„Crne udovice“, nordijski bizar

Kako sam oduvek uživala u beskrajnom nabrajanju žanrovskih odrednica raznoraznih kritičara, rešila sam i sama da se oprobam u toj intelektualnoj veštini koja pretenduje ne samo na neopozivo znanje i obrazovanje, već i na kreativnost u osmišljavanju originalnih termina.

Dakle, ako su se skandinavske krimi serije našle pod krovnim terminom nordijski noir, onda bi se švedsko-norveško-danska serija „Crne udovice“ mogla svrstati pod nordijski rouge ili nordijski bizarre. Rouge jer nije dovoljno noir, a bizarre jer je previše bizarre za noir, dok pritom uopšte nije toliko crna, iako imamo već trojicu mrtvih u prvom minutu serije, a i zato što lako može biti i parodija nordijskog noira.

Smrt trojice biznismena od kojih je jedan narkoman, drugi zlostavlja ženu, a treći je zapostavlja prikazana je, dakle, na samom početku, u idiličnom okruženju norveškog sela. Odmah znamo i ko su počinioci zločina (vratimo se na sam naslov serije), te se tako rešavamo i čuvenog zapleta i pitanja ko je ubica. U narednih 16 epizoda (dve sezone) treba se samo pobrinuti da se ubice (ne) otkriju.

Slučaj će rešavati stručan i nekorumpiran inspektor zajedno sa onim koji nije nekorumpiran, a posledično ni previše stručan. Način na koji se u skandinavskim serijama portretišu njihova policija, tajne službe, inspektori i detektivi – posebna je priča. Uz nezaobilazan momenat začudnosti koji prati gotovo sve likove i situacije, policajcima se uvek doda još mrvica ludila, izgubljenosti, nesnađenosti ili pak vrlo upitne stručnosti, da je to zaista milina gledati. Kao da to rade da bi utešili nas Balkance.

Kad smo kod toga, „Crne udovice“ bi bile idealna serija za domaću, balkansku, tačnije ex-Yu verziju. Kako u ovoj najnovijoj (koja je pak remake finskog originala) imamo tri udovice – Šveđanku, Norvežanku i Dankinju, koje komuniciraju na sva tri jezika uz poneku frazu na engleskom, tako bismo ovde mogli raditi u kombinacijama Bosna-Hrvatska-Srbija ili Slovenija-Severna Makedonija-Crna Gora; pomešati i iskombinovati po potrebi.

Muževi kojih su se udovice rešile takođe su pripadnici triju naroda, s tim da su dva od tri braka mešovita. Ako takav scenario nije viđen za ove prostore, ne znam koji jeste. Svakako bi prošlo bolje od „Sinđelića“ / „Seranovih“ i sličnih pokušaja adaptacije, pa ukoliko me se neka producentska kuća seti nakon usvajanja ove genijalne ideje – neće biti tužena.

Multinacionalna skandinavska verzija „Crnih udovica“ i pored harmonične novije istorije Norveške, Danske i Švedske obiluje međusobnim packama, bezazlenom sprdnjom s akcentima, navikama i ponašanjem onog drugog, što se lako uočava iako niste poznavalac ili govornik datih jezika. Mogu zamisliti kako bi bilo interesantno onima koji jesu, a tek kad bi postojala ex-Yu verzija, nordijska bi otišla u zaborav. Svakako, pod uslovom da se jedna od uloga ne poveri, recimo, Slobodi Mićalović i sličnoj glumačkoj veličini.

Šveđanka, Norvežanka i Dankinja zajedničkim snagama uspevaju da se otarase muževa, pokušavaju da razviju posao, uspeju i ostanu neotkrivene. Svaki uspeh (i neuspeh) zalivaju šampanjcem, pa se Moet toči u hektolitrima. Zašto smo sve vreme na njihovoj strani, uprkos tome što je motivacija za zločin tek naznačena i ima opravdanje samo u jednom slučaju – nije poznato. Kao što nije poznato ni da li su pre surove, ali elegantne likvidacije pokušale ikako drugačije da se reše muževa. Razvodom, na primer.

Stiče se utisak da autori serije i ne žele previše da zalaze u tu vrstu motivacije i opravdanja. Bitnije je ono što dolazi posle, a najvažnija je ženska (i međunacionalna) solidarnost. Uz to, deluje i da je bitno baviti se i kompleksnim, čudnim, nesavršenim ženskim likovima, što naše junakinje svakako jesu. Neće nam uvek biti jasni njihovi postupci, nećemo ih uvek obožavati, ali njihovi karakteri i situacije u kojima se nalaze i u koje jedni druge i same sebe dovode izvor su bizarnog i zabavnog crnog humora. Svi ostali likovi oko njih takođe su neobični, suptilno urnebesni i zajedno s glavnim junakinjama čine milje potpuno poremećenih likova u sasvim normalnom, mirnom, dosadnom okruženju.

Iako žele da budu bolje, iskrenije, moralnije od muževa, pitanje je koliko u tome mogu uspeti i da li je, ako i dalje razmatramo intencije kreatora serije, poruka da je čovek tek – čovek, odnosno grešan i pokvaren, nemoćan pred iskušenjima, bilo da je reč o muškarcu ili ženi. A možda ključ leži u pukoj zabavi i pokušaju da se „Očajne domaćice“ obrade na skandinavski način i postanu „Očajne preduzetnice“.

U svakom slučaju, blesava naivna Dankinja, slatka Šveđanka i Norvežanka master-mind nisu tu da daju odgovore, niti da pitaju (za) bilo šta. Kome je do kriminalističke crnohumorne serije sa šarmantnim, otkačenim likovima i još otkačenijim situacijama, jednostavno – do nordijskog bizara – našao je svoju šolju čaja, odnosno čašu šampanjca.