Rečnik zaljubljenika u Indiju: Gandi (6)
Mahatma Gandi

Photo: www.forbes.com

Čovek koji je bio sinteza indijske istorije

Gandarve

Ovi drevni nebeski likovi nastanjeni u oblacima, obdareni ogromnom snagom, vodonoše, pa samim tim i donosioci života, deo su mnogobrojnih nevidljivih – i povoljnih – prisustava koja se kreću i deluju između svemira i zemlje. Ja ih posebno volim zato što se hrane mirisima. Drugo im nije potrebno. Kažu da ponekad stanu na grane drveća koje lepo mirišu. Možda ih zato katkad predstavljaju s telom i perjem ptice.

Gandi

Ma gde da smo išli po Indiji, izuzev nekoliko specifično muslimanskih teritorija, nailazili smo na Gandijev lik. Ima ga posvuda, kao glava, kao poprsje, u stojećem stavu, naslikan ili izvajan, često izmešan s tradicionalnim panteonom. U sandalama, mršav, obučen u skromnu belu tkaninu, s velikim naočarima i štapom, u iskoraku, nepomičan.

On je obeležje Indije, njen podsetnik, znak raspoznavanja i parola koja svima želi reći: nezavisnost i suverenitet. Ne zaboravi da si Indija, ponavlja sa svakog mesta njegova statua.

Ta je slika znak koji svi prepoznaju. Ona je i poruka koju su svi u stanju da odgonetnu: tradicija, indijstvo, siromaštvo, a naročito ahimsa, nenasilje. Gandi je čovek koji je dobio nezavisnost od najveće demokratije na svetu a da nikad nije držao oružje u ruci. Gotovo neverovatna pojava: bilo je dovoljno da otpočne štrajk glađu, pa da se uzdrma Britansko carstvo ili barem njegova vlast nad Indijom. Nikada istorija nije spoznala silu takve prirode, odakle je nastala i Gandijeva izvanredna popularnost koja je osvojila svet. A iz te akcije pokazivanja neposlušnosti, koju je vodio od 1922. do 1944, izrodilo se ono što sasvim lepo treba nazvati kultom. Legenda se uvukla u njegov život. Priča se da su mu prijatelji slali svoje žene da spavaju pored njega kako bi proverili njegovu čednost. Sveukupna Gandijeva slika umnogostručena je kao i Krišnina i nema sumnje da mu u Indiji svuda pomalo upućuju molitve.

Na prvi pogled, mogli bismo, na osnovu skromnosti njegove odeće, pomisliti da je reč o bramanu, dok je on pripadao porodici bogatih trgovaca. Uostalom, on ne nosi traku za raspoznavanje, pa iako mu se događalo da citira svete tekstove, posebno odlomke iz Bhagavad Gite, nikada u svom držanju nije pridavao značajnije mesto religiji, niti je odavao utisak pobožnog čoveka. Obrazovao se na Zapadu (studije prava u Londonu) i dugo je nosio klasično odelo pre nego što je prešao na belu plahtu.

Slika se već narušava, postaje složenija. Da li je on zakasneli Indijac, prerušeni Indijac? Pojedini esejisti danas se bez ustručavanja protive kultu i otvoreno raspravljaju o Gandijevoj akciji. Iako niko ne dovodi u sumnju njegovo saosećanje prema nesrećnima (osnovao je udruženje za uzajamnu pomoć namenjenu nedodirljivima, koje je nazvao „Božja deca“, Haridžan), iako je njegova ljubav prema Indiji očigledna, iako je njegova uloga u dobijanju nezavisnosti bila najvažnija, da li je zbog toga, kažu oni koji ga kritikuju post mortem, morao okrenuti leđa savremenoj tehnici, industriji, a prednost dati čarkhi, starinskom kolovratu kao idealnoj alatki, kao simbolu života, uz opasnost da zauvek parališe novu naciju koju je pozvao na postojanje?

On je sam po sebi na određen način sinteza istorije Indije. Kada su Englezi uspostavili svoje prisustvo i počeli da u prvim decenijama XIX stoleća jasno pokazuju nameru da tu i ostanu, bilo je mnogo Indijaca, i to u svim klasama, koji su se tome radovali. Stari poredak konačno se rušio!

Besmislen sistem, neljudski zamršen, zaprečen hiljadama nevidljivih brava popuštao je pred ključem koji otvara sva vrata napretka. Vede više nisu bile ništa drugo do gomila prašine, a Bhagavad Gita obeshrabrujuća rapsodija. Nikakva šteta i živela Engleska.

To stanje duha, ta dobrodošlica modernosti nije dugo izdržala pred kolonijalističkim apetitima. Sipajski ustanak 1857. označio je njihov kraj. Malo-pomalo u nastupajućim vremenima, tradicija je prizivana u pomoć protiv gvozdenog osvajača. Drevna kultura postala je utočište, zaštita. Gandi nam, sve u svemu, nudi nešto od tog dvostrukog kretanja. I u tom smislu, suštinski je Indijac.

Put koji je njegova poslednja slika označila Indiji danas je samo iluzija. Taj se put ne sledi iako je tu i tamo ostala izvesna nostalgija za jednostavnim, starinskim, usamljeničkim životom. Na pojedinim mestima mogu se videti njegov kip, mršava figura, sandale i plahta kako nadvisuju okean skutera i kamioneta. Kult ostaje, ali je predmet kulta nestao. Takvih slučajeva ima i drugde: na primer, slučaj američkog pionira jasnog pogleda, na konju, nad isprepletanim trakama autoputa.

Najzad – ali ovde je njegova odgovornost bitno uma-njena, u svakom slučaju podeljena – poslednje godine života, upravo posle nezavisnosti osigurane 1947, doživeo je najsnažnije razočaranje, podelu Indije. Protivio joj se sa svim ostatkom energije, kao što se dugo protivio Engleskoj, ali je muslimanski uticaj, koji je personifikovao njegov prijatelj Ali Džinah, preovladao. Odluku, koju je teško izglasao Indijski kongres, objavio je lord Mauntbaten u ime Britanske krune. Pojavljivala se nova država, Pakistan, i sama podeljena na dva dela (istočni Pakistan će kasnije postati Bangladeš). To se dogodilo po cenu dramatične razmene stanovništva, strašnih bitaka, najrazličitijih drama, čiji ožiljak i danas nose književnost i film triju nacija. Slike unakrsnog egzodusa koje su nam se urezale u sećanje – hinduista i muslimana – imaju halucinantnu dimenziju. Pominjali su se milioni mrtvih. A na to se nadovezala beda.

Gandija je ubio jedan braman koji se zvao Mathuram Godse 30. januara 1948. godine. Pogodila su ga tri metka i tu mu okončala život. I Ali Džinah, prvi predsednik Pakistana, umro je iste godine.

Ispuštajući svoju „veliku dušu“, svoju mahatmu, Gandi je izgovorio reči He Ram, koje su početak jedne himne Rami, sedmom avataru boga Višnua. Mitologija je u poslednjem trenutku nadvladala politiku.

Oceni 5