Sve je istina, nažalost
Handz 01 S

Photo: northernindianahand.com

Čovjek je mašina za veš

Ovu priču nikada ranije nisam zapisao, naročito mi to nije padalo na pamet dok je Stole govorio, jer kako ću, svojevoljno, s olovkom i papirom, praviti budalu od sebe u društvu. Ali sve dobro pamtim, sjećam se Stoletovih gesti, grimasa, svega... Zato možete biti sigurni da čitate istinitu priču, od riječi do riječi, od velikog slova na početku do tačke na kraju.

U to vrijeme Ćiro je razvozio radnike po pogonima. Jesam ga i mrzio... Nek ljudi sad pričaju šta hoće o tom vozu, ja znam da lupetaju. Nema tu nikakve romantike. Lokomotiva koja pišti i stenje, ništa više. U stvari ima, nikad nisam vidio prljaviju stvar, čak i kad ti se čini da je skroz čista, da izbi oči kolko sjaji, znaj da je prljava, da će se prašina zalijepit na prst, pa ostane otisak, ko u miliciji… Kolko sam samo kvalitetnih sakoa uništio na toj mašini? A tek kad pusti paru pa ona uđe skroz u kožu, umasti kosu, sve sjebe... Gadiš se  sam sebi, onakav mastan i garav.

(Stole je tražio upaljač po stolu. Pipa rukama, pa na koji naleti. Nikada nema upaljač, iako ih redovno krade, pa je dobro skloniti svoj, ali nema veze. Može se naljutiti pa prekinuti priču. Stole zna da mu je sve dozvoljeno dok priča, pa ne žuri, prevrće cigaretu po prstima, omekšava je, liže...)

Svako jutro smo na istom mjestu čekali Ćiru. Poznavo sam sve radnike, svi smo radili u istom pogonu. Jebeno je to mjesto bilo, održavanje vatrostalnih peći. Najgore je kad nekoj budali padne na pamet da neku peć sruši. Tad čitav dan provedeš u deset metara dubokoj rupi, u ugljenoj prašini do pasa. Prašinu lopataš u kantu koja se kanapom izvlači na površinu. Vezali smo marame na usta, stavljali naočale za varenje, al džabe... Sedmicama poslije iskašljavamo katran, a oči peku ko vatra. Nemaju doktori tih kapi koje će istjerat prašinu iz očiju, dok ona sama ne odluči da ispliva. A dok ona ne odluči, dotle nema spavanja. 

(Stoletu je baš tada duhanski dim ušao u oko. Dok je trljao kapke mogli smo zamisliti kako peče ugljena prašina.)

Sve sam ih dobro znao. Peru što se svako jutro falio kako je spavo sa ženom. Sve nam je pričo, kolko puta, na koji način, šta mu je ona rekla, a šta on njoj. A da ste mu samo vidli ženu... Ja sam je jednom upozno kad je Pero operiso slijepo crijevo pa mu ja ispred sindikata nosio narandže i cigare u bolnicu. Koji je grob ta žena, nisam je nikako mogo povezat s onim pričama. I Smajo je radio sa mnom, njega znate. Onaj Smajo što je na utakmici prebio i sudije i delegate, a policija nije smjela ni prić. Taj je mogo pojest pet tanjira graha i opet uzme sve okrajke hljeba koji ostanu u menzi da može nešto žvakat dok radi. Koja je to sirovina, baš me zanima gdje je sada. Pa onda Miro što je otišo u London i tamo se druži samo s lutkama u muzeju voštanih figura. Ozbiljno vam kažem, poslo mi pismo, lijepo čovjek piše da su lutke bolje od Engleza. Poslo mi i sliku, sliko se s Tajsonovom lutkom. Smije se, skroz sretan, vidi se...

Hamze mi žao, bio dobar radnik, a još bolji čovjek. Ljudina. Kad je otišo u penziju nije znao šta bi od sebe, pa odlučio da napravi avion. Čim mu je to žena čula strpala ga u ludnicu. Kad je izašo, nije dugo prošlo i umro. Takvi su ti stari radnici, navikli rintat, kad ih pošalju u penziju, isto je ko i da su ih ubili. Jadan Hamza. Bio je s nama i jedan Fikret, taj se nije mogo smirit. Stalno tjero ljude na štrajk, pa kad vidi da ih ne može nikako naljutit, on im zavrne vodu u kupatilu, a onda kaže da je to uradio poslovođa da uštedi na vodi. Smajo je stalno pričo da bi njega volio izudarat više nego se pošteno hljeba najest. Šta ja znam, meni je Fikret bio simpatičan, al Smajo nije volio ljude koji čitaju knjige. Šta ćeš, sirovina čovjek.  I Miloš je bio zajeban, ženio se najmanje dvaest puta. Imo dobar fol. Ode u neko zabačeno selo, potraži najuglednijeg domaćina i pita ga imal u selu neka stara djevojka. I uvijek mu nađu neku jadnicu, jer u tim selima je Miloš važio za gospodina, živi u gradu, ima svoj stan, poso u fabrici, vozi stojadina. Al, čim mu seljanka dobro izriba stan i opere veš, Miloš nađe neku zamjerku i noga... Ma kažem, sve sam ih dobro znao, sve izuzev Safeta. Ma znao sam i njega, ali stalno sam mislio da nešto krije od nas. Takav čovjek bio, težak za pročitat.

(Stole je tačno na ovom mjestu zaustavio priču. Kao sa se pripremao.)

A jadan je bio… Mislim da nije ni znao kolko je nesretan. Možete mislit, najviše je volio radit u noćnoj smjeni jer je tada mogo direktno iz fabrike otić na pijacu i istovarat krompir iz kamiona. Po čitav dan. Onda ponovo u prašinu, za lopatu. Na sreću, nisu mu dali da stalno radi u noćnoj, inače bi ga sigurno ubio tolki poso. Žena mu bila invalid, neki belaj s kukovima, rodila se tako, genetika nekaka, pa je i svako dijete koje su dobili odmah bilo osuđeno na invalidska kolica. A imali su petoro djece, stalno su se nadali da će napokon dobiti neko koje će moć da hoda.  Safet nije pričo o tome, ma nije pričo ni o čemu, uglavnom je šutio i posmatro nas sa strane. S nekim osmijehom na licu, zbog kojeg i mislim da nas nije slušo. Jer, stalno se tako smijo, bilo da Pero priča svoje noćne doživljaje ili Smajo prijeti kako će pobit sve doktore, jer su mu djetetu propisali pogrešne nekcije od kojih je izgubilo vid na jednom oku. Nije nas slušo, nisu ga zanimali tuđi životi, nije ga zanimalo ništa van posla. Zbog tog možda i nije znao kolko je nesretan, možda je mislio da svi žive ko on. Znam sigurno da je bio željan dobrog sna, stalno je govorio "da mi se dobro naspavat". Ma nije moro ni govorit, vidjelo se da je stalno nenaspavan, imo je velke podočnjake isto da su masnice, s crvenim očima ko u oguljenog janjeta. Znao je zaspat stojeći, ko konj, fino čuješ kako hrče. I nikad ne padne, samo se malo zaklati, zafrkće u snu, još bolje raskorači, i nastavi spavat.

(Svi smo znali da će nastavak priče biti težak, jer Stole više nije gledao u nas, nije tražio cigaru, nije dosipao pivu. Samo je pričao i gledao u dlanove, kao da je u njima imao bilješke.)

Nema više zima ko nekad. Možda zato što onda nismo imali perjane jakne i duboke čizme, nosili smo tanke kapute i cipele u koje je snijeg lako ulazio. Sjećam se kako je to jutro bilo nenormalno hladno, na brkovima su se stvarale ledenice od daha. I po šinama se ufatio led pa su sjale jače neg ikad. Ko žilet. Zbili smo se jedan uz drugog, uvukli glave u kragne i šalove, jedva smo čekali da dođe Ćiro pa da nas odveze do naših peći, nek je i prljavo samo da je toplo. Smajo je pričo. Sirovina čoek, ne može njemu ništa ni zima ni malj. Obučen u plavu, perlon košulju i kratku jaknu, što je noso i u avgustu, galamio je nešto o nekom svom rođaku koji mu je obio podrum i ukro mašinu za varenje. Nije on očekivo da se neko od nas uključi u priču, uživo je da sluša kako njegovo bogaranje  odjekuje na platou. Safet je, normalno, stajo po strani i vidio sam da spava. Konto sam da ga probudim, ukočiće se na zimi, al šta ja znam, nisam ništa reko, bilo mi hladno. Ma nisam mogo kako treba ni mislit, taka je bilo zima.

(Pravdao se Stole, svi smo razumjeli, jer se trudio da svima, na kratko, pogleda u oči. Mi nismo znali šta treba da radimo, šta hoće da kažemo, pa smo samo klimali glavama.)

Mislio sam da nikad neću dočekat Ćiru, kad eto ga ide, mokar, sav u pari. Hamza probudi Safeta, potrpasmo se na brzinu i sjedosmo na uske klupe. Safet je valjda opet zaspo čim smo sjeli. Ne znam kako je uspio zaspat kad se Smajo još više razgalamio u malom kupeu. Sve se treslo od njegove dreke, mislili smo da ako nije dosad ubio rođaka, onda će to sigurno uradit čim izađe iz smjene. Mi smo šutili, šta ćemo, nek se ispuše, al Fikret ko Fikret, ne može se taj smirit. Čim sam čuo kako kaže ”dobro je Smajo i tebe i tvog rođaka”, znao sam da će bit belaja. Vidio sam kako se Smaji šire crvene fleke po licu od huje a onda odmah kako se Fikretove noge koprcaju na podu. Smajo ga uhvatio ručerdom za vrat, a ovaj izdiše, već jezik isplazio. Svi smo poskakali na njih, da ih razvadimo, al u Smaju ko da se čitava zemlja slila, težak ko tuč. Bogami bi ga udavio, da se Ćiro ne zaustavi na stanici. Kad su šine zaškripale, Smajo nas otrese sa sebe, ko šćene vodu, ustade sa Fikreta i reče: ”Dok si živ Fikrete, bježi od mene. Jer, nastavićemo ovo kad tad”.

Ma frka živa, ko je mogo znat, ko će u tom belaju znat, Smajo je ogroman, kad se razmaše, samo zrak koji podigne može oborit čovjeka. Kontali smo samo kako da ga izvedemo iz vagona. Kad smo nekako izašli i Fikret se počeo umivat snijegom, a Smajo kreno ka pogonu, tek onda shvatismo da je Safet osto u vagonu. Ne mogu se sad sjetit ko je prvi primijetio da ga nema, nije sad puno ni važno, uglavnom znali smo da će se Safet užasno nasikirat ako zakasni na poso. Jer, dok on dođe do pogona sa sljedeće stanice, poslovođa ga je već prekrižio. Zato smo ga zvali, naljutio bi se na nas da nismo. Takav je bio, ne do bog jednog izostanka. Ma, ko je mogo znat...

Dok smo ga dovikali, Ćiro se već zahukto, počeo fatat brzinu... A onda je Safet izašo na vrata, bunovan, raščupan, zakopčan do grla u velki kaput. Skočio je... Nisam ni moro dalje da gledam. Ne znam kako, al znao sam šta će bit. Znao sam čim je zakoračio u zrak. Neko od nas je drekno, neko zavrišto, neko uzdahno ko da je dobio štos u stomak. Ja mora da sam rukama zatvorio oči, jer nisam vidio kad se Safet oklizno na zaleđenom šljunku, nisam vidio kad ga je voz podvuko pod sebe. Sjećam se... Sjećam se da nije bio svjestan šta mu se desilo. Nije bio svjestan da ga je voz presjeko na pola, preko pojasa. Ležo je na stomaku i gledo u nas. Bio je nekakav zbunjen, valjda je mislio da je samo upo, pa nije mogo shvatit što se tolko uzbuđujemo. Slijego je ramenima, dobro se sjećam, ne znam šta mu je to značilo, ne znam ni kako je moguće da ni tad nije osjećo bol. Jasno mi je da iz onog položaja nije mogo vidjet da je presječen al, nije mi jasno kako nije osjećo bol, to mi nije jasno. Ništa mu nismo rekli, a šta se može reć... Ne znam kolko je prošlo prije nego smo se snašli, došli do sebe, pritrčali mu, al znam da je tad već spustio glavu u snijeg. Pero mu je pokušo podić glavu i stavit je sebi u krilo, al onda se podizalo i ono što je ostalo od Safeta. Ono pola... Okrenuli smo ga na leđa, to je sve što smo uradili. Imo je zatvorene oči, ko da je nastavio spavat... Eto šta bi od čovjeka, jebem ti Ćiru...

(Stole je htio da pljune, da naglasi prezir. Skupio je pljuvačku, naduo obraze, a onda se sjetio da sjedi u kafani i odustao.)

Ćiru su brzo nakon tog ukinuli, pa uveli autobuse, al nisu zbog Safeta, briga njih za Safeta. Nego Ćiro nije rentabilan, vuče puno goriva i vode, pa ne može dosta tereta povuć. Nije im koristan, ko ni mi... A ljudi su se brzo navikli na autobuse, gdje se nećeš navić na bolje. Zaboravili brzo Ćiru. I Ćiru i Safeta.

(Neko od nas je tada rekao da ne bi nikada mogao zaboraviti prizor čovjeka presječenog na pola. Stole ga je prekinuo.)

Ma šta bi sanjo, nema se tu šta sanjat! Znaš kako je izgledo? Ko čovjek kad uleti na neki sastanak i shvati da se priča o njemu. Pa se okreće na sve strane ne bil mu ko šta reko. A znaš kako izgleda kad se čovjek na pola presječe? Nema puno krvi, iz njega ispada nešto što liči na veš kad se izvadi iz mašine za pranje. Eto šta ti je u čovjeku. Prljav veš! Eto to...

I to je ta priča, tačno onakva kakvu sam čuo od Stoleta. Zna Stole i drugih priča, lijepih, sa ženama i plažama. Ja sam ovu zapisao. Sva je istina, od onog K do ove tačke. Na žalost.

*Priču iz knjige "Podstanari i drugi fantomi" prenosimo sa dozvolom autora

Oceni 5