Priče sa Kolime: Crveni krst
Kolim 04 S

Photo: blogspot.com

Civilizacija i kultura napuštaju čoveka za nekoliko nedelja

Logorski život je uređen tako da pravu, stvarnu pomoć zatvoreniku može pružiti samo zdravstveni radnik. Zaštita na radu je zaštita zdravlja, a zaštita zdravlja je zaštita života.

Mnogobrojnu logorsku upravu čine: upravnik logora i nadzornici koji su mu potčinjeni, upravnik straže sa odredom boraca stražara, upravnik rejonskog odeljenja MVD sa svojim istražnim aparatom, radnik na polju logorskog obrazovanja, tj. upravnik kulturno-vaspitnog odeljenja sa svojim inspektorima itd. Volji tih ljudi, dobroj ili lošoj, poverava se primena »režima«. U očima zatvorenika svi ti ljudi su simbol ugnjetavanja i prinude. Oni teraju zatvorenika da radi, čuvaju ga i noću i danju da ne pobegne, vode računa da zatvorenik ne jede i ne pije previše. Svi oni svakodnevno, svakoga časa, ponavljaju zatvoreniku jedno te isto: »Radi! Hajde! Još...«

Samo jedan jedini čovek u logoru ne govori zatvoreniku te strašne, omražene reči koje su svima u logoru dosadile. To je lekar. Lekar govori druge reči: odmori se, umoran si, nemoj sutra da radiš, bolestan si. Samo lekar ne šalje zatvorenika u belu zimsku pomrčinu, u zaleđenu kamenu jamu na dugotrajan svakodnevni rad. Lekar je po dužnosti zaštitnik zatvorenika; on ga štiti od samovolje uprave, od prekomerne revnosti veterana logorske službe.

Ranijih godina u logorskim barakama visile su na zidovima velike štampane objave:

»Prava i dužnosti zatvorenika«. Tu je bilo mnogo obaveza i malo prava. »Pravo« pisanja predstavki upravniku − ali ne kolektivnih... »Pravo« pisanja porodici preko logorskih cenzora... »Pravo« na zdravstvenu pomoć.

Ovo poslednje pravo bilo je izuzetno važno, mada su u mnogim rudničkim ambulantama dizenteriju lečili rastvorom kalijum hipermangana i istim tim rastvorom, samo jačim, mazali gnojne rane ili promrzline.

Lekar može zvanično da oslobodi čoveka od rada pošto ga zavede u knjigu. Može da ga smesti u bolnicu, da ga uputi u »oporavilište«, može da poveća sledovanje. A što je najvažnije, u »radnom« logoru lekar određuje »radnu kategoriju«, stepen sposobnosti za rad, prema kojoj se izračunava radna norma. Lekar čak može da predloži oslobađanje − zbog invaliditeta, po čuvenom članu 458. Onog koji je oslobođen od rada zbog bolesti niko ne može naterati da radi − lekara niko ne može da kontroliše u tom delu njegovog posla. Samo lekari višeg ranga mogu da ga prokontrolišu. U svom poslu lekar nije nikome potčinjen.

Trebalo bi još imati u vidu da je obaveza lekara da kontroliše kako se stavlja hrana u »kazan«, kao i da vodi računa o kvalitetu spremljene hrane.

Jedini zaštitnik zatvorenika, njegov pravi zaštitnik je logorski lekar. On ima veliku vlast zato što niko iz logorske uprave ne može da kontroliše ono što radi stručnjak. Ako je lekarev nalaz netačan, nesavestan, to je mogao da utvrdi samo zdravstveni radnik višeg ili istog ranga, takođe stručnjak. Logorski upravnici su gotovo uvek bili u zavadi sa svojim lekarima − priroda posla ih je odvodila na različite strane. Upravnik hoće da grupa »P« (privremeno oslobođeni zbog bolesti) bude manja, da logor daje više ljudi za rad. Lekar, pak, vidi da su granice »dobra i zla« ovde odavno pređene, da su ljudi koji izlaze na rad bolesni, premoreni i iscrpeni i da imaju prava na poštedu u mnogo većem broju nego što to misli uprava.

Lekar dovoljno čvrstog karaktera mogao bi da insistira na poštedama. Bez dozvole lekara nijedan upravnik ne bi poslao ljude na rad.

Lekar je mogao da spase logoraša teškog rada − svi zatvorenici su podeljeni, kao konji, na »radne kategorije«. Te radne grupe (bilo ih je četiri, tri, pet) zvale su se »radne kategorije«, mada bi nekome moglo da se učini da je to izraz iz filozofskog rečnika. To je jedna od dosetki, tačnije grimasa života.

Dati »laku« radnu kategoriju često je značilo spasti čoveka od smrti. Najžalosnije je što su ljudi koji su želeli da dobiju kategoriju lakog rada i trudili se da prevare lekara bili, u stvari, mnogo bolesniji nego što su sami mislili.

Lekar je mogao da odredi odmor, mogao je da pošalje u bolnicu, čak i da »naaktuje«, to jest da napiše akt o invaliditetu, i tada je zatvorenik podlegao prebacivanju na »kontinent«. Istina, bolnički krevet i sprovođenje akta u zdravstvenoj komisiji nisu zavisili od lekara. On je samo izdavao »putni nalog«, ali bilo je ipak važno započeti taj put.

Sve to − i još štošta drugo, svakodnevno, kriminalci su odlično znali i imali na umu. Poseban odnos prema lekarima bio je uveden i u kodeks lopovskog morala. Uz legende o »tamničkom sledovanju« i »lopovu-džentlmenu«, u logorskom i tamničkom svetu odomaćila se i legenda o »crvenom krstu«.

»Crveni krst« je termin kriminalaca i ja sam svaki put na oprezu kada čujem taj izraz.

Kriminalci su demonstrativno izražavali svoje poštovanje prema zdravstvenim radnicima i obećavali im svoju svesrdnu podršku, izdvajajući ih iz nepreglednog sveta »frajera« i »levaka«.

I dan-danas živi u logorima legenda o lekaru koga su pokrali sitni lopovi, »sitna riba«, a veliki lopovi pronašli ukradeno i vratili uz izvinjenje. Ni manje ni više − Breget Erio.

I više od toga, od lekara zaista nisu krali, trudili su se da ne kradu. Ako su to bili civilni lekari, poklanjali su im stvari i novac. Ako su to bili lekari-zatvorenici, proklinjali su ih i pretili im ubistvom. Hvalili su lekare koji su pružali pomoć kriminalcima.

San svake družine kriminalaca je da ima lekara u svojim rukama. Kriminalac može da bude grub i drzak sa bilo kojim starešinom, obavezan je čak da pod izvesnim okolnostima u punom sjaju pokaže taj »šik«, taj »stil«, a lekaru se ulizuje, pred njim ponekad savija kičmu i, neće sebi dozvoliti grubu reč na njegov račun − sve dok ne primeti da mu se ne veruje, da nikome ne pada na pamet da udovolji njegovim drskim zahtevima.

Ni jedan zdravstveni radnik u logoru, kažu, ne mora da se brine za svoju sudbinu − kriminalci će mu pomoći materijalno i moralno: materijalna pomoć su kradene »lepinje« i pantalone, moralna − kriminalac će udostojiti lekara razgovorom, posetom, naklonošću.

U pitanju je sitnica: umesto bolesnog »frajera«, iscrpenog nespavanjem, batinama i radom koji prevazilazi njegove snage, u bolnički krevet treba smestiti nekog ljudeskaru, pederasta-ubicu, ucenjivača. Smestiti ga i držati u bolničkom krevetu dok on ne blagoizvoli sam da se otpusti.

U pitanju je sitnica: regularno oslobađati od rada kriminalce, da bi se videlo šta se njima sve može.

Poslati kriminalce sa lekarskim uputom u druge bolnice, ako im to bude bilo potrebno za neke njihove »više« ciljeve.

Pokrivati simulante-kriminalce, a svi su kriminalci simulanti i agravanti s namerno izazvanim trofičkim čirevima na golenicama i bedrima, sa lakim, ali upečatljivo nanesenim ranama po stomaku i sl.

Častiti kriminalce »praškovima«, »kodeinčićima« i »kofeinčićima« odvajajući iz apoteke »dobrotvorima« čitavu rezervu narkotičnih sredstava i alkoholnih ekstrakata.

Primao sam transporte u veliku logorsku bolnicu iz godine u godinu: sto procenata simulanata, koji su pristizali sa lekarskim uputima, bili su lopovi. Lopovi su mesnog lekara ili potkupljivali ili zastrašivali, i lekar je pisao lažni zdravstveni dokument.

Bivalo je i da mesni lekar ili mesni upravnik logora, u želji da se reši dosadnog i opasnog elementa u svom »gazdinstvu«, šalje kriminalce u bolnicu s nadom da će njegovo »gazdinstvo« moći bar malo da predahne, ako već kriminalci ne mogu zauvek da iščeznu.

Kad je lekar bio potkupljen, to je bilo loše, veoma loše. Ali kad je bio zaplašen, to se još moglo pravdati: pretnje kriminalaca nipošto nisu prazne reči. U ambulantu rudnika »Spokojni«, u kome je bilo mnogo kriminalaca, poslali su iz bolnice jednog mladog lekara, što je najvažnije zatvorenika Surovoja, koji je nedavno završio Moskovski medicinski institut. Drugovi su ga nagovarali da ne ide, da krene na grupne radove, a ne na očigledno opasan posao. Surovoj je dospeo u bolnicu sa grupnih radova: bojao se da se tamo vrati i pristao da otputuje u rudnik na posao u struci. Uprava je dala Surovoju instrukcije, ali ne i savete kako da se ponaša. Bilo mu je kategorički zabranjeno da šalje iz rudnika zdrave lopove. Posle mesec dana bio je ubijen u toku prijema pacijenata − na njegovom telu izbrojana su pedeset dva uboda nožem.

U ženskoj zoni jednog drugog rudnika stariju lekarku Šicelj ubila je sekirom njena bolničarka, kriminalka »Mrvica«. Ona je izvršila smrtnu presudu kriminalaca.

Tako je u praksi izgledao »crveni krst«, u slučajevima kad su lekari odbijali mito i nisu bili predusretljivi.

Naivni lekari su tražili da im ideolozi iz sveta kriminalaca objasne te protivrečnosti. Jedan od takvih filozofa-glavešina ležao je, u to vreme, na hirurškom odeljenju bolnice. Dva meseca pre toga, pošto je bio u »izolatoru«, tražio je put da odatle iziđe i primenio je uobičajen i nepogrešiv, ali ne i bezopasan način: nasuo je u oba oka (za svaki slučaj) prah od mastiljave olovke. Dogodilo se da je lekarska pomoć zakasnila i kriminalac je oslepeo − u bolnici je ležao kao invalid, spremajući se za put na »kontinent«. Ali, kao i čuveni ser Vilijams iz Rokambola, on je i slep učestvovao u razradi zločinačkih planova, a u »sudovima časti« bio je neosporan autoritet. Na pitanje lekara o »crvenom krstu« i o ubistvima lekara koja su, u rudnicima, počinili lopovi, ser Vilijams je odgovorio, umekšavajući samoglasnike posle šuštavih suglasnika, na način na koji izgovaraju svi kriminalci: U životu su moguće razne situacije u kojima zakon ne mora da se primeni. − On je bio dijalektičar, taj ser Vilijams.

Moralne barijere su se pomerile nekud u stranu. Vidi se da se mogu činiti podlosti, a ipak živeti. Može se lagati − i živeti. Može se obećavati a ne ispunjavati obećanja, i ipak živeti

U Zapisima iz mrtvog doma Dostojevski razneženo opisuje postupke »nesrećnika« koji se ponašaju kao »velika deca«, koji se oduševljavaju pozorištem i svađaju nezlobivo kao deca. Dostojevski nije viđao i poznavao ljude iz sadašnjeg sveta kriminalaca. Dostojevski ne bi dozvolio da se za takav svet pokaže bilo kakvo saosećanje.

Zlodelima lopova u logoru nema broja. Nesrećnici su »rmbadžije«, kojima lopov otima i poslednju krpicu i oduzima poslednju paru, a »rmbadžija« se plaši da se požali jer vidi da je lopov jači od uprave. Lopov bije rmbadžiju i tera ga da radi − lopovi su nasmrt premlatili desetine hiljada ljudi. Stotine hiljada zatvorenika izopačila je lopovska »ideologija« i oni su prestali da budu ljudi. Nešto od kriminalaca zauvek se uselilo u njihove duše, lopovi i njihov moral ostavili su neizbrisiv trag u duši svakog od tih ljudi.

Grub i surov upravnik, lažljiv vaspitač, bezobziran lekar, sve su to sitnice u poređenju sa izopačujućom snagom sveta kriminalaca. Ovi su koliko-toliko ljudi; ponekad se i kod njih pokaže nešto ljudsko. Kriminalci nisu ljudi.

Uticaj njihovog morala na logorski život je neograničen, svestran. Logor je u potpunosti negativna škola života. Ništa korisno ni potrebno niko odatle nije izneo: ni sam zatvorenik, ni njegov upravnik, ni njegovo obezbeđenje, ni nevoljni svedoci − inženjeri, geolozi, lekari − ni pretpostavljeni, ni potčinjeni.

Svaki trenutak logorskog života je otrovan.

Tamo ima mnogo stvari koje čovek ne bi trebalo da zna, ne bi trebalo da vidi, a ako ih je i video − bolje da umre.

Zatvorenik tamo uči da mrzi rad − ništa drugo tamo i ne može da nauči.

On tamo uči da laska, da laže, uči se malim i velikim podlostima, postaje egoista.

Kad se vrati na »slobodu«, on uviđa da u logoru nije postao bolji, da su se, štaviše, njegova interesovanja suzila, postala siromašna i gruba.

Boji se da se njegova sudbina ne ponovi − boji se dostava, suseda, svega čega čovek ne bi smeo da se boji. On je moralno satrven. Izmenile su se njegove predstave o moralnom a da to nije ni primetio

Moralne barijere su se pomerile nekud u stranu.

Vidi se da se mogu činiti podlosti, a ipak živeti.

Može se lagati − i živeti.

Može se obećavati a ne ispunjavati obećanja, i ipak živeti.

Može se propiti novac druga.

Može se prositi i živeti! Cigančiti i živeti! Vidi se da čovek koji je učinio podlost ne umire.

On se tamo uči besposličenju, obmanjivanju i mržnji na sve i svja. On krivi ceo svet »oplakujući svoju sudbinu.«

On precenjuje svoje patnje i zaboravlja da svaki čovek ima svoju nesreću. On se odučio da saoseća sa drugim − jednostavno ne razume, neće da razume.

Skepticizam − to je još dobro, to je najbolje iz logorskog »nasleđa.« On se uči da mrzi ljude.

Boji se − kukavica je. Boji se da se njegova sudbina ne ponovi − boji se dostava, suseda, svega čega čovek ne bi smeo da se boji.

On je moralno satrven. Izmenile su se njegove predstave o moralnom a da to nije ni primetio.

Upravnik se u logoru nauči na skoro nekontrolisanu vlast nad zatvorenicima, uči se da sebe vidi kao boga, kao jedinog opunomoćenog predstavnika vlasti, kao čoveka »više rase«.

A stražar? U njegovim rukama često je bio ljudski život, često je ubijao one koji su izišli iz »zabranjene zone«. Šta li će on ispričati svojoj verenici, šta je radio na Dalekom severu? Zar kako je tukao kundakom gladne starce koji nisu mogli da idu?

Mlad seljak koji je dospeo među zatvorenike vidi da u tom paklu samo »banda« živi relativno dobro, da se na nju računa, da se svemoguća uprava nje boji. Banda je uvek obučena, sita, međusobno solidarna.

Zatvorenika-intelektualca logor zgazi. Smrvljeno je sve što mu je bilo dragoceno, civilizacija i kultura napuštaju čoveka u najkraćem mogućem roku: za nekoliko nedelja

Seljak se zamišlja. Njemu počinje da se čini da je istina logorskog života na strani kriminalaca, da će krenuti putem stvarnog spasenja samo ako podražava njihovo ponašanje. Ispostavlja se da postoje »ljudi« koji »mogu da žive« na samom »dnu«. I seljak počinje da imitira kriminalce u ponašanju i postupcima. Povlađuje svakoj njihovoj reči, spreman je da ispuni sve njihove zadatke, govori o njima sa strahopoštovanjem. Žuri da ukrasi svoj govor rečima iz govora kriminalaca − takve reči uvukle su se u govor svakog čoveka, muškog ili ženskog pola, koji je boravio na Kolimi.

Te reči su otrov, zaraza koja se uvlači u ljudsku dušu; zbližavanje frajera sa svetom kriminalaca upravo i počinje od ovladavanja žargonom kriminalaca.

Zatvorenika-intelektualca logor zgazi. Smrvljeno je sve što mu je bilo dragoceno, civilizacija i kultura napuštaju čoveka u najkraćem mogućem roku: za nekoliko nedelja.

Argument rasprave je pesnica, motka. Sredstva prinude − kundak i ćuška.

Intelektualac se pretvara u kukavicu i mozak mu savetuje da »opravdava« svoje postupke. Taj može sebe u bilo šta da ubedi, da se priključi bilo kojoj strani u sporu. U svetu kriminalaca intelektualac vidi »učitelje života«, borce »za narodna prava«.

Jedna »šljaga«, jedan udarac pretvara intelektualca u pokornog slugu nekakvog Senjice ili Kostjice.

Fizički pritisak postaje moralni pritisak.

Intelektualac je zauvek zastrašen. Duh mu je slomljen. Tu zastrašenost i taj slomljeni duh on odnosi i u slobodan život.

Inženjere, geologe, lekare koji su došli na Kolimu prema ugovorima s Daljstrojem brzo kvare laka zarada, zakon-»tajga«, ropski rad koji se isplati i lako koristi, sužavanje kulturnih interesovanja; sve ga to kvari i izopačuje. Čovek koji je dugo radio u logoru neće ni da ide na »kontinent«, tamo mu je cena mala; navikao je na »bogat«, obezbeđen život. Baš ta izopačenost poznata je u književnosti kao »zov Severa«.

Za to izopačavanje ljudske duše u velikoj meri kriv je lupeški svet, kriminalci-povratnici čiji se ukus i navike odražavaju na život cele Kolime.

*Prevela s ruskog Ivana Vuletić; redakcija prevoda Nana Bogdanović

Oceni 5