol tzv. planina pod nerazumljivim naslovom Nema nidje te ljepote (prevod: Nema niđe te lepote); naime, u srpskom jeziku postoji slovo "đ"; isto slovo razlikuje se od glasa "dj", ali izgleda da je to nepoznatim autorima omota promaklo, kao i u naslovima Devojka iz predgradja ili Zašto me vredjaš draga, što vredi izgovoriti u izvornom Vukovom obliku - čitaj kako je naopako napisano!

Kad se preskoče ove pravopisne zavrzlame, ostaje ono najgore: CD sa čak deset pesama koje međusobno tako konkurišu za Najgoru Numeru Milenijuma da je to uvek bolno, naročito ako se naivni slušalac primi na tezu da je ovo mnogo ozbiljna ploča, čiji žanrovski opseg pokriva starogradsku jadikovku Zašto me vredjaš draga (sa sve kafanskim dobošem i plačljivom violinom koja se divno slaže uz svaki beli kačket), najgoru hotelsku kukumavku Stari Rock'N'Roll (u kojoj se svako "r" izgovara kao da su Vranješevići rođeni u Brajtonu a ne u Vojvodini), s najtanjom produkcijom na svetu, idealnom za najdosadniju Srpsku Novu godinu u hotelu "Park" u Novom Sadu; pesma Mimi (po motivima Ive Tijardovića) pretvorena je u WC-kabare, numera Dali smem ("dali" se, pomenimo, piše odvojeno) negde je blizu alko-cirkusa u onom hotelu za Novu godinu, pesme Ritam gnušao bi se čak i Divlji kesten (etno-zezalica prihvatljiva za svakog ko je za deset minuta popio osam litara vinjaka)... a onda Devojka iz predgradja (predgradja = predgrađa) sa "očima punim beznadja", za stiskavac na patosu, kad čak i Mladenov kačket liči na SPS UFO, potom Čudan susret u tmurno popodne, pesma koja je 1959. bila odbijena kao staromodna za tadašnji Krapinski festival, na izričit zahtev Krapinskog Čoveka; konačno, za kraj, tu su Plesne cipele, očigledno popularne za svadbe a naročito za razvode, s neobično iskrenim tekstom ("Provincijski orkestar svira uvek istu stvar/Kao da je svemu kraj/ You can help me/ If you try"); uz preteću Peđinu intervenciju "Ovo je poslednji ples, drugarice biraju", direktno smo se vratili u vreme ranih pedesetih kad je CK KPJ bio oduševljen ovakvim ideološkim izazovima glede Drugarica, kad je takav album, u stvari, koncipiran kao zabavno oružje protiv same zabave.

Ovog 10. januara 1997. godine (negde oko ponoći, s belim i crnim vinom u venama) mentalno retardiran ali nepotpuno svestan zaključujem sledeće: CD Nema nidje te ljepote - Definitivno, Apsolutno, Neopozivo, Krajnje Ultimativno, Konačno, After-konačno, Univerzalno, Lokalno, Pojedinačno a naročito Skupno - najgori je album koji se Ikad Ikada Pojavio Na Zemaljskoj Kugli! Sve, sve, sve: omot, pravopis, "dj" umesto "đ", pesme, homoseksualni glasići, motelska produkcija, kvalitet snimka negde ispod pokvarene telefonske slušalice, stupidno-retardirani tekstovi za mentalne invalide, beli kačket i crni šešir uz najsmešniju "digitalnu obradu" (Tibor Pap), atmosfera u kojoj je neizdržljivo svih 36 minuta, a naročito još i onih 30 sekundi... Fali još samo ono dete s početka teksta da nas popiša, Golden Shower je relaksacija u poređenju s ovim novosadskim sadizmom o kojem, tek sad shvatam zašto, Niko, Nigde i Ništa ne piše, čak i ne pominje...

Ne zaboravite ovo ime: Laboratorija zvuka. Nije dovoljno da isključite i zapalite televizor kad vidite i čujete Brotherse, nije dovoljno da pređete na drugu stranu ulice kad ugledate Beli Kačket i Crni Šešir u brzom letu, nije dovoljno da se ispovraćate na CD, nije dovoljno da ga nožem sunetite, ništa nije dovoljno da vam opišem kako ćete reagovati; dovoljno je da izdržite ovih 36 & po minuta i da pomislite da je smrt jedini srećni ishod ove avanture, pod uslovom da imate retku sreću da umrete ili se ubijete između prve i druge numere; oni koji su sebi oduzeli život negde oko pete pesme, već se mogu smatrati mazohistima; retki primerci čovekolikog izgleda koji su preslušali čitav CD, a ostali u vertikali, trenutno su na ispitivanju u Laboratoriji zvuka. Pacijente prvo skinu gole, a onda im na glavu stave beli kačket... Posle ionako ništa više nije bitno. Zbogom. (Mart 1997, magazin XZ)

(Nastaviće se)

Oceni 5