Ekskluzivno iz Kana: O filmu "Izdajnik"
Izdajnik

Photo: IMDb

Čovek koji je izdao mafiju

Antoniju Banderasu svaka čast na nagradi za najboljeg glumca u Kanu zbog uloge u Almodovarovom „Bolu i slavi“, ali teško zaboravljivu ulogu je odigrao Pjerfrančesko Favino u filmu „Izdajnik“ Marka Belokija, takođe u glavnom takmičarskom programu. Favino je Tomaso Bušeta, nekadašnji sicilijanski don zbog čijihje svedočenja u zatvoru završilo 475 članova „Koza nostre“ posle takozvanih Maksi suđenja u Palermu (1986-1992). Pre Bušete, postojanje organozovane kriminalne organizacije se negiralo i njeno ime se nije izgovaralo. Kada je komunistički političar Pijo la Tore javno zatražio da bi sama pripadnost redovima mafije morala smesta da se tretira kao krivično delo, odletela mu je glava kao jasno upozorenje da se sa nekim stvarima ne sme igrati.

U ulozi života, Favino suvereno igra čoveka koga Marko Belokijo oslikava u svom klasično trezvenom duhu, bez romantizovanja, simpatija i humora, kratko rečeno - bez svih onih elemenata koje poznajemo iz klasičnih američkih filmova o mafiji. Istina je da nema ničeg simpatičnog u mrcvarenju ljudi, u mučenju i ubijanju, i Belokijo ide kroz svoju političku dramu brutalno iskreno, ne samo prateći 20 godina Bušetinog života, već prodirući i u strukturu mafijaške organizacije koju na izvanredan način publici vizuelno predstavlja u uvodnim minutima filma. Lica ključnih mafioza upoznajemo u vidu fotografskih potreta koje, jedan za drugim, na svečanom skupu „pomirenja klanova“ uslikava profesionalan fotograf. Neka od imena smesta privlače pažnju – Korleone klan sa Salvatoreom Rinom (Kali Nikola) na čelu, i Salvatore Kontorno (Luiđi Lo Kašo), koji je kasnije takođe odigrao bitnu ulogusvojim svedočenjima na suđenju u Palermu, su neka od njih.

Tomaso Bušeta je i posle 18 godina od smrti prilično misteriozna figura. Pre nego što je ušao u američki program zaštite svedoka, on je vodio dvostruki i razume se, krvlju i batinom cementiran biznis u Italiji i u Brazilu, gde je živeo sa svojom trećom ženom Kristinom (Marija Fernanda Kandido) i njihovo dvoje dece. Postoji teorija da se Bušeta usprotivio trgovini heroinom i da je zbog toga trajno napustio Italiju, i da njegovi razlozi nisu bili čisto moralne prirode, već i privatne: jedan od njegovih sinova iz prvog braka, Benedeto (Gabriele Ćićirelo) bio je težak ovisnik i briga broj jedan čitave familije. Iako van Italije i jasno nezainteresovan za učešće u ratu za tržište drogama, odbijajući ponude da se priključi, Brušeta biva pogođen teškom tragedijom. Pre nego što ima vremena da se snađe i da odluči kako da reaguje, biva deportovan nazad u Italiju i izručen odseku za borbu protiv mafije pod Rokom Kiničijem.

Belokijo pokazuje početak takozvanog Drugog mafijaškog rata sa ubistvima Salvatora Incerilja, Fra Đakinta i Stefana Bautede, naručene od Rine da bi počistio sve svoje konkurente iz drugih klanova. Operacija se zvala „zatiranje semena“ i niko nije bio pošteđen. Deca su se jednako ubijala kao njihovi roditelji. Pretpostavka koju reditelj pretvara u deo filmskog narativa je da je Rina ubijanjem oba Bušetina sina koja su ostala u Italijipritisnuo na crveno dugme koje je dve nekadašnje mafijaške legende dovelo do toga da sklope sporazum sa Đovanijem Falkoneom (Fausto Ruso Alezi), sudijom koji je uspeo da trajno protrese redove Koza nostre, stavljajući ključne lidere doživotno iza rešetaka. Kako se to odrazilo i na Falkonea i na sudiju koji je izrekao kazne, poznato je, i scena u kojoj Falkoneov automobil leti u vazduh, praktično viđena iz perspektive žrtve ledi krv u žilama.

To privatno oko koje se nalazi u koži svih koji nešto za priču filma znače je oko direktora fotografije Vladana Radovića koji je majstor promene tempa, boja i atmosfere. On se kao pijavica privija uz kožu protagonista, i transformiše svoju u njihovu percepciju okoline. U oči upada i vanredno dobra maska trija Federika Kasteli, Andrea Leanca & Lorenco Tamburini. Pjerfančesko Favino prolazi kroz neverovatne transformacije od sredovečnog, stamenog muškarca, do znatno mršavije i ostarelije verzije sebe dvadeset godina kasnije, i to je urađeno na takav način da između glumca i originala postoje velike fizičke sličnosti. To se najlakše može proveriti poređenjem scene u kojoj filmski Bušeta peva na proslavi sopstvenog rođendana i originalnog snimka koji mu je poslužio kao podloga.

Prema Belokiju, Falkoneova smrt je prilično potresla Bušetu koji je imao sve razloge da strepi za nastavak sudskih procesa. Pod stalnim stražarenjem najboljih pripadnika jedinice za borbu protiv mafije, Bušeta je sva svedočenja davao u kabini od debelog stakla otpornog na metke, leđima okrenut prema četi branilaca i ćelijama punim zatvorenika.

„Izdajnik“ seče britvom po dvoličnosti italijanskog društva koje je preterano dugo puštalo svoje političare da se ližu sa mafijom. On naravno ne propušta da pokaže suđenje Andreotiju (Alberto Storti) koji zbog manjka dokaza o saradnji sa Koza nostrom nikada nije video dana zatvora. Andreoti, kao jedna od najomraženijih političkih figura u istoriji Italije, bio je meta podruge Paola Sorentina u „Divu“.

Filmovi Marka Belokija znaju da polarizuju i kritiku i publiku zbog njegovog neposrednog pristupa temama, i u Kanu se čulo dosta žalopojki o tome kako je to jedna „lokalna stvar“ koju retko ko van Italije može da razume. Reklo bi je da je ona više stvar opšteg obrazovanja, jer ko je propustio da čuje o najvećem suđenju svih vremena koje je u cugu stavilo stotine ljudi u zatvore, njemu je možda promakao i Nirnberg.

 

Oceni 5