Duševna ravnoteža i smisao života
Vagg 01 S

Photo: tumblr.com

Čovek, jezičak na vagi

Ono što se u naše vreme događa kao »senka« i kao manja vrednost ljudske psihe, sadrži više od samo negativnog. Već prosta činjenica da kroz samospoznaju, to jest kroz istraživanje sopstvene duše, nailazimo na instikte i njihov svet slika, moglo bi da baci svetlost na snage koje dremaju, u duši i koje u svakom slučaju retko opažamo dokle god je sve dobro. Radi se o mogućnostima najveće dinamike, a sve zavisi od pripreme i stava svesti, da li će se prodor takvih sila i s njima povezanih slika i gledanja okrenuti u pravcu izgrađivanja ili katastrofe. Izgleda da je lekar jedini koji zna iz iskustva koliko nezgodno stoji stvar sa psihičkom pripremom današnjeg čoveka, jer on je i jedini koji sebe vidi primoranim da u prirodi pojedinačnog čoveka potraži one pomoćne snage i predstave, koje su mu od davnina omogućavale da nađe put kroz mrak i opasnost. Pri ovom poslu, koji zahteva pre svega strpljenje, on se ne može pozivati na tradicionalno »trebalo bi« i »moralo bi«, čime se drugome prepušta trud, a sam se zadovoljava jeftinom ulogom onoga ko opominje. Svako doduše zna, koliko je beskorisno propovedanje o poželjnim stvarima, ali opšta bespomoćnost u ovoj situaciji je tako velika i zahtev tako oštar, da radije ponavljamo staru grešku, nego da lupamo glavu oko nekog subjektivnog problema. I osim toga, radi se samo o jednoj jedinoj individui, a ne o sto hiljada, gde bi se trud isplatio, mada se zna da se ništa nije dogodilo, ako se pojedinac ne promeni.

Delovanje na sve individue, koje se želi postići, ne može da nastupi ni u stotinama godina, pošto se duhovna promena čovečanstva vrši skoro neprimetno laganim korakom od hiljadu godina i ne može se nikakvim racionalnim procesom razmišljanja ubrzati ili zadržati, a kamoli da se ostvari u okviru jedne generacije. Ono što je, međutim, nama dosežno, to je promena u poje- đincima, koji imaju priliku ili je sami stvore, da u svom užem ili širem okruženju utiču na druge koji slično razmišljaju. Ne mislim time na nagovaranje ili pridikovanje, već mnogo više na činjenicu iskustva da neko, ko je našao uvid u svoje sopstveno činjenje i time pristup nesvesnom, vrši nenamemo uticaj i na svoju okolinu. Produbljivanje i proširenje svesti proizvodi ono dejstvo, koje primitivni ljudi označavaju sa »mana«. To je neproizvoljni uticaj na nesvesno drugoga, sigumo jedan nesvesni prestiž, koji svakako zadržava svoj efekat dotle, dok ne bude ometen namernošću.

Trud oko samospoznaje i nije tako bezizgledan, pošto postoji do sada potpuno previden faktor, koji ide u susret našem očekivanju: to je nesvesni duh vremena, koji kompenzuje stav svesti i na naslućujući način uzima unapred buduće promene. Jasan primer u tom smislu pruža modema umetnost, koja pod prividom estetskog problema sprovodi psihološki vaspitni rad sa publikom, naime, razgrađivanje i razaranje dosadašnjeg estetskog gledanja, pojma formalno lepog i sadržajno osmišljenog. Dopadljivost umetničke slike zamenjuje se hladnim apstrakcijama najsubjektivnije prirode, koja naivnom i romantičnom radovanju čula sa obavezujućom ljubavi prema objektu, naprasno zalupi vrata pred nosem. Time je glasno i širom sveta objavljeno da se proroč- ki duh umetnosti okrenuo od dosadašnje upućenosti na objekat i da se okrenuo pre svega tamnom haosu subjektivnih pretpostavki. Do sada umetnost svakako nije otkrila — koliko mi to možemo da prosudimo — pod pokrivkom mraka ono što bi moglo da drži sve ljude zajedno i da izrazi njihovu duševnu celovitost. Ali dok za ovaj završetak refleksija izgleda neizostavna, može svakako biti i slučaj, da su ova otkrića rezervisana za druge oblasti saznanja.

Velika umetnost je do sada svoje oplođivanje još uvek crpla iz mita, što znači iz onog nesvesnog procesa simbola, koji se nastavlja eonima i kao najizvornija manifestacija ljudskog duha, biće i koren svog budućeg stvaralaštva. Razvoj moderne umetnosti sa njenom prividno nihilističkom tendencijom rastakanja treba shvatiti kao simptom i simbol atmosfere propadanja i obnavIjanja sveta, koji su karakteristični za naše vreme. Takva atmosfera se može primetiti svuda, politički, socijalno i filozofski. Mi živimo u Kairosu za »promenu obličja bogova«, što znači temeljnih principa i simbola. Ova molba našeg vremena, koju istina nismo sami svesno izabrali, čini izraz menjajućeg unutrašnjeg i nesvesnog čoveka. O toj promeni sa teškim posledicama, moraće sebi da polažu račun dolazeće generacije, ako čovečanstvo hoće da se spase pred pretećim samouništenjem preko moći njegove tehnike i nauke.

Kao na početku hrišćanskog eona, tako se i danas ponovo 586 postavlja problem opšte moralne zaostalosti, koja se pokazuje kao neadekvatna modenom naučnom, tehničkom i socijalnom razvoju. Mnogo toga stoji u igri i premnogo danas očigledno zavisi od psihološke građe čoveka. Da li je on dorastao iskušenju da se posluži svojom moći za insceniranje propasti sveta? Da li je svestan na kakvom se putu nalazi i kakve su krajnje posledice, koje bi morao da izvuče iz položaja sveta i svoje sopstvene duševne situacije? Zna li da je na putu da izgubi mit o unutrašnjem čoveku, koji održava život i koji je hrišćanstvo za njega sačuvalo? Predočava li sebi šta ga čeka ako bi ta katastrofa nastupila?

Može li uopšte da zamisli da bi to značilo katastrofu? I zna li konačno pojedinac, da je on taj jezičak na vagi?

Sreću i zadovoljstvo, duševnu ravnotežu i smisao života može da sazna samo pojedinac, a ne država, koja s jedne strane nije ništa nego konvencija među samostalnim individuama, i sa druge strane preti da postane nadmoćna i da uguši pojedinačnog čoveka. Lekar spada svakako među one, koji najviše znaju o uslovima za duševno blagostanje, od koga u socijalnom sumiranju tako beskrajno mnogo zavisi. Socijalne i političke prilike vremena su sigumo od priličnog značaja, ali one se u svojoj važnosti za sreću i nesreću individue bezmerno precenjuju, time što se smatraju jedino odlučujućim faktorima. Sva postavljanja ciljeva u tom pogledu, pate od greške što previđaju psihologiju čoveka, za koga bi ipak trebalo da budu određena i veoma često su korisna samo njegovim iluzijama.

Neka zato bude dopušteno lekaru, koji se u toku svog dugog života bavio uzrocima i posledicama duševnih smetnji, da iznese svoje mišljenje o pitanjima, koja nameće današnji položaj sveta, u svoj skromnosti, koja mu se nameće kao pojedincu. Ja, istina, nisam podstaknut ni prevelikim optimizmom, niti oduševljen previsokim idealima, već prosto zabrinut za sudbinu, dobro i bol pojedinačnog čoveka, one infinitezimalne (neizmerno male) jedinke, od koje zavisi svet, onog individualnog bića u kome — ako dobro razumemo smisao hrišćanske poruke — čak i Bog traži svoj cilj.

Iz: Civilizacija na prelasku, KD ATOS, Beograd, 2006., str 297–300

Tekst prenosimo sa sajta Filozofski magazin uz dozvolu urednika

Oceni 5