Priče sa Kolime: Bol
Kolim 02 S

Photo: rbth.com

Čovek koji je pismima ubio svoju ženu

Čudna je ovo priča, toliko čudna da je ne može razumeti neko ko nije bio u logoru, ko nije upoznao mračne dubine podzemnog sve­ta, carstvo kriminalaca. Logor je samo dno života. Podzemni svet nije dno dna. On je nešto sasvim drugo, nešto izvan ljudskog.

Otrcana izreka govori da se istorija pona­vlja — prvi put je tragedija, drugi put farsa. Ali postoji i treći odraz istih događaja, istog sižea, odraz kroz prizmu podzemlja. Siže je prosto nezamisliv, a ipak stvaran, on zaista postoji i odigrava se tu, kraj vas.

U tom iskrivljenom ogledalu osećanja i postupaka odražavaju se prava-pravcata vešala rudničkih »sudova časti«, sastavni deo »pravila igre« među kriminalcima. To je pozor­nica njihovog rata gde se ponavljaju ratne scene i proliva prava krv.

Postoji svet viših sila, svet homerskih bo­gova koji se spuštaju kod nas da se osvedoče i da svom liku pripodobe ljudski rod. Doduše, bogovi malo kasne. Homer je hvalio Ahejce, mi se divimo Hektoru: moralna klima nije se mnogo izmenila. Ponekad bogovi pozivaju i čoveka na nebo da posmatra »gornje pred­stave«. Sve su to pesnici odavno odgonetnuli. Postoji Svet, i postoji Had odakle se ljudi po­nekad i vrate, ne iščezavajući zauvek. Zašto se vraćaju? Njihovo je srce ispunjeno večitim nemirom, večitim užasom pred tim mrač­nim, nimalo zagrobnim svetom.

To je svet stvarniji od homerskih nebesa. Šelgunov, odrpan, prljav, gladan i nedotučen bojtkoter rada »bacio je sidro« u deportnoj stanici u Vladivostoku. Trebalo je živeti, a brodovi su, kao kolica koja nestaju u plin­skim pećima Aušvica, bez prestanka prevozili transport za transportom preko mora. Paro­brodi su se samo redali. Tamo, preko mora, odakle nema povratka, Šelgunov je već bora­vio prošle godine, u blizini jedne bolnice, u »dolini smrti«, i dočekao da se vrati na konti­nent: zlato nije sahranilo Šelgunovljeve kosti.

I sad, kad se opasnost ponovo približila, Šelgunov je snažno osećao svu nepostojanost robijaškog života. Ali, iz te nepostojanosti i tog beznađa nije bilo izlaza.

Deportna stanica je jedno ogromno nase­lje, ćelo izukrštano pravilnim kvadratnim zo­nama ograđenim žicom, prorešetanim stoti­nama osmatračkih kula, svetala i hiljadama reflektora »Jupitera« koji su zaslepljivali oslabele oči robijaša.

Prične ovog ogromnog prometnog deporta, predvorja Kolime, čas su se nenadno praz­nile, čas se iznova punile izmrcvarenim, prljavim telima iz najnovijih transporta sa slobode.

U zoni gde je boravio Šelgunov, najvećoj u deportu, sve su se barake praznile osim de­vete. U njoj su živeli kriminalci. Tu je stolo­vao i sam Kralj, veliki mag. Nadzornici tamo nisu zavirivali, a logorska služba je svakog dana skupljala s trema leševe onih koji su pokušali da s Kraljem isteruju pravdu.

U tu baraku kuvari su iz kuhinje dovlačili svoja najbolje zgotovljena jela. Samo i jedino u devetoj, Kraljevoj baraci kockalo se u naj­bolje stvari, »perje«, koje su transporti do­nosili.

Šelgunov je bio direktni potomak zemljovoljaca Šelgunovih. Njegov otac je tamo, na slobodi, bio akademik, a majka profesor. Od ra­nog detinjistva bio je okružen knjigama, živeo uz njih i kao strastven i marljiv čitalac posisao rusku kulturu još sa majčinim mlekom.

Konačno ga je formirao devetnaesti vek, zla­tni vek čovečanstva.

Prenosi znanje, veruj ljudima i voli ih — tako je učila velika ruska književnost, i Šelgunov je dugo nosio snagu da sa svima podeli sve što je nasledio. Da se za svakog žrtvuje. Da ustane i protiv najmanje nepravde.

Na pokušaj da živi kako su ga učile knjige, njegov devetnaesti vek, država je odgovorila zatvorom i progonstvom:      

Bio je poražen niskošću svih koji su ga okruživali. U logoru nije bilo heroja. Šelgunov nije želeo da veruje da ga je devetnaesti vek prevario. Nekadanju krepkost i ushićenje zamenilo je duboko razočaranje u ljude za vreme istrage, transportovanja i na tranzitnim stani­cama. Odjednom je našao upravo ono što je tražio i o čemu je samo maštao: žive primere. Naišao je na silu o kojoj je toliko čitao, vera u nju ušla mu je u krv. Bio je to svet krimi­nalaca, svet prestupnika.

Tamošnje načelstvo nije podnosilo ni Šelgunova, ni njegove susede i drugove, ali je pred kriminalcima osećalo zazor i strahopo­štovanje.

Taj se svet hrabro suprotstavio državi, on bi svakako mogao pomoći Šelgunovu u njego­voj slepoj, romantičnoj žeđi za dobrim, i žeđi za osvetom.

—  Da nemate neke »romaniste«?

Neko se prezuvao, s nogom na ivici prične. Po kravati, po čarapi, u svetu gde su godinama postojale samo šuferice, Šelgunov je odmah prepoznao žitelja devete barake.

—  Ima jedan. Ej, pisac!

—  Ovde sam. 

Šelgunov kliznu iz tame.

—   'Ajdemo kod Kralja da mu malo pre­pričavaš.

—   Neću.

—  Kako to misliš, neću? Pa ni veče nećeš doživeti, budalo!

Književnost je dobro pripremila Šelgunova za susret sa podzemljem. Sa strahopoštovanjem je prekoračio prag devete barake. Njegovi ner­vi, njegova težnja za dobrim bili su prenapeti. Sad je morao da uspe, da pridobije pažnju, da osvoji poverenje i naklonost svog visokog slušaoca, samog ovdašnjeg gospodara, Kralja. I uspeo je. Sve njegove patnje prestale su onog časa kad su se suve Kraljeve usne razvukle u osmeh.

Sam bog zna šta je sve Šelgunov prepriča­vao. Nije hteo da počinje s kartom koja uvek dobija, s Grofom Montekristom. Ne. Šelgu­nov je pred Kraljem oživeo Stendalove hronike, Čelinijevu autobiografiju, krvave legende italijanskog srednjeg veka.

— Sjajno, sjajno! — soptao je Kralj. — Ala bistrimo kulturu!

Od te večeri nije bilo govora da Šelgunov nešto radi u logoru. Dobio je ručak i cigarete, a već koliko sutradan bio premešten u drvenu baraku, za stalno, ukoliko takva neka potvrda li logoru uopšte postoji.

Postao je dvorski »romanista«.

—   Ej, što si neveseo, pisac!

—   Mislim na kuću. Na ženu ...

—   Vidi, vidi...

—   Pa tako je to, istraga, transport, deportna stanica. Ne možeš ni da se dopisuješ dok te ne prebace na zlatne rudnike.

—   E, prava si ovca! Pa zašto smo mi tu? Piši ti samo svojoj lepojki, a mi ćemo već da pošaljemo i bez poštanskih sandučića, svojim kanalima. Šta kažeš na to, pisac?

—   Bio bih vam večno zahvalan.

—   Piši ti samo.

I Šelgunov je počeo jednom nedeljno da piše u Moskvu.

Njegova žena bila je moskovska glumica, iz generalske porodice.

U času hapšenja pali su jedno drugom u zagrljaj:

—   Nek prođe i godina, i dve, da ništa ne čujem o tebi. Čekaću te, biću zauvek tvoja.

—   Stizaće pisma i ranije — smirivao je Šelgunov svoju ženu samouvereno. — Naći ću ja neki kanal. I tim kanalima dobijaćeš pisma od mene. Moći ćeš i da mi odgovaraš.

—    Da! Da! Da! ...

—    Da možda pozovemo »romanistu« ? Ih je već postao dosadan? — zabrinuto je upitao svog šefa Krezubi Kolja. — Da možda uzmemo nekog peškirčića iz novog transporta? ... Po volji: od naših ili od onih po pedeset osmom?

—    Ne. Zovi mi pisca. Dosta smo, doduše, bistrili kulturu, ali sve su to romani, suva teo­rija. S tom ovcom još jedna igra mora da se odigra. Imamo mi dovoljno vremena.

                                                                           ***

—   Samo treba da zamislim, moj pisac — rekao je Kralj posle čitavog ceremonijala od­laska na spavanje: i pete počešane, i krst stav­ljen na vrat, i pokupljen sav logorski »pazar«, sav »drpež i krpež« — treba samo da zamislim, pisac, pa da takva riba kao što je tvoja žena počne da mi piše sa slobode. Prvoklasna! — i Kralj zavrte u ruci izlomljenu, iskrzanu foto­grafiju Šelgunovljeve žene Marine, pronesenu kroz hiljade pretresa, dezinfekcija i krađa.

—   Prva liga! Dušu dala za seansu. General­ska kći! Glumica! Srećnici ste vi, pizdovani, a kod nas samo sifilističarke. Na triper se ni ne obazireš. A sad mi se knjava. Već sanjam.

I, sledeće večeri, »romanista« nije prepriča­vao romane.

—   Kako ti to mene uvek zbrzaš, pisac, a? Veliki si trubalesko, ali imaš u sebi i malo mangaške krvi. Hajde ovamo, da mi napišeš pismo za ženu jednog mog ortaka, čoveka jed­nom reči. Ti si pisac. Ali pazi, onako toplo, pa­metno. Pa ti pamtiš toliko romana! A šta smo mi: neprosvećen svet. Piši. Čovek će da prepiše i pošalje. I još ste imenjaci! Aleksandar. Da umreš! Doduše, on je Aleksandar samo u ovom slučaju. Sad, šta je — tu je, Aleksandar. Sura, znači, Šuročka.

—   Nikad za drugoga nisam pisao pismo — reče Šelgunov. — Ali mogu da probam.

Smisao svakog pisma Kralj je usmeno ob­razlagao, a Šelgunov-Sirano oživljavao na pa­piru. Napisao je pedeset takvih pisama.

U jednom je pisalo: »Sve sam priznao i mo­lim sovjetsku vlast da mi oprosti...«

—   Pa zar mangaši, to jest kriminalci — reče Šelgunov i nehotice prekidajući pisanje — mole za milost!?

—   Nego kako! — reče Kralj. — Taj papir je samo fol, lažnjak, šatro. Malo ratno lukav­stvo.

Šelgunov više ništa nije pitao i nastavio po­slušno da piše sve što mu je Kralj diktirao.

Iznova je naglas pročitavao pisma, doterivao stil, ponosio se snagom svog nepomućenog uma. Kralj je odobravao, razvlačeći ponekad usne u svoj kraljevski osmeh.

I sve se završilo. Završilo se i pisanje pisa­ma za Kralja. Da li je postojao jak razlog ili ne, tek, počeše da kruže glasovi, buve, »kiblavci« po logorski, da će Kralja ipak poslati s transportom na Kolimu, gde je on tolike po­slao silom ili na prevaru. Znači, uhvatiće ga na spavanju, vezati mu ruke i noge, pa na pa­robrod! Bilo je krajnje vreme da se dopisiva­nje okonča. Tako je nepunu godinu Šelgunov-Sirano pisao ljubavna pisma Roksani glasom Kristijana. Ali igru je trebalo okončati mangaški, da padne krv ...

Krv se zgrušavala na slepoočnicama čoveka koji je sad ležao pred Kraljevim očima.

Šelgunov htede da mu prekrije lice, ali ga zaustavi njegov prekoran pogled.

— Znaš ko je ovo? Baš tvoj duplikat, Šura, za koga si pisao onolika pisma. Murija mu da­nas bukvalno došla glave. Odsekli su je. Oči­gledno je imao šal na sebi. Piši sad: »Piše vam prijatelj vašeg Šure, juče su Šuru streljali, a ja jurim da vam napišem koje su bile njegove zadnje reči...« Gotovo? Prepisaćemo i gotov pos'o. Više ne mora da se piše. Mada bih ovo pismo — osmehnu se Kralj — mogao i bez tebe da napišem. I mi, pišče, držimo do obrazovanja. Mi, neprosvećena svetina . . .

Šelgunov je završio posmrtno pismo. A Kralj, kao da je uvračao, bio je uhvaćen, noću, i otpremljen preko mora.

Šelgunov je izgubio svaku vezu sa kućom i sasvim prestao da se nada. Otimao se još go­dinu dana, pa i dve, i tri. Lunjao je od bolnice do rudnika, ogorčen na ženu koja se pokazala kao poslednja kučka i kukavica, prestala da koristi stare dobre kanale. Zaboravila, zatrla svaku uspomenu na njega.

Ali desi se da i logorskom paklu dođe kraj: Šelgunov je izašao na slobodu i vratio se u Moskvu.

Otac umro. Majka mu je rekla da o Marini ništa ne zna. Šelgunov je uspeo da pronađe Marininu prijateljicu, koleginicu iz pozorišta.

Prijateljica je vrisnula, bila je zgranuta ka­da se Šelgunov obreo u njenom stanu.

—   Šta se desilo? — upitao je Šelgunov.

—   Pa ti nisi umro, Šura! ? ...

—   Kako umro? Evo me, živ-živcat.

—   Večno ćete živeti — proviri neki čovek iz susedne sobe. — Tako vam je pisano.

—   Baš večno da živim, hvala, nije obavez­no — tiho reče Šelgunov. — Ali u čemu je stvar? Gde je Marina?

—   Marina je umrla. Kad su te streljali, ba­cila se pod voz. Mada ne na istom mestu gde Ana Karenjina, nego u Rastogurjevu. Stavila je glavu pod točkove. Tačno joj odsekli samo glavu, sasvim čisto. Pa sve si bio priznao, a ona nije htela da sluša, verovala ti je.

—   Priznao?

—   Pa, sve si sam napisao. A neki tvoj pri­jatelj napisao je da su te streljali. Evo, njen kovčežić.

U kovčežiću je bilo svih pedeset pisama koja je Šelgunov, svojim kanalima iz Vladivostoka, poslao Marini. Kanali su odlično funkcionisali, ali za ovce ne baš sasvim.

Sva svoja pisma koja su ubila Marinu Šelgunov je spalio. Ali gde su Marinina pisma, kamo njena fotografija poslana u Vladivostok? Šelgunov tada jasno zamisli Kralja kako čita njegova ljubavna pisma Marini. Bulji u fotografiju koju je poslala ona, vitkog tela i nežna lika. Predstavi jasno kako se tom fotografijom Kralj naslađuje. I Šelgunov zaplaka. Zatim je plakao svakog dana, čitavog života.

Odjurio je kod majke da pronađe bilo šta, makar koji redak napisan Marininom rukom. Makar i ne njemu. I nađoše se dva pisma, dva trošna pisma čiji je sadržaj naučio napamet.

Generalska kći, glumica, piše ljubavna pi­sma kriminalcu. U šatrovačkom postoji reč »trsiti se«, što znači hvalisati se. Reč je u pod­zemni argo došla iz književnosti. Trsiti se, zna­či biti Hlestakov. Kralj je imao čime da se trsi: »Baš je onaj dumbaroš umeo dobro da pre­pričava. Da umreš! Dobri, stari Šura. Tako se pišu pisma, ti, džukelo jedna vašljiva, ne znaš ni dve reci da sastaviš ...« Kralj je čitao odlomke iz sopstvenog romana Zoji Talitovoj, prostitutki.

—   Ne razumem se ja u to.

—   »Ne razumem se ja u to!« Pa učite se, ništarije, da živite!

Stojeći u tamnoj moskovskoj kapiji Šelgu­nov je sada sve to jasno video. Scena sa Siranovim, Kristijanom i Roksanom odigrava se u devetom krugu pakla, još malo pa kao na ledu Dalekog severa. Šelgunov je poverovao kriminalcima, a oni su ga naterali da ubije sopstvenu ženu.

Dva sačuvana pisma gotovo da su se ras­pala, ali mastilo nije sasvim izbledelo, hartija se nije pretvorila u prah.

Šelgunov je svakodnevno čitao pisma. Ka­kvim lepkom spojiti pukotine i poderotine na tim mrkim listovima nekad bele poštanske hartije? Nipošto, naravno, tečnim staklom. Ono ih je ili sagorelo i tako potpuno uništilo.

Pa ipak, pisma je moguće konzervirati na takav način da traju večno. Svaki arhivista, naročito onaj iz književnog muzeja, zna za taj postupak. Treba samo naterati pisma da go­vore, to je sva mudrost.

Dragi ženski lik utvrdio se na staklenoj podlozi ruske ikone dvanaestog veka, jedva nešto poviše ikone Bogorodice Trojeručice. Marinin ženstveni lik, makar i na fotografiji, sa­svim je dolikovao mestu na kom se nalazio, čak i prevazilazio onaj sa ikone... A i zašto Marina ne bi bila bogorodica, zašto ne svetica? Zašto? Zašto su tolike žene svetice, ravne apo­stolima, velikomučenice, a Marina tek obična glumica, glumica koja je stavila glavu pod voz? Ili pravoslavlje ne prima samoubice među anđele? Fotografija se skrivala među ikonama i sama bila ikona.

Ponekad se Šelgunov budio noću i ne paleći svetio napipavao na stolu Marininu foto­grafiju. Prsti, promrzli u logoru, nisu više mo­gli da razlikuju ikonu od fotografije, drvo od kartona.

A možda je Šelgunov, naprosto, bio pijan.

Jer, opijao se svakodnevno. A votka je propast, alkohol je pravi otrov, a antabus — melem. Ali šta čovek da radi kad na stolu leži Marinina ikona.

                                                                          ***

—    A sećaš se onog levaka, romansijera, pisca? A, Genka? Ili si već odavno zaboravio? — pitao je Kralj kad je došlo vreme da se spa­va i čitav ceremonijal oko toga bio ispunjen.

—    Gde ja da zaboravim! Kako? Kakav je to bio mamlaz, prava ovca! — i Genka zamahnu razmaknutim prstima iznad svog desnog uva.

*Priča preuzeta iz Priče sa Kolime, Bigz, 1985, prevod Ivana Vuletić i Dejan Mihailović

Oceni 5