Čitav život u homofobičnom okruženju, ali zajedno

Veza između drugačijih identiteta i homofobije, transfobije i drugih izmišljenih fobija, može nekoga da navede na pogrešan zaključak – nisu sve LGBTIQ+ osobe jednako pogođene. I kada jesu, nisu same krive za to, kao što društvo često voli da istakne, već mržnja, diskriminacija, nasilje i pritisak koji ih stavljaju u ranjivu poziciju i narušavaju im kvalitet života.

Sve do skoro kvir osobe nisu imale uzore koji bi u filmu ili književnosti poživeli dovoljno dugo da im uliju poverenje i veru da će jednog dana biti bolje. Nije moglo da se računa ni na osobe iz stvarnog života (osim u retkim slučajevima) – rodne uloge su jasno podeljene (devojčice su brižne, dečaci hrabri), pa se svako odstupanje kažnjava i danas.

Često se misli da je odsustvo fizičke opasnosti znak da je sve u redu, da se društvo promenilo i da drugačiji konačno mogu da žive ono što život jeste. Ipak, rečenice poput „pustili smo ga/je da živi svoj život“ su samo produžena ruka te nasilne rođake, pa najčešće znače ignorisanje i potpunu nezainteresovanost za dešavanja u životima onih koji odstupaju od heteronormativnih obrazaca.

Mnoge heteroseksualne osobe to ne rade namerno, što bi rekao narod „ rade jer su tako naučile“. Za njih životi kvir rođaka i prijatelja nisu ozbiljni, stvarni, jer ne vode jedinom cilju koji za njih ima smisla – porodici koja je napravljena po obrascu u koji se LGBTIQ+ osobe ne uklapaju (to ne znači da nemaju svoje porodice – s partnerima, podržavajućim prijateljima i rođacima, kućnim ljubimcima, kaktusima).

Filmovi i serije igraju važnu ulogu u menjanju slike koja je još uvek dobrim delom negativna, ili pak običan stereotip. Istina je da su svi homoseksualni junaci u filmovima sve do nedavno umirali u najgoroj sramoti, pa delom i zbog toga ne izgledaju kao „prava ljudska bića“. Dakle, filmovi su učili strejt ljude šta da misle o homoseksualcima, i gej ljude šta da misle o sebi.

Poslednjih godina je u tu ustajalu scenu propuštena svežina novih ideja, pa sve više filmova i serija ima junake koji žive. Ti životi nisu uvek bezbedni i udobni, ali su obavezno hrabri. Programi se kreću od tinejdžerskih koji su pravljeni po ugledu na strejt serije za mlade, samo što su ovoga puta u centru LGBTIQ+ osobe. Nisu na margini, sa strane, u mraku, već na mestima koja im oduvek pripadaju – u kući, učionici, na sportskom terenu, u klubu, na ulici.

Budući da LGBTIQ+ osobe nisu odgajane da vole sebe, jer niko nije hteo da se prihvati tog posla, mnoge su odrastale u uverenju da nemaju pravo na odnose. Zbog toga neke kvir osobe očekuju mnogo od ljubavnih odnosa, a u heteronormativnom i homofobičnom okruženju često nemaju s kim da razgovaraju o tome (samo pokušajte da pronađete odgovarajućeg psihoterapeuta u unutrašnjosti). Tako se u odnosima češće i lakše razočaraju, jer nema te osobe koja može da nadoknadi sve ono što se u životu propustilo.

Filmski junaci mogu da posluže kao prva pomoć, posebno ako se radi o savremenim programima koji su u toku s onim što se dešava u zajednici. Rijaliti programi takođe – ukoliko osobe iz stvarnog života predstavite na pravi način, bez vulgarnosti i preterivanja, mlada osoba može da vidi druge koji se nose sa istim ili sličnim problemima. To je od neprocenjive vrednosti.

Kad čujemo „rijaliti šou“, obično pomislimo na grupu ljudi koja sedi u sobi s kamerama i ne radi ništa. We're Here je nešto drugo – tri poznate drag kraljice putuju po američkim vukojebinama i traže LGBTIQ+ osobe kojima je potrebna pomoć. Ruka spasa dolazi s haljinama, šminkom i gliterom, a rezultat je često katarzičan.

Krajem 2021. godine izašla je druga sezona, u koju je uloženo više nego u prvu. S novcem i besprekornom scenografijom se istina pomalo rastvara, budući da program izgleda još namešteno (što sigurno u nekoj meri i jeste), ali je serija uprkos tome i dalje od velike pomoći.

Bob the Drag Queen, Shangela i Eureka odlično rade svoj posao, i više od toga – stepen empatije s učesnicima često čini da liče na one dobre vile iz starih bajki. Iako više polirana, druga sezona donosi dovoljno prostora za lične priče, ali i bolje kostime, što na kraju znači da je svaki nastup ona kandirana voćka na vrhu kolača.

Konzervativna Amerika na momente izgleda kao American Horror Story, ali su prizori iz zabačenih gradića tu da nas podsete da živimo u svojim mehurima – svet još uvek pokriće nasilje, kao onomad posle Velikog praska. U tim malim mestima, uplašene od svojih sugrađana, žive kvir osobe. Ima ih svuda – pokažite na bilo koje selo na kugli zemaljskoj, tu smo.

Kreatori su se trudili da predstave što više različitih identiteta, pa smo mogli da vidimo kako žive LGBTIQ+ osobe iz naroda Navaho, trans osobe s autizmom, biseksualne plesačice, ne-binarne osobe, lokalne drag kraljice, izbeglica iz Tunisa, osobe koje su kvir, ali žive i s telesnim poteškoćama, te da čujemo priče onih koji ih podržavaju, ali i onih drugih.

Baš kad nam je ponestalo nade (budući da u Srbiji na jednakost predugo čekamo, posebno bračnu), We're Here je tu da nas venča zajedno s dve žene koje su čitav život provele u homofobičnom okruženju, ali zajedno. Nada ovog puta dolazi iz stvarnog sveta, pa leči, ali i provocira – taman koliko je neophodno.