Straže bdiju, revolucionari kuju zavere, ulice su puste
Hoo 15 S

Photo: Milan Živanović/XXZ

Čovek koji pije sam

Straže bdiju, revolucionari kuju zavere, ulice su puste.

Grad je utonuo u san u jednoličnom ritmu kiše; žitka od nafte, voda zaliva lenjo liže dokove. Neki mornar posrće, svađa se s uličnim feralom, tetura se. U podnožju brda, kao uvek plamti vatra iz rafinerije. Mornar pada ničice u baru. To je čas gradskih brodolomnika i ljubavnika ako im se hoće.

Kiša se pojačava. Pada iz daleka; kiša se obara na prozore Grkovog kafea i od nje okna trepere. Sa tavanice leluja jedina lampa, žute, bolešljive svetlosti. Za stolom u uglu nema nikakve cure koja pije ekspres-kaficu niti pravi čun od papira kesice za šećer da ga pusti da zaplovi po čaši s vodom pre no što se nasuče. Ima jedan čovek koji gleda kako kiša pada i za stolom u uglu nijedna tuđa usta ne uvlače dim njegove cigarete. Čovek osluškuje glasove koji padaju iz daleka i kažu da smo zajedno moćni kao bogovi, i kažu: i zato se ne isplati, sav taj beskorisni bol, to đubre. Čovek ih sluša, ta laž, ledeni kip, kao da ne dopiru iz dubine ničijeg pamćenja i kao da su kadre da prežive i da ostanu da plutaju po vazduhu, po vazduhu koji zaudara na pokislog psa govore: sviđa mi se da mi se sviđaš, lepotice moja, moja najlepša, telo koje upotpunjavam kliziš po meni, vršcima svojih prstiju a iz mene izlazi dim, nikad me nije prošlo, nikad me neće proći, i kažu: daj bože da se razboliš, da ti sve po zlu krene, da ti se život ogadi. I takođe: hvala, prava je sreća što postojiš, što si se rodila, što si živa i takođe: proklinjem dan kad sam te upoznao.

Kao što se uvek dešava kad ga glasovi skole, čovek oseti neodoljivu potrebu da puši. Svaku cigaretu pali na prethodnu dok glasovi ne zamru, treperavi, i da nije prozorksih okna, izvesno bi mu kiša povredila lice.

Oceni 5