Sećanje: Goran Čavajda – Čavke, interview za »Vreme zabave« 1995.
Arokko 35 B

Photo: Goranka Matić/Rok muzej

Čovek koji se nije predstavljao

HOMMAGE ZA GORANA ČAVAJDU SA KOJIM JE 1995. VLADIMIR STAKIĆ RAZGOVORAO ZA »VREME ZABAVE«: Od svih popularnih likova naše rok muzike, Goran Čavajda bio je jedan od najomiljenijih, a razlozi zbog kojih je tako bilo daleko su od uobičajenih za odnos fanova i zvezda. Tajna takvog njegovog statusa, tj. bezrezervnih simpatija koje je privlačio od svih, uključujući i one koji o njemu nisu zapravo znali ništa (bar ne ništa bitno), definitivno nema ama baš nikakve veze sa činjenicom da je bio odličan bubnjar.

Tasmanijski baštovan: Goran Čavajda (1962-1997)Mislim da smo ga voleli zato što je bio sasvim svoj, neopterećen šablonima i ma kakvim konvencijama u vreme kada je to bilo mnogo lakše i komotnije nego danas, a opet je tako malo ljudi to uopšte pokušavalo. Čini mi se da je Čavke bio maskota i simbol panka i novog talasa, i roka uopšte zato što nikad nije ništa uradio da bi to postao i zato što ne samo da nije pokušavao da se predstavi kao nešto što nije, već se nije predstavljao - ni kao ono što jeste. Štaviše, uopšte se nije predstavljao: naprosto je bio.

Društveni usamljenik sa zabludelim pronicljivim pogledom i širokim osmehom koji bi mogao da bude i bolna grimasa, introvertni i samom sebi dovoljni egzibicionista, sjajni bubnjar koji svira tako da su njegovog kvaliteta svesni svi koji stoje na bini ispred njega i okolo, a malo ko od onih koji slušaju, nekako je uspeo da nas sve navede da prihvatimo njegova pravila igre i ostavimo ga da živi isključivo onako kako on želi i misli da treba.

Početkom te 1995, kada sam s njim prvi i jedini put razgovarao za novine, valjda niko, sem verovatno njega samog, nije bio siguran da li je definitivno otišao iz Električnog orgazma, ili će se još jednom vratiti, kao i nekoliko puta ranije i kao da nikada nije ni odlazio, te da li Orgazam, ako je to stvarno zauvek, može bez Čavketa i obrnuto. Ne nalazeći baš pravi način da ga bilo šta od toga pitam, a da to ne zvuči patetično i nametljivo, završio sam taj razgovor pitanjem čime očekuje da će se baviti 2010.

Dve godine kasnije, iz Australije je stigla vest da je izgubio bitku sa teškom bolešću sa kojom se dugo nosio i da je njegov pepeo prosut u Pacifički okean, na mestu koje je odabrao. A ja sam i danas ubeđen da se on, budući da je bio budista, pre nego što će mi odgovoriti na to poslednje pitanje, iskreno i od srca nasmejao ne zato što je mislio da je iz njegove perspektive glupo pričati o tome, već baš naprotiv, zato što je verovao da će u sledećem životu biti tasmanijski baštovan. I zbog toga mi je žao što nikada neću otići u Australiju i videti te bašte kojima se sada bavi...

Interview iz 1995: Goran Čavajda – Čavke

Od početka osamdesetih naovamo, Goran Čavajda je najpopularnije lice iz senke na bivšejugoslovenskom delu Balkanskog poluostrva. Njegov nadimak – Čavke – odavno je postao neka vrsta nove reči koja označava splet karakternih osobina, način života i zanimanje čoveka koji je donedavno sedeo na bubnjarskoj stolici iza Gileta, Banane i Švabe.

Čavke je sada (uz Instruktora Žiku Milenkovića) ključni član grupe Babe, glumac u predstavi Zigi Zvezdana Prašina – Bitef tetatra, vodič kroz film Geto – tajni život grada, čije se snimanje ovih dana privodi kraju i vlasnik internog psudonarodnjačkog hita ogromnih razmera – kompozicije za sopstvenu telefonsku sekretaricu, gde se pojavljuje kao autor muzike i teksta, frulaš i vokalni solista.

– Moraću da promenim tu poruku, da napišem totalno straight tekst i da ga dam Lindi (supruzi – op. V.S.) da pročita. Klinke su mi provalile telefon, sad dele drugaricama broj i po ceo dan zovu i slušaju. Poludeću od toga – kaže Čavke dok razgovaramo u jednoj od garderoba „Bitefa“, koji sat pre nego što će, kao Mark Bolan, treći put izaći pred publiku, najvećim delom sastavljenu od klinaca koji su gledali više koncerata Električnog orgazma nego filmova Bate Živojinovića.

Dakle, vrlo fini i relaksiran svet. Baš onakav kakav je i Čavke ovih dana, u cvetnoj košulji, s narandžastom kosom i gusarskom minđušom prečnika felne za fiću u levom uvetu. Odnosno ispod njega.

*Četrnaest godina si proveo u Električnom orgazmu i sad, odjednom, više nisi u bendu. Zašto?

Pravi razlozi su samo meni jasni i svakom ko bi želeo da ih shvati bilo bi potrebno jedno druženje sa mnom od nekoliko dana ili nekoliko meseci da bi razumeo. Prvo bi’ morao sam sebe skroz da otvorim, da me ljudi jako dobro upoznaju da bi shvatili. A svaki odgovor na to pitanje povlači neki sud kao: da li je to ispravno ili nije, da li je razlog pravi ili nije, da li je to dovoljno dobar razlog i sl.

Najbliži Čavketovi saradnici i prijatelji: Gile Gojković i Vlada DivljanMogu da ti odgovorim na ovaj način: upravo tih 14 godina su ostavile trag, stvorile su sveopšti doživljaj Čavketa kao rock’n’roll bubnjara, nekog ko je osamdesetih krenuo sa novim talasom, ušao sa Giletom u tu avanturu u kojoj je Orgazam obrnuo ceo krug, vratio se na ritam i bluz, postao institucija koja još svira i još je jedan od najboljih bendova. To je neka slika koja stoji, tako su me ljudi videli u poslednjih 14 godina, bez obzira na to što sam stalno  pravio izlete na drugu stranu i na polje glume i u neke off projekte – pevačke i sviračke. Ali, sve je to ostalo prilično nezapaženo, jer sam stalno imao taj veliki teret imidža, tu sliku – rock’n’roll Čavke, Električni orgazam.

Sad, meni su već 33 godine i to je neko vreme kada se, hteli mi to ili ne, nešto u glavi menja. Ja se poslednjih nekoliko godina intenzivno trudim da upoznam sebe, da malo okrenem neku svoju rebel priču prema sebi. Pokušavam da se ne borim i ne stajem u gard sa svojom okolinom pre nego što sam stao u gard sa samim sobom. Taj moj način života u poslednje dve-tri godine prouzrokovao je da počnem da donosim neke radikalne odluke koje vode u drastične promene u životu. Pitao sam sebe kako i šta želim, u čemu se stvarno dobro osećam, gde se više a gde manje nalazim. Rezultat svega toga je odluka da se, posle ovog duplog albuma Orgazma, ove stvarno dobre ploče na kojoj sam radio, polako išunjam iz te četrnaestogodišnje rock’n’roll mašine i pružim sebi neku novu zanimaciju, rad s novim ljudima, novi, malo drugačiji život.

*Koliko su ova predstava i rad u Babama ispunjenje te želje?

Babe su mi mnogo pomogle u celoj toj priči, pošto mi se i ranije, još od povratka iz Australije, nešto takvo muvalo po glavi. Ali, kad sam pre tri i po godine došao, nisam mislio da ću toliko dugo ostati u Beogradu. Mislio sam da ću biti ovde neko kraće vreme i imao sam neke planove da probam da uradim solo. Igrom slučaja, desilo se da sam ponovo počeo da radim isto što i ranije... prvo sa Vladom i Giletom, koji su bili završili ploču i našli se pred jednom mini turnejom, a nisu imali bubnjara, pošto Piko nije mogao da putuje iz Zagreba. Tako sam opet prišao Giletu, a iz tog ponovnog druženja se rodila ideja o novoj ploči, koja je, evo, tek sada realizovana.

Moja potreba za Babama je nastala u trenutku kada Orgazam nije baš nešto puno radio, a meni se sviralo. A jedan od ključnih razloga što sad više nisam u Orgazmu, a jesam u Babama jeste u tome što sebe više ne prepoznajem kao rock’n’roll bubnjara nego kao zabavljača i mislim da tu mogu puno da dam. Ja sam i po prirodi egzibicionista. Sad, ne mogu da kažem da sam bio zakočen u Orgazmu, ali to je ipak hard-rock bend i traži od bubnjara totalno posvećenje, da bi držao sve te gitare i svu tu silnu buku. Čovek stvarno mora da unese veliki deo sebe u taj bend, da bi on zvučao kako valja. Ja bi’ to mogao i u ovom trenutku, ali mi se čini da ne bi bilo dovoljno pošteno, pošto sam se stvarno razbacao na sve strane.

Niko kao Čavke: Goran, nezaboravljenSad me interesuje i da naučim što više o glumi, zato što mislim da imam nekog dara i da mogu to od sebe da uradim. Uvek sam, uostalom, voleo to da radim i u životu, privatno.

Isto je i sa pevanjem. Strašno volim da pevam i da igram. Kad si u rock’n’roll bendu na tom bubnju, ti si pozadi, to držiš, i jeste da si važna ličnost, ali su ti svi udovi i mozak zauzeti u tom beatu. A u Babama imam mnogo više kreativnog prostora i što se tiče muzike i pevanja i igranja i same svirke. Stvarno nismo ograničeni nikakvim stilovima. Jeste da je pop, jeste da je mekši zvuk, ali to je samo jedna faza. Na kraju ćemo verovatno da se isfuramo u bend u kom svako daje najbolji deo iskustva iz matične grupe.

A ono što je meni možda i ključno u celoj ovoj priči jeste da ne želim da budem u Orgazmu polovično, da zadržavam mesto, jer je, eto, to institucija, pa nije pametno to napustiti, nije pametno ostaviti Gileta, nije pametno takav bend dovesti u neki debalans...

Mislim da mojim odlaskom Orgazam nije puno izgubio. Čak mislim da je dobio, zato što ja, zbog drugih ambicija i interesa, nisam više mogao da stojim sa Giletom onako kako treba da stoji čovek koji mu je najbliži. Banana je izgurao veliki deo ove ploče i mislim da Gile sad treba da se osloni na njega onako kako se oslanjao na mene.

*U kojoj je fazi rad na drugom albumu Baba?

Žika je završio tekstove za deset novih pesama i mi za dve-tri nedelje ’ladno možemo da uđemo u studio i da krenemo da to radimo. Ali, i mi smo sada na nekoj maloj prekretnici.

Celu prošlu godinu smo proveli pokušavajući da što više uđemo u medije. Stvarno smo radili na tome da dođemo do što većeg broja ljudi. Na razne načine – kompromisima, nekompromisima, stvarno smo svašta radilim, (smeh) prodali smo se maksimalno koliko je to bilo u našoj moći, a iza sebe nismo imali ni reklamnu mašineriju ni novac ni bilo šta drugo od sredstava kojima se to obično radi.

Dakle, dokle smo mogli da dopremo s našim ličnostima, poznanstvima i veselom, pozitivnom muzikom doprli smo. Sad nam je vrlo važno da budemo pametni pre nego što napravimo sledeći korak. Jer, očigledno je da prva ploča nije bila dovoljna da od Baba napravi ono što nam je cilj – da postanemo najbolji pop-rock bend i da nekako vratimo poverenje publike u main stream. Shvatam da to nekome može da deluje bez veze, ali bez toga definitivno neće biti ni dobrog undegrounda. Bez toga će Bjesovi i gomila drugih odličnih bendova zauvek ostati u poluanonimnosti i svirati za malu kintu.

Rimtutituki: Čavke među antiratnim učesnicima 1992, BeogradNi oni ni mnogi njima slični u ovom društvu apsolutno nemaju nikakvu šansu, dok je jedina stvar u opozitu turbo-fol, neofolk, u kom se mnogo više para obrće. Rock’n’roll više niko ne posmatra ozbiljno. One ozbiljne main stream scene, koja je sedamdesetih postojala sa Dugmetom i ostalima, više nema, izgubila se. Babe imaju ambiciju da tu ulete. Iz komercijalnih razloga (smeh), a i iz drugih, duhovnih, želimo da se stvarno uhvatimo u koštac s tim.

Sad smo stvarno pred velikim, prelomnim trenutkom. Prva ploča očigledno nije bila dovoljna. Sada treba da uradimo drugu, u koju treba da uđe malo više kinte, i u produkciju i u marketing, i mislim da nas onda ništa neće zaustaviti.

*Trenutno si najzauzetiji glumom u predstavi „Zigi – Zvezdana prašina“. Kako se osećaš radeći u toj vrlo čudno skockanoj ekipi?

Da, ekipa je čudna, i meni je to divno. Strašno mi imponuje i istovremeno izgleda neverovatno interesantno. Reditelj Milorad Milinković je mlad momak, koji je svojevremeno imao underground bend Morbidi i noći. Onda, tu se pojavljuje Milena Dravić, koja u poslednjoj sceni otkida i đuska na Sid Viciousov My Way, što je potpuno fascinantno kad znaš kakve je filmove snimala i koliko je velika zvezda jugoslovenske kinematografije, od šezdesetih do danas. Pa preko Dragana Zarića, kog sam upoznao još pre 10 godina, radeći na onom nesrećnom filmu Crna Marija sa Milanom Mladenovićem, i Ane Sofrenović – energetske bombe, do potpuno novih faca, kao što su Bojan Dimitrijević, dečko sa treće godine glume, i njegov pajtos Nikola Đuričko, koji je zamenio Bakočevića (Nebojšu – op. V.S.).

Dakle, jedna stvarno sjajna ekipa, sa kojom sam se divno družio četiri meseca, i nadam se da će to još potrajati, da će predstava zaživeti, ma koliko u ovom trenutku možda i ne izgleda da će se primiti kod prosečne pozorišne publike. Mislim da imamo šansu da ovom predstavom zađemo sa teatrom među tinejdžere koji do sada nisu imali naviku da gledaju takve stvari. A u svakom slučaju ćemo im približiti muziku i styling sedamdesetih, način razmišljanja i sve što uz to ide.

*Hoćete li objaviti te prepeve kao posebno izdanje ili...

Da, PGP je izdavač i trebalo bi da se pojavi u februaru. Mislim da je to apsolutno neophodno, zbog ljudi koji su videli predstavu ili to tek planiraju. Jer, dok gledaš, deo pažnje ti ode na scenu, kostime, pokrete... pa tekstovi mogu i da prođu pre nego što shvatiš šta se tačno u njima događa. A Žika je sjajno uradio te prepeve, ne držeći se teksta bukvalno, ali jako poštujući smisao. Pomogla mu je i Dušana Nikolić, Linda (Čavajda – op. V.S.), ja sam uradio najveći deo teksta za svoju pesmu i stvarno je neverovatno koliko su ti tekstovi, napisani pre 20 godina, aktuelni za Beograd danas.

*Na kraju, pošto verovatno osamdesete nisi ni pretpostavljao da ćeš danas raditi to što radiš, da li imaš neku ideju čime ćeš se baviti dvehiljadedesete?

He, he, he, he... he... Ne znam... Stvarno ne znam.... Mislim da ću uređivati bašte... u Tasmaniji.

*Tekst objavljen u „Vremenu zabave“, br. 15, februara 1995.

Oceni 5