Zagor, naš junak
Zagg 01 S

Photo: Pinterest

Čovjek koji je pobijedio smrt

Grimizni krug života i krug smrti, centar čija se iskra postepeno gasi. Ljudi stajaše oko njega nemi, razočarani, iznevereni. Heroj što umire u blatu svoje krvi. Duh čije meso vrišti običnim sečivom nagrđeno. Legenda koja prelazi u gorki vic, najveću bajku ikada rečenu...

Sećate se, je li tako? Zagor leži na zemlji dok iz rane na grudima teku potoci krvi, poglavice oko njega ga posmatraju ćutke dok dobri mali Meksikanac nad njim lije gorke suze. Izgleda da je „Demonu ludila“ suđeno da ga se svako malo spomene. Opravdano ili neopravdano, uticaj Sclavijevog pera je bio toliko jak da je i nakon 25 godina ostao intenzivan. Ne samo po obične čitaoce već i po profesionalce poput Burattinija.

Ima tu dosta momenata, ali ovaj gore spomenuti je bio baza njegove inspiracije za „Čoveka koji je pobedio smrt“. Nije teško primetiti da prvih 40 strana ovog giganta nose u sebi spontanost čistog nadahnuća lišenog tehničkih komplikacija. Ko zna koliko je Zagorova smrt kružila mozgom aktuelnog urednika darkwoodskih avantura, ali je činjenica da je upravo ona bila stub koji nosi celu konstrukciju. Inspiracija, ali i izazov. Ono što je smetalo utisku jedne surove realnosti Sclavijeve scene beše irealni začin koji je stigao posle kao objašnjenje: paralelni univerzumi/košmari, Hellingen/nečastivi, Manitu/božansko. Scene tog tipa predstavljaju mnogo veći izazov kada se ne mora posezati za razrešenjima u okviru naučne fantastike ili hororske metafizike već u daleko opipljivijim obrascima. Noćna mora, dakle, ovaj put nije sinonim fikcije.

Burattini, da bi došao do scene koju prikazuje slika gore, maltene ne bira sredstva. Žrtvovaće pola serijala ako treba, ali Zagorova smrt mora da nosi efekat, šok i veoma jako opravdanje. Efekat nije izostao, to smo videli. A opravdanje? Tj. metoda koju će Moreno upotrebiti da bih Duh sa Sekirom nastavio da stoji? Ako pisac ne poseduje dovoljno mašte da sam izmisli figure bez da poremeti bilo čime dinamiku priče, u obimnom serijalu poput Zagorovog je dovoljno sesti malo pred policu i listati stare epizode. Rešenje dođe samo od sebe. Da vidimo, dakle.

Smrt glavnog junaka je morala biti do zla boga uverljiva da bi šokirala čitaoca, tj. da makar na trenutak poveruje u verodostojnost onoga šta upravo čita. Pre svega, potrebno ga je maksimalno uneti u priču, isključiti mu vijuge da ne razmišlja o onome šta je pročitao po mreži i tek onda baciti u prašinu glavnog lika, nosioca 50 godina dugog serijala čije priče još stoje u najavi, pa da čitalac ostane zatečen. Makar po pitanju mlađih čitalaca, Moreno je u tome uspeo. Scena je tekla ubedljivo, teškom dinamikom i mračnom atmosferom. Ugođaj je potpun. Lik čija je sekira pustila krv glavnog junaka, bio je više nego ubedljiv za tu ulogu.

Crveni ratnik

Lik čija je harizma nadjačala škrti prostor koji mu je u serijalu posvećen. Dve kratke scene sukoba u „Neravnoj borbi“, dosta krvi, koja jaka rečenica poput „Vidim još krvi, Duše sa Sekirom. Zaista je imaš previše za jednog duha hahahahaha! “ i Red Warrior ulazi u dvoranu slavnih. Da ne govorimo još i o naslovnici orig. 149 „Red Warrior“ (ZS 425 „Neravna borba“ ili LEX 156 „Crveni ratnik“) u kojoj zlikovac stoji u trijumfalnoj pozi nad palim junakom, jedna od retkih te vrste u celom serijalu. Pored toga, čitalac je svestan da Red Warrior zna da je Zagor ništa drugo do čovek, te ga se zbog toga uopšte ne boji.

Zar je zaista čudno što je on bio Burattinijev izbor za jednog nadasve uverljivog Zagorovog ubicu? Nipošto. Čak je poželjno. S njim Burattini automatski dobija zeleno svetlo u pojačavanju stepena brutalnosti i nasilja. Lik Red Warriora brutalno krvave scene obećava pri samoj pojavi, upravo onakve kakve su Burattiniju drage (vidite npr. „Mortimerovu osvetu“ i „Okrutnog Hawaka“). Još jedan u nizu pluseva za ovog lika je lakoća kojom ga se definisalo za „Čoveka koji je pobedio smrt“ tj. „uskrsao“ i nad indijanskim većem dobio divinske crte. Ne bi bilo teško objašnjenje da Zagor u „Neravnoj borbi“ jednostavno nije dovoljno dobro davio ovog prljavca da bi ga i ubio. U serijalu smo videli i trivijalnija objašnjenja za mnogo ubedljivije mrtvace. Čovek koji je u stanju da sruši mit o besmrtnosti Duha sa Sekirom je stvorio mit o sopstvenoj besmrtnosti. Burattini je to sasvim lepo složio.

Finalno saznanje da je Crveni Ratnik ustvari njegov brat Crni Grom je kompletnu priču pretvorila u farsu. Sve što se u njoj desilo se zapravo nije desilo. Bio je to običan bućkuriš koji su smutila dva dvojnika nedostojna svojih originala. Stopostotna farsa! Ta informacija može da izazove smeh, ali je tako vešto ubačena u priču i napravilo maestralan zaplet da ne možemo uopšte da krivimo Burattinija što je primenio tako trivijalne metode. Izgleda da je Morenu najviše stalo do toga da čitaocu izazove šok, ma kakve on prirode bio. Jer, to otkriće se dešava onda kada niko ne očekuje ama baš nikakav element „sapunice“.

Moramo takođe primetiti da ni ovaj put, osim jake harizmatičnosti, Crveni Ratnik ne poseduje nikakve posebne karakteristike naspram standardnih indijanaca-bunadžija. U pitanju je obični krvoločni tip bez mrvice skrupula. Nolitta nije potrošio mnogo prostora na njega, a ni Burattini nije iskoristio obimnost stripa da se bakće previše oko građenja lika. Nastavio je po Sergiovom receptu i dalje nije išao.

Olaf Botegosky

Već u davnim šezdesetim godinama, kada se ovaj lik prvi put pojavio, dvojnik glavnog lika nije bio ama baš nikakva novost, ali originalnost početnih Zagorovih epizoda je inače bila jedan od najvećih problema tako da je i epizoda br.5 „Dvojnici“ bila osvežavajuća usred celog niza tipičnih western priča. Iako je prva pojava sasvim solidno izvedena, Olaf za Zagorove autore, Ferrija i Toninellija, nikada nije bio preterano produktivan uprkos velikom potencijalu.

No, i sa očiglednom ispravnošću izbora dvojnika za ovu kašu, Burattini i dalje ima problema sa uverljivošću. Olafu je trebala nadogradnja, jer se ranije definisani monodimenzionalni lik nikako nije mogao uklopiti u njegovu zamisao. Smrt nije smela da bude podmuklo delo već čin žrtve, a osveta je morala da ustupi mesto pokajanju. „Izbegao je smrtnu kaznu jer je sarađivao sa pravdom i otkrio imena svojih ortaka... I godine provedene u ćeliji su ga podstakle da razmisli o svim greškama koje je počinio“. Burattini nije glup. Jasno mu je da čovek ne može odjednom da se transformiše u nešto skroz drugo. Pre nego je servirao časnu porodičnu prošlost koja će rezultirati definitivnim menjanjem ličnosti, morao je prvo da nagovesti da se Olaf Botegosky bez ikakvih mešanja sa strane sam okrenuo ka pokajanju.

Nakon toga, dodaje se sloj duhovnog dvojnika caponeovske filozofije „sudbina čoveka vezana je za ljude uz koje odrasta“, tj. dok je Patrick Wilding odrastao uz produhovljenog i prosvetljenog čoveka poput Skitnice Fitzija, Olaf Jerzy posle identične porodične tragedije odrasta sa neukim traperom Botegoskyjem, od kojega je i preuzeo prezime. Pošto ga isti nije imao ničemu pametnome podučiti, čak ni moralnim vrednostima, u potrazi za bilo kakvom zaradom se otisnuo u kriminalne vode. Taj Burattinijev dodatak, iako odlično funkcioniše, ipak malo odstupa od Ferrijeve postavke u originalnom broju 4 gde Olaf započinje da dela van zakona odrekavši se mukotrpnosti fizičkoga rada.

Takođe, tu je i nova Olafova samoidentifikacija radi definitivnog skidanja statusa zlikovca postignuta jedinim mogućim načinom kojim može da dobije jaku bazu: otkrivanje časnih korena porodičnog stabla, što dovodi do nove životne perspektive. Odgovor na osnovno filosofsko pitanje „ko sam ja? “ je zaista u stanju da napravi takve promene u čovekovom pogledu na sebe i svet koji ga okružuje. Zlikovac postaje patriota, što je jedan od najcenjenijih psiholoških profila tog doba.

Rezultat? Nova ličnost (sami Zagor na kraju epizode koristi prezime Jerzy umesto Botegosky kada imenuje svog dvojnika), nova figura na šahovskoj ploči sa novim spektrom opcija. Nažalost, dobri dvojnik gubi većinu ranije produktivnosti jer ostavlja malo opcija za neki novi docniji zaplet. Pored toga, da bi uverljivo ubio glavnog junaka Burattini je morao da ubije jednog od najstarijih likova serijala. Da li je to žrtva iz Burattinijeve perspektive? Da li je uopšte razmislio dva puta o potezu koji je napravio ovim Gigantom ili jednostavno za ovaj jednokratni cilj nije birao sredstva? Ne znam zaista. Ali mi se sviđa taj broj 33 na dnu table u kojoj Čiko plače nad Olafom Botegoskijem (vidi gore sliku) koji se upravo žrtvovao za Zagora, što je čin kojeg ta brojka nosi simboliku. Ako i jeste koincidencija, prilično je interesantna. I rešenost da tih prvih četrdeset tabli nosi postignutu snagu je za svaku pohvalu. Sad, da li je cilj opravdao sredstva, tj. da li je zbog tog tragičnog dvoboja na početku „Čoveka koji je pobedio smrt“ vredelo žrtvovati Olafa Botegoskog je više subjektivna procena čitaoca. Činjenica je jedino da je u ovu svrhu to bio pun pogodak.

Srećom, scenarista ne gubi vreme na kvazi-misterije i ne krije Olafov identitet do samog kraja priče. Kažem „srećom“ iako mnogima verovatno smeta kada se sve razreši na pola stripa. Moram da napomenem da je misterija kroz celu avanturu najniža grana na koju neki pisac može da spadne. Ona ne traži mnogo mašte i scenarističke tehnike, makar ne dublje od obične sapunice i za takvim pričama se posegne u trenucima stvaralačke krize. Kada se jednom uradi zaplet npr. neko je ubio nekoga, lako je oko njega krojiti likove i scene i napraviti neki čitljiv uradak. Ako prelistate takve epizode primetićete u većini da scenarista posle razrešenja misterije uopšte nije čekao više od 2-3 table da stavi tačku na epizodu, ma koliko god ona bila dobro urađena, jer piščeva inspiracija je išla samo do tog momenta prosvetljenja.

Tako da, kada ponovo bacite pogled na giganta videćete da nema niti jedne misterije radi misterije. Ne. Burattini je težio ka kratkoročnom zavaravanju i celom nizu manjih šokova. Pokušao je sve vreme da bude korak ispred čitaočeve dedukcije, i borio se svim silama da istome ne bude niti jednog trenutka dosadno. Dopustio mu je jedino da sumnja, ali ne i da bude siguran. Kad smo i saznali za nove Olafove patriotske ideale, opet neko vreme ostaje nejasno zašto je odjednom bio spreman da umre za svog neprijatelja. Hoću da kažem, Burattini konačno postiže dinamiku priče, sve je otkrivao postepeno i vodio nas napred čak i kada smo mislili da nam je već sve jasno.

BURATTINIJEVA NARACIJA

Ovaj put, Burattinijeva priča obiluje simbolima, veštim narativnim metodama i poetičnošću klasičnog tipa, maltene ih je nemoguće analitički precizno nabrojati jer su jedni za druge usko vezani. Nakon mnogo godina imamo čast da držimo u rukama svesku koja je napisana van napetosti masovne produkcije. Nad „Čovekom koji je pobedio smrt“ je provedeno mnogo vremena, truda i ljubavi.

Pri analizi epizode neophodno je razdvojiti njene tematski, dinamički, vremenski i maltene žanrovski različite celine. Reč je o dva narativna toka koja se međusobno prepliću, vremenski različito determinisana:

1. Smrt i resurekcija Duha sa Sekirom - sadašnjost

U njoj se oseti čista umetnička inspiracija, autorska emocija i kompletnost narativnog sadržaja. Dakle, dvoboj sa Crvenim Ratnikom, smrt, sahrana, sugestivni povratak i finalni okršaj sa Crvenim Ratnikom čine jedan od najpoetičnijih, najsugestivnijih i nalepših delova ne samo ove epizode nego i serijala, merljivo sa onima zbog kojih volimo “Marš očajnika”, “Neravnu borbu”, “Tigra”, “Slobodu ili smrt”, “Zagor priča” i mnoge druge Nolittine epizode sa pretežno emotivnom notom pripovedanja. Usuđujem se reći da je “Čovek koji je pobedio smrt” dosegao te nivoe strip-klasicizma vešto ga utkajući u moderni način pripovedanja. Burattini naginje ka nolittanskom stvaralavštvu, sposobnosti utiskivanja emocija u priču i likove sa spontano laganim razvijanjem radnje i to je ovde postignuto u punom mahu.

Najpotpuniji skok u klasične vode sugestivnim scenama nolittanskog tipa beše u onim kratkim ali slatkim tablama Zagorovog postepenog vraćanja na scenu, jedna lepša od druge. One su te koje su nas podsetile zašto uporno čitamo priče o Gospodaru Darkwooda. Mit o Duhu sa Sekirom dobija novo osveženje, i kod sujevernih likova i kod nas čitaoca. Pojava uz grmljavinu i kišu pred Kodahom (koju je Ferri direktno preneo na naslovnicu i mnoge fanove zavarao da se umesto Crvenog Ratnika vratio malo-je-reći-pokojni Pekvot) podseća na stare priče kada je Zagor koristio noćni ugođaj da bi preplašio protivnika (pa već u prvoj epizodi je to učinio par puta), a sledeća, daleko sugestivnija, kada Zagor dolazi u kolibu umirućem Sabahatki (sećamo ga se iz „Neravne bobre“) i gde ga ispraća u „Kraljevstvo mrtvih“. Divinska crta glavnog lika tu je opet podebljana. Onda, naravno, teatralno pojavljivanje na Proplanku Male Vode, jedno od najlepših koje sam video poslednjih godina. Scenaristi i crtaču kapa do poda!

Resurekcija Duha sa Sekirom (umro je mit, ne i lik) prikazana je u statičnim scenama pojačane mistike, u kontrastu sa dinamičnim flashbackovima koji se sa njima prepliću sa posledicama uzajamne efektnosti. Tu je i element kontrasta oko samog sadržaja kaiševa: kao što možemo da vidimo na slici gore, punoća scene, njena moć, postignuta je aktivnošću okoline u pozadini crteža. Grmljavina, kiša, jak vetar i česta noćna atmosfera ferrijanskog ugođaja učestvuju u stvaranju čarolije zajedno sa uglavnom ćutljivim likovima čiji se dijalog često svodi na govor tela. Ne moram da nabrajam, prelistajte strip i pažljivo posmatrajte svaki objekat u ovim tihim scenama i pokušajte da naslutite njegovu svrhu.

2. Historia magistra vitae est - prošlost

Burattini je uvek bio od onih pisaca koji, kada mašta izda, posegne za spasom u knjigama. Boselli stremi ka SF žanru, a Burattini ka istorijskoj literaturi. „Čovek koji je pobedio smrt“ je, mislim, enciklopedijski primer toga. Ne može se a ne osetiti Morenova razapetost između strasti prema nolittanskom stilu naracije i nedostatku inspiracije za istu zbog bremena koje nose norme modernog pripovedanja (a najveće breme je upravo nedostatak one čiste umetničke mašte). Da me se pogrešno ne shvati, ideja da se lik Olafa Botegskog prosvetli i produbi povezujući ga sa tada aktuelnom revolucijom u Poljskoj mi je fantastična, budući da je samo poklapanje njegovog imena sa severnoevropskim zemljama ranije neplanski odrađeno, a sada je Buretu poslužilo kao pukotina kroz koju se može provući.

Ne bih sad da tupim o samom istorijskom događaju jer je on verno opisan na stranicama 126- 129. Sve je tu istorijski tačno. Od same revolucije, Konstantina I i Nikole I Pavloviča, Emilije Plater, Kadetskog ustanka i izbeglištva poljskih ustanika u SAD i ostale zapadne zemlje. Ono što je zagorovcima najinteresantnije iz navedene četiri table je ova rečenica: „ Brat aktuelnog cara Nikole I, Konstantin, umro je pre nekoliko meseci. “ zahvaljujući kojoj zaključujemo da je radnja ovog Giganta smeštena u pred kraj 1831. godine, eventualno u početak 1832.

Ali, ako istorijski deo priče posmatramo van navedene dosetljivosti, za koju nimalo zlobno verujem da je takođe trebalo i vremena i truda,i ako bacimo pogled na samu radnju tj. sukob u šumi, susret i razgovor između Olafa i Zagora, tamničenje u dvorcu i beg iz njega osetićemo dobrano drugačiji tip priče. Ovaj tok nosi malo manje simbolike, ali je dinamičnija od gore spomenutog baznog toka. Kada ih posmatramo odvojeno zaključujemo da je tipična za Burattinija, bez ikakve razlike u odnosu na ostale njegove epizode iz redovne serije.

To nije recenzentova procena kvaliteta već paralela sa tipom naracije ranijih epizoda Burattinijevog opusa. Tehnički, ovaj tok je niz flashbackova koji se ukrštaju i paralelno teku sa narativnom sadašnjošću. Ako bismo razbacane, ali ipak hronološki poredane flashbackove posmatrali kao jednu nezavisnu celinu, dobili bi smo standardnu epizodu ustaljenog razvoja: počinjemo sa kratkim Čikovim gegom u kolibi, Zagor odlazi u šumu gde se sukobljava sa nekim ruskim njuškama, sreće svog dvojnika i na njegov poziv srlja u opasnost daleko od Darkwooda. Poznato, zar ne? No, da ne skrenem u opis radnje, idemo dalje.

Crtež je primetno manje emotivnog tipa zbog već spomenutog kontrasta sa sadašnjom radnjom a i zbog povećane dinamičnosti dešavanja i kretanja likova. Standardna priča, ali veoma solidna, najviše zaslugom Marca Vernija. Sukob u šumi teče odlično, Burattini se držao obećanja oko surovosti sadržaja koje je dao uvođenjem Red Warriora na scenu (ne zamerite što ponekad kažem Red Warrior a ponekad Crveni Ratnik). Jedan lik je hladnokrvno upucan puškom, drugi bačen u živo blato, treći isto kao i prvi, na ljude grofa Zalačenka su pale zapaljene grede, a sam Zalačenko se sunovratio u plamen... Kako je to inače izostajalo u klasičnim Nolittinim pričama koje su crtali Ferri i Donatelli, Vernijev ferrijanski crtež čini te scene dodato groznijim. Burattini ne preza od takvih metoda (opet podsećam na „Mortimerovu osvetu“ i „Okrutnog Hawaka“) dijaboličnog prikaza ruskih ugnjetavača. Poljske patriote Garko i Baltazar su odmah na početku bili žrtve njegovog pera. Mislim da je svaki Zagorovac dobro zapamtio Garkovu agoniju u živom pesku, opet zahvaljujući Vernijevoj fantastičnoj reprodukciji.

Njemu takođe pripadaju zasluge za uspešnost finalnih flashbackova u dvorcu gde se Zagor susreće sa Olafovim bratom Gustavom Jerzyjem i Grofom Zalačenkom. Sa nekih kaiševa se ne može skinuti pogled: panoramske slike dvorca, hodnici u njegovoj unutrašnjosti, te dvorska biblioteka...efektne scene se nižu jedna za drugom. Jedina mana im je što je Burattiniju ponestalo prostora pa sve deluje zbrzano. A možda i nije mana. Možda bi razvučenija radnja stvorila konfuziju pošto se u „Zagorovoj resurekciji“ već odvijalo nešto skroz drugo.

Prava mana celokupnog flashback toka je susret između Olafa i Zagora gde Burattini opet nije mogao da odoli svojoj strasti ka višestranom detaljnom prepričavanju proteklih susreta koje je Verni morao isto tako detaljno (ali veoma dobro) da ilustruje. Tri table! Ne znam kako Burattini pored silnih saveta koje dobija na ovu temu i dalje tvrdoglavo srlja u široko pripovedanje. Ne samo da zamara nego je i tehnički pogrešno. Npr. prva Zagorova epizoda koju sam čitao (prva sa kojom sam zaista počeo) je bila „Lovac na veštice“ od Bosellija. Pre svega, gorljivo sam tražio nastavak i svaku epizodu koja je za nju vezana, tako sam preko suptilne reference na „Nestalog istraživača“ (Fishleg: „Došli su u Port Whale kada smo mi bili u potrazi za Lordom Fraserom, Zagore... “) potražio i našao tu epizodu, te zbog nje i njene nastavke i potom celu severnoameričku odiseju. Reference osim što podsećaju na ranije pročitano treba da predstavljaju udicu za nekog potencijalno novog čitaoca. (Kad smo kod toga, mali kuriozitet oko ilustrovanih referenci, ne samo ovde i nego inače: zašto noviji crtači crtaju dužu kosu kod Zagora koji je u vreme te epizode imao urednu i kratku?)

Srećom, u ovom scenariju to je jedina objektivna mrlja, ne samo flashback pripovedačke linije nego i kompletne priče uopšte. Istorija Poljske je odlično, iako vidljivo nametljivo, uklopljena u celinu i šara njenu dinamiku.

Uzajamno dejstvo

Možda trik sa razvijanjem više paralelnih radnji nije toliko originalan, ali unutar Zagora to je novost. I bio je to neophodan metod radi efekta stvaranja planske konfuzije zbog koje čitalac ne sme zatvoriti strip pre nego ga završi, niti imati vremena da poveže previše konaca u nedogledno vreme.

Kada se ova dva toka posmatraju kao nezavisne celine, sadrže more mana, a takva perspektiva je zbog nekog našeg ličnog prokletstva skoro pa neizbežna. No, ona je pogrešna. Dva toka postoje jedno radi drugog, međusobno se upotpunjuju i harmonizuju stvarajući delo zadivljujuće i konfuzne dinamike. Tamo gde darkwoodska sadašnjost uspori akcentujući emotivne aspekte sadržaja, flashback dodaje akciju i opasnost a i obrnuto. Kada ih gledamo odvojeno gube svoju svrhu.

Nije tu samo dinamika u pitanju nego bilo kakva razlika: svetle scene-tamne scene, emotivne-neemotivne itd. Iako čitaocu stvaraju konfuziju, što je i bio Burattinijev cilj, one su složene logično i hronološki. Konfuziju je samo stvaralo to što flashbackovi kreću od scene u Darkwoodu pa se svakom tablom sve više od njega udaljavaju, dok „darkwoodska sadašnjost“ ostaje unutar iste scenografije. Situacija nije bila bolja ni kada su delili istu, šumsku, scenu, jer je teško bilo pohvatati u istom narativnom trenutku šta se dešava.

Isto tako, kada je Burattini menjao naratore, npr. kada mladi Indijanac Vasiba prepričava susret sa Olafa na reci ili Banu i pleme Sauka u šumu ili kad dvojica Mohavka bubnjevima prenose glas o Zagorovom povratku, remeti se i već ustaljena paralela i veza unutar tokova pošto sadašnjost dobija novi flashback koji nema skoro nikakve veze sa onim koji je već u punom jeku razvitka.

Genijalnost svega je da uprkos hronološkom sledu scena oba toka i čitaočevoj pažnji finalni rezultat opet ostaje upravo konfuzija i nered (u pozitivnom smislu). Burattini sa scenom u dvorcu iz Zagorove naratorske perspektive, jer se ona fizički odvija u jednom deliću sekunde dok Zagor oprašta sa Olafom na Mesečevom Bregu odnosno počinje i završava praktički na istome, dva toka se konačno ujedinjuju i radnja završnog dela stripa teče normalno, bez upada, referenci ili digresija- finalni dvoboj između Zagora i Red Warriora je zbog te iznenadne bistrine u čitaočevoj glavi i ponovnom nolittansko-klasicističkom duhu bio efektan i u punom jeku. No, vrli scenarista se tu ne smiruje, pa dodaje Olafovo pismo koje opet čitaoca baca u prošla zbivanja da bi se hronologija opet malo uzburkala, a celoj priči dala neka kružna celina. Kažem kružna jer pismo popunjava rupu na koju čitalac i zaboravlja: odgovara na pitanje kako je prošla Olafova misija. Tako, pri zatvaranju sveske je čitaocu bilo potrebno par minuta predaha da bi sam spojio razbacane delove slagalice. Hoću reći, to je Burattini očigledno hteo da postigne kod nas. Da li je uspeo, nije na meni da kažem.

Naratori

Znam, znam, pomalo već davim, ali neke stvari je neophodno staviti crno na belo pošto je Bure primenio more trikova za ovaj uradak. Npr. čitalac nije uvek „sveznajući“.

Čiko ovde ima daleko kompleksniju ulogu nego što je ikada imao u serijalu po pitanju Burattinijeve narativne strategije (o tome maaalko kasnije), ali i znatno izmenjenu. Kada mu je oduzet savršeniji opozit, izlaze na videlo mnoge vrline dok se mnoge mane oduzimaju. Sclavi ga je za vreme Zagorove smrti sklonio u stranu, jer on bez Zagora nema nikakve vrednosti. Burattini naprotiv zahteva na tome da se debeli meksikanac konačno malo iskaže.

Npr. on je inijatorski element Burattinijevog niza odgovora na „šta se desilo?“. Rekli smo već da Flashbackovi počinju iz njegove perspektive, koja je kratka ali simbolički bogata. Flashback se lepo nadovezuje na šokantni uvod od 40 strana u kojem je Darkwood izgubio Zagora, pa tabla u kojem Čiko posmatra Zagora među šumskim stablima deluje nostalgično po čitaoca, svojim kontrastom izaziva „knedlu u grlu“. Takav utisak stvara prethodna idila servirana odmah nakon tragedije koja se hronološki još nije desila. Tako čitalac zajedno sa Čikom u punoj emociji, sa manje osmeha na licu, posmatra potpunost darkwoodske panorame sa Zagorom kao njenim bitnim sastavnim elementom.

Međutim, na toj tački njegova perspektiva prelazi u univerzalnu. Ako je Čiko uopšte učestvovao u flashbackovima to je bilo opet samo inicijatorske prirode u vidu pitanja „šta se desilo“ na koje je Burattini preuzeo ulogu sveznajućeg pisca. Ali, darkwoodska sadašnjost, tok koji smo imenovali „Smrt i resurekcija Duha sa Sekirom“, do table 161 ostaje većinom gledana iz Čikovog ugla. On je taj koji vodi čitaoca duž Darkwooda u potrazi za odgovorima i, iako posmatran uvek iz trećeg lica, on dobija ulogu naratora, čitaoc se poistovećuje sa njegovim likom. Budući da je Burattini svestan kulta koji se stvorio među Zagorovim fanovima, igra i na tu kartu. Rečenica na Mesečevom bregu „Ako je ovo samo jedan od tvojih trikova...ili ako si zaista duh...sada moraš ustati iz te lomače, Zagore! “ deluje više kao čitaočev vapaj nego Čikov. Hoću reći, momenat posle te rečenice je onaj u kojem gubimo poslednju nadu da je posredi jedan od mnogih Zagorovih trikova. Tako da, dok plamen na lomači i dalje gori, vlada očaj i zbunjenost. Ali, čitaoc nije budala. Ovo je serijal o Zagoru, neki trik oko njegove smrti mora da postoji (već je jasno da nismo u naučno-fantastičnoj priči). Tako se prenemo iz očaja i pronalazimo nelogičnost: „Čudno je što u poslednjoj bici nije ispustio svoj borbeni poklič. “

Ostale smo već spomenuli: Kodah, mladi indijanac Vasiba, Banu i pleme Sauka, dvojica Mohavka, Zagor i sami pisac. Takvo skakanje iz jedne tačke gledišta u drugu deluje osvežavajuće, iako zbunjujuće, a sami pisac je time izbegao gomilu digresija i zapetljavanja.

Opšta mesta, uzori i simboli

„Čovek koji je pobedio smrt“ možemo krunisati kao finalnu eksperimentalnu fazu Burattinijevog pronalaženje metoda svog umetničkog izražaja. Iako iza sebe nema mali broj odličnih radova i likova, uvek je sve to vuklo prema nekom ranijem uzoru, najčešće samom Sergiu Bonelliju. Tek sada ovde imamo elemente koje sada možemo potvrditi kao burattinijevske (ne računajući tipično prepričavanje kojeg se treba rešavati) iako su većinom preuzeti od drugih pisaca i prerađeni na njemu svojstven način.

Pored klasičnog nolittanskog stila Burattini među svoje uzore stavlja i Sclavija i to uglavnom iz čuvenog „Demona Ludila“. Zagorova smrt je samo momenat koji je ovde iskorišten kao baza, te to nećemo ubrajati u burattinijevski stil. Ali element jelena kao šifru za transcendenciju (kako je to član „solar“ lepo sročio) već vidimo po drugi put u njegovim storijama. Kod nas „Ponekad se vraćaju“ još čeka na izdavanje, ali u Italiji ona prethodi ovom Gigantu i ona, osim što isto sadrži gomilu flashbackova kao sastavni deo priče uz manji stepen sažimanja sa osnovnom narativnim tokom, takođe otvara tragični niz događaja lovom na jelena. Tada se zemlja otvorila i iznjedrila iskonsko zlo iz sebe. U okviru SF-a, dakle. No, u ovom Gigantu jasnije podvlači paralelu sa „Demonom ludila“ postavljajući suprotne, ali isto tako nagle, izmene situacije na prelaznim kaiševima potezanja strele na jelene: reakcija stvarnosti okolo je ovaj put u realnim okvirima. Jelen ne progovara, ne iskače zmaj iz utrobe zemlje, već neko vreba u zasedi.

Sledeći element su opšta mesta koje Burattini koristi kao tematsko-žanrovsku karakterizaciju epizode, putanja na koju će se njima postepeno odvući čitaoc. Proplanak Male Vode i ovde kao i u „Indijanskoj magiji“ (u kojoj će tvrdokorni fanovi primetiti da je uvodna tabla kadrovski skoro identična ovoj u Gigantu) funkcioniše kao najava indijanske tematike, a kasniji Mesečev breg, koji je isto postao jedno od simboličnih, opštih, mesta Darkwoodske šume, zajedno sa brdom Naatani, Clear Waterom, Proplankom Male Vode i Pleasent Pointom, dobija ulogu najavljivanja priče sa emotivnom težinom (počevši sa Maxijem „Tonkin bes“), ista funkcija koju već godinama kroz serijal ima Clear Water.

Ranije je to teklo spontanije, manje planski: samo spominjanje brda Naatani obavezno završi sa pričom horror ili SF žanra sa Hellingenom kao obaveznom sponom, Pleasant Point još od prve epizode obećava razne tipove western priča itd. Ali, Burattini i Boselli u zadnjih par godina skoro obavezno koriste opšta mesta kao odskočnu dasku svojih epizoda, a Burattini svakom mestu daje neku karekteristiku koju će iskoristiti za determinaciju tipa scene ili epizode koju želi da napiše. Tradicionalni elementi postali su metod.

Isto tako, Burattini kroz sve svoje indijanske priče počinje lagano da nameće misao „Trojice odabranih iz Darkwooda“ tj. trio koji čine Zagor, Tonka i Winter Snake. Sasvim jasno ih imenuje „trojicom najhrabrijih ratnika u celom Darkwoodu“ u „Manituovoj škrinji“. U ovoj Tonka kao i uvek predstavlja moć zdravog razuma, samo što je Burattini ovaj put malo preterao, pa Tonkino razumno delanje ponekad graniči sa kukavičlukom, pogotovo kad je pored njega borbeni i daleko harizmatičniji Winter Snake. Njih dvojica međusobno već grade sami po sebi određene aspekte naracije, ali zna se zbog čega je grupa od tri čoveka uvek bila najpoželjnija u ovakvim pričama. Mudri Mnogooki dodatno šara krug ljudi koji su uz Čika celu epizodu, tako da je Buretu samo postavkom tih figura bilo veoma komotno stvarati određene scene, poput one na steni u Darkwoodu gde su rasipali Zagorov pepeo.

Ima tu još celi niz sitnih epizodnih simbola koje Bure servira- žrtvovanje života na tabli 33, česti element dvorca zla (samo ovaj put u patriotskoj verziji: nekada bio sedište Engleza za vreme njihove tiranije krajem 18 veka, a sada sedište ruskih tiranina. Osim smrti glavnog junaka i načina na koji smrt izvedena i naglašenog patriotizma, stari dvorac mistično-mračne simbolike je još jedan element u kojem se „Čovek koji je pobedio smrt“ poklapa sa jednom starom epizodom koja se zove „Blek je mrtav“) i mnoge druge slične sitne simbole su kao jagoda na šlagu na torti. Otkrivanje istih ostavljam čitaocima. Radije bih odmah prešao na završnu fazu ove preduge analize - na sam naslov epizode

Čovek koji JESTE pobedio smrt

Ko je ovde zaista pobedio smrt? Iako je Winter Snake na kraju pobedonosno rekao za Zagora da je „jedini čovek koji je zaista pobedio smrt“ mi opet znamo da Zagor nije ni umro, a Red Warrior je mrtav godina. Okej, naslov se može odnositi na Zagora, ali slutim da je Burattini svemu dao dublje značenje.

Kad sam u Dubrovniku listao Ludensov tek izdanu ovu epizodu na svoje lično zaprepaštenje sam primetio da fale više nego korisni uvodni tekst i daleko važnija posveta ispod poslednje table.

Ukratko, vratio sam ga na policu, jer te „sitnice“ koje fale bacaju dva bitna svetla na ovu epizodu. Uvod na poveznicu sa „Demonom Ludila“ (pogledajte pod zanimljivostima) a posveta na celu epizodu uopšte.

Razmislimo malo: nolittanski klasični stil pripovedanja koji u ovom stepenu intenziteta nikad nije viđen kod Burattinija, niz scena koje su Bonelliju lično bile najdraže i koje su u celom serijalu bile među najinspirisanijim (Zagorovo teatralno pojavljivanje pred sujevjernim indijancima), cela galerija likova i mesta većinom iz njegovog pera, izbor Vernija za crtača kao jedinog koji nas može lansirati nazad u „zlatno doba“ Nolittinih i Ferrijevih priča... Pa i sam naslov. Jer Sergio Bonelli a.k.a Guido Nolitta je u svetu italijanskog stripa postao čovek čiji su lik i delo nadživeli njega samog. Budući da je edicija Zagor Gigante postala temelj za epizode jake simbolike (prvi Gigant je posvećen piscima uopšte i moći koju njihova mašta nosi, a treći, koji kod nas još treba izaći, Zagorovoj prošlosti tj. prošlosti njegove majke Betty) i da je ovaj ugledao svetlo dana posle Sergiove smrti (8 meseci posle), više nego logično je da će mu je Zagor stuff posvetiti na ovakav način.

Možda i nije tako... ali da se Sergiov duh oseća na svakoj stranici ove Burattinijeve bebe, je činjenica. Kao što je i činjenica da je Sergio Bonelli zaista „Čovek koji je pobedio smrt“ i čija sveća nikad neće prestati da gori.

*Tekst prenosimo sa portala Stripovi.com uz dozvolu urednika

Oceni 5