Mit o neprijatelju: Antisemitizam Dimitrija Ljotića (4)
Srpski dobrovoljački korpus

Srpski dobrovoljački korpus

Photo: twitter.com

Čovek koji je uživao najveće poverenje nacističkog okupatora

Naime, kako je početkom 1941. godine položaj neutralne Jugoslavije u zaraćenoj Evropi postao kritičan, a početkom marta Bugarska pristupila silama Osovine, Jugoslavija se našla u potpunom okruženju. U takvoj situaciji Vlada Jugoslavije je posle višemesečnih pregovora i kolebanja 25. marta potpisala u Beču protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Ovim protokolom Nemačka je postigla obezbeđenje svog južnog boka što je bilo značajno zbog budućeg planiranog angažovanja trupa u napadu na Sovjetski Savez. Dva dana kasnije, 27. marta, grupa oficira je izvela državni udar, zbacila Vladu i namesništvo, uhapsila ministre, a kralja Petra II proglasila za punoletnog i predala mu vlast. Postavljena je nova vlada na čelu sa generalom Dušanom Simovićem. Narod je demonstracijama pozdravio ovaj događaj. Podršku za ovakav rasplet događaja pružila je i vlada Ujedinjenog Kraljevstva, jedine zemlje koja se tada aktivno suprotstavljala nacističkoj Nemačkoj. To je bio čin koji je isprovocirao Adolfa Hitlera da napadne Jugoslaviju. Nemačka je pri napadu potpuno iznenadila jugoslovensku vojsku, tako da je ova mogla da mobiliše samo 2/3 svog borbenog kapaciteta. Rat je trajao od 6. do 17. aprila 1941. godine. Završio se raspadom Kraljevine Jugoslavije čija je državna teritorija jednim delom pripojena susednim državama, a delom uključena u nove državne tvorevine pod kontrolom Nemačke i Italije. Okupacijom i podelom Jugoslavije od strane sila Osovine 1941. godine formirane su tri nove teritorijalno-političke celine: Nezavisna Država Hrvatska, Crna Gora i Srbija.

Srpski dobrovoljački korpusU Srbiji je uvedena okupatorska nemačka vojna uprava pod komandom generala Ferstera. Nemci su je utemeljili s namerom da pod svoju kontrolu stave nekoliko važnih resursa potrebnih za nemačku ratnu industriju, kao što su rudnik bakra u Boru, rudnik olova u Trepči i antimona u Zajači i Krupnju. Osim toga, Srbija je okupatoru bila važna i kao poljoprivredni resurs i snabdevač nemačke vojske hranom. Takođe, Srbija se nalazila na ukrštanju strateški važnog rečnog puta Dunavom i železničke linije koja je povezivala srednju Evropu s Bugarskom i Grčkom (pa onda morskim putem i sa severnom Afrikom). Stoga je okupator veći deo teritorije, kasnije poznate kao Centralna Srbija, severni deo Kosova (okolina Kosovske Mitrovice) i Banat stavio pod nadležnost svoje vojne uprave. Banat je, iako je bio u sastavu Srbije, imao autonomiju i bio pod faktičkom upravom lokalne nemačke nacionalne manjine.

Prvih nedelja po ulasku okupatorovih trupa u Beograd Nemci su doneli odluku da se organizuje neka vrsta domaćeg upravnog, ali strogo kontrolisanog tela. Po predlogu čelnika nemačke obaveštajne službe podnetog prvom vojno-upravnom komandantu Srbije, generalu Fersteru, to telo je trebalo da bude desetočlani Savet komesara. Osnovni cilj tog tela bio je da održi red i mir, a posebno da guši oružani otpor koji je od početka leta postao glavno obeležje stanja u Srbiji. Osim toga, od izuzetne važnosti je bilo da to telo stvori uslove za funkcionisanje privrede i osiguranje komunikacija. Budući da je razvoj situacije na evropskim ratištima prinudio Nemce da se okreću saradnji sa ideološki srodnim pokretima i pojedincima, koji su koristili okupaciju za promociju i realizaciju sopstvenih političkih programa i ideja, u skladu sa tim u Srbiji se okupator okrenuo „Zboru“.

Ova organizacija bila je jedina politička organizacija kojoj je okupator dozvolio političku delatnost. I pored sličnosti i međusobnih simpatija, i toga što je Ljotić ubrzo iskoristio priliku da za Nemce putem radio-talasa kaže da se „tako viteški ponašaju“, nemačke okupacione vlasti nisu ga uzele za jednog od vodećih ljudi kolaboracionističke srpske vlade. Nemci su to učinili jer nisu hteli da izazivaju većinu lokalnog stanovništva koje je, za razliku od zboraša, bilo antinemački raspoloženo, pa su računali da bi popularnost komesarske uprave bila daleko manja ako bi se u njoj našao najpoznatiji srpski fašistički političar. Odnosno Nemci su nastojali da naprave takvo kolaboracionističko telo koje bi moglo da bude prihvatljivo otvorenim i potencijalnim kolaborantima u okupiranoj Srbiji. Zbog toga je na čelo komesarske uprave postavljen Milan Aćimović čijim je dolaskom na to mesto izvršen prodor u sam vrh prestoničke policije, što je značilo da će okupator osim dobijanja pouzdane saradnje i vernih saradnika dobiti i poverljive podatke iz pouzdanih izvora. Ministarstvo unutrašnjih poslova je pod svojim rukovodstvom imalo policijski i žandarmerijski aparat koji su radili uporedo sa nemačkom obaveštajno-bezbednosnom službom i policijom. U okviru opšte saradnje kolaboracionista i okupatora isticalo se svojim radom i Odeljenje specijalne policije Uprave grada Beograda.

Rođak Dimitrija Ljotića: Milan NedićI pored toga što Dimitrije Ljotić nije bio član komesarske uprave, u nju su ušli zboraši. Mada je Ljotić ostao izvan, njegov uticaj nije bio mali. Naprotiv. On je za vreme okupacije Srbije bio čitavo vreme „čovek iz senke“. U prilog tome govori i činjenica da je posle neuspeha komesarske uprave u prvi plan, za formiranje novog kolaboracionog tela – Vlada narodnog spasa – isturio svog rođaka Milana Nedića. A uz dozvolu i pomoć Nemaca osnovao je Srpski dobrovoljački korpus koji je imao zadatak da se bori            protiv partizana i četnika. Ovaj korpus je učestvovao u represalijama prema civilnom stanovništvu. U jednom izveštaju istaknuti zboraš Mihajlo Olčan je zabeležio da „dobrovoljačke trupe  mogu da se izgrade samo na načelima i u duhu u kojima su u Nemačkoj    formirane SS trupe. Oni nisu vojska nego političke trupe, i kao takvi oni su instrument date politike... Držanje prema komunistima je politika. Držanje prema Draži i Londonu je politika. Držanje prema jevrejima i masonima je politika, a držanje prema politici nove Evrope takođe je politika. Jednom rečju politički stav dobrovoljaca glavni je izbor iz kojeg oni crpe svoju snagu“.

Nacistički okupator je vodio brigu i o tome da se Ljotićevi dobrovoljci adekvatno naoružaju i isporučivano im je naoružanje. Nastupajući u tom smislu pripadnici Srpskog dobrovoljačkog korpusa su pomagali okupatoru prilikom streljanja civila u Šumaricama. Jedan deo njih je tamo „iz okolnih sela dovodio Cigane da bi ih zamenio za Kragujevčane“. Pomenuti korpus je uživao puno poverenje okupatora, a bio je sastavljen od najodanijih pristalica i propagatora Ljotićevih ideja. Njegovi dobrovoljci su bili deo oružanih snaga Vlade narodnog spasa. A Milan Nedić, koji se nalazio na čelu pomenute vlade, bio je njihov stvarni komandant.

Srpski dobrovoljački korpusOd prvog dana Nedić i njegova vlada su bili lojalni okupatoru. Sve zakonske propise i uredbe koje je Nedićeva vlada donosila okupatorov Upravni štab je odobravao. U njenom radu su učestvovala dvojica Ljotićevih pristalica, Milosav Vasiljević kao ministar privrede i Stevan Ivanić kao ministar socijalne politike i narodnog zdravlja. Čim je Vlada osnovana suočila se sa mnogobrojnim problemima. Oni nisu bili samo vojničko-ratne prirode već su se odnosili i na zdravstvo, školstvo, snabdevanje hranom, a najteži zadatak koji se pred njima postavio bio je „smeštaj u gradske i seoske domove ogromnog broja izbeglica i oko 20.000 Slovenaca, koje su Nemci izbacili iz Maribora i potpuno doveli u Srbiju...“                                                                   

Odnosno, Nedićeva Srbija se morala suočiti sa brojem od oko 300.000 izbeglica koje su pobegle pretežno iz Nezavisne Države Hrvatske. Ipak, veći problemi pred Nedićem su se pojavili u vezi sa gušenjem ustanka. Kao neprijatelje Srbije Nedić je veoma brzo video i partizane i četnike. U izveštaju generalu Bemu iz decembra 1941. tvrdio je, kada je reč bila o ustanku u Srbiji, da je Draža Mihailović potpuno isti sa komunistima. Nedić je imao vrhovnu komandu prema sopstvenom priznanju nad četnicima Koste Pećanca kao i nad žandarmerijom pod Stevanom Radovanovićem.

'Zabranjeno za Jevreje' - tramvaj na ulicama BeogradaMeđutim, bliskost sa Ljotićem nije uvek značila i bezrezervnu podršku Ljotićevim dobrovoljcima. Tako je ostalo zabeleženo da je u februaru 1942. Nedić hteo ljotićevce „da raspusti“ jer, po njemu, „u svojoj samostalnosti nisu učinili nikakav dobar utisak“ zaključujući da bi „se morala stvoriti jedna komanda koja bi posredovala između ljotićevaca i Vlade“. U martu iste godine bila je produbljena kriza zbog ostavke ministra Olčana koji je bio lojalan Ljotiću, a ostalo je zabeleženo da je do ostavke došlo ne samo zbog nezadovoljstva Olčana privrednom politikom vlade i borbom protiv crne berze već i zbog toga što je Predsedništvo Nedićeve vlade, bez sednice ministarskog saveta, dostavilo „ministrima na potpis jednu adresu, upućenu u Berlin, sa kojim se moli odobrenje za obrazovanje položaja pretsednika države i osnivanje nacionalsocijalističke državne partije... Ovu adresu potpisali su svi ministri, sa izuzetkom ministra za nacionalnu politiku Mihajla Olćana“. Jasno je i zbog čega Olčan to nije uradio. Naime, da se takva stranka formirala ona bi u potpunosti potisnula „Zbor“.

Ipak, do 1943. taj odnos se popravio jer „Nedić, koji je ranije bio protivnik pokreta ’Zbor’ danas u dobrovoljcima vidi glavni oslonac njegove politike koja se oslanja na Nemačku“. Osim nesuglasica sa zborašima, na terenu je povremeno dolazilo do sporenja „između četnika vernih Vladi i drugih dobrovoljačkih odreda Nedićeve Vlade i ljotićevaca“ te su pomenuti sukobi odražavali „oštre suprotnosti“. I pored spremnosti da bude konstruktivan u saradnji sa okupatorom, Nedić nije bio taj koji je kod nacista uživao najveće poverenje. To je bio Dimitrije Ljotić.

Beogradski Jevreji prinuđeni da raščišćavaju ruševineČim su Nemci okupirali Srbiju, u skladu sa antisemitskom politikom, počeli su da progone, zatvaraju i ubijaju Jevreje i Rome. Već 16. aprila okupator je pozvao sve Jevreje da se 19. aprila prijave beogradskoj gradskoj policiji na Tašmajdanu, a na kraju objave je stajalo „Jevreji koji se ne odazovu ovom pozivu biće streljani“. Jevreji su obeleženi žutom trakom koju su morali da nose na rukavu, a ko bi odbio da je nosi, ili je zaboravio, ili izgubio, bio je „kažnjen po ratnim zakonima“. Samo devet dana nakon poziva Jevrejima da se jave beogradskoj gradskoj policiji usledila je Naredba Vojne komande Beograda u kojoj je između ostalog pisalo da „na javnim česmama i ostalim mestima gde čekaju u redu građani, Jevreji se mogu uvrstiti u red tek pošto se ostali građani arijevci snabdeju sa odnosnim potrebama“. U slučaju da se neki Jevrej ogluši o Naredbu bio bi kažnjen sa „30 dana zatvora ili novčanom kaznom do 10.000 dinara. Po oceni biće upućeni u koncentracione logore“.

Jevrej u okupiranom Beogradu sa žutom zvezdom na ruciUskoro je Jevrejima bilo zabranjeno da koriste gradski prevoz. U periodu komesarske uprave okupator je, u saradnji sa Specijalnom policijom, prvo izvršio popisivanje Jevreja, a potom je, Naredbom br. 7 vojnog zapovednika u Srbiji, popisana i njihova imovina, koja je delom trajno oduzeta, a delom (kada je reč o preduzećima, trgovinama i fabrikama) stavljena pod upravu komesara, najčešće regrutovanih iz lokalne folksdojčerske zajednice. Krajem maja okupator je inicirao niz antisemitskih zakona, koji su u suštini predstavljali primenu nirnberškog antisemitskog zakonodavstva na prostoru Srbije. Ovim merama, koje je prvo objavljivala okupaciona, potom kolaboracionistička uprava, Jevreji su isključeni iz javnog života i brojnih profesija, a masovno su upućivani na prinudni rad. Mada su agresivne kaznene mere protiv Jevreja i Roma potekle prvo od okupatora, kolaboracionistička vlast je u sadejstvu sa njima sprovodila prve korake upravo na tom polju. Tako su Jevreji i Romi izbacivani iz državnih službi, zabranjivane su im umetničke profesije i kulturni rad, a zabranjivano je i javno izvođenje dela čiji su autori bili jevrejske nacionalnosti. Naredbom vojnog zapovednika u Srbiji, koja se odnosila na Jevreje i Rome od 30. maja 1941, Jevrejima je bilo zabranjeno da „obavljaju advokaturu, ukinuto je zvanje advokata“ i nisu smeli da izlaze „pred sud i vlast“. Tako je iz Beogradske advokatske komore sa spiska bilo izbrisano pedeset pet Jevreja advokata. O tome je nešto više od godinu dana kasnije, sa oduševljenjem, pisao Mihajlo Olčan. Opisujući čistku kao „divan idealizam“ naveo je da ju je sproveo dr Đura Kotur „državni sekretar u Ministarstvu socijalne politike i rukovodilac Nacionalne službe za obnovu Srbije, ali istovremeno i likvidator jevrejskih advokatskih kancelarija“.

Uskoro po likvidaciji kancelarija usledilo je plansko odvođenje Jevreja u koncentracione logore. Do zime 1941. situacija je za Jevreje postala izuzetno teška. Oni koji nisu bili poslati u logore suočavali su se sa glađu. Naime, trgovcima je bilo zabranjeno da „po većim cenama i uopšte ispod ruke prodaju životne namirnice i drugu robu Jevrejima“. Ukoliko bi se Jevreji ili trgovci ogrešili o uredbu u najgorem slučaju mogli su da budu upućeni u koncentracioni logor. A u decembru 1941. usledio je „Poziv šefa policije bezbednosti“ u kojem je saopštavao da „SVI JEVREJI koji do sada nisu dobili osobni poziv, da se lično jave 12. decembra 1941. u 8 sati ujutro u dvorištu Specijalne policije za jevreje... Svaki može poneti onoliko prtljaga i posteljine koliko sam može nositi. Kod prijavljivanja da se predadu ključevi od stana... Treba poneti pribor za jelo, pokrivač i jelo za jedan dan. Ko ne dođe biće najstrože kažnjen“. Na taj način Jevrejima je bilo najavljeno da im predstoje poslednji dani. Nakon što su popisivani, korišćeni su u prinudnom radu, potom odvođeni u logore gde su morali da rade teške fizičke poslove. Najčešće su svoje živote završavali tako što su bili streljani, a u izvesnom broju su bili naterani u dušegupke, hermetički zatvorene unutrašnjosti kamiona u koje je puštan ugljen-monoksid.

Oceni 5