Ploče koje nisu na prodaju (1): Dr. Feelgood - “Down By The Jetty”
Dr Feelgood

Photo: IMDb

Crni, okrugli recepti za dobru energiju

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo.

 

Moji četvorogodišnji napori da se domognem srednjoškolske diplome odvijali su se u jednoj bezličnoj zgradi u blizini pijace (čekaj, a koja je to beogradska gimnazija nije u gravitacionom polju neke zelene, pa makar i cvetne pijace), u atmosferi nakupaca, šibicara i unezverenog sveta koji se kotrlja niz strminu obližnje ulice prema spasonosnim autobusima koji će ih vratiti u njihove zavičaje. U tim ranim sedamdesetim pitanje prestiža bilo je slušanje grupe kakva je bila (a možda još uvek i jeste – ko zna) Emerson, Lake & Palmer. Nikako nevažna stavka u nastupu te grupe, pored dužine soliranja svakog od pojedinaca u grupi, bila je težina opreme i broj uništenih klavijatura koje je Emerson teatralno razbijao na koncertima, o čemu su podrobno obaveštavala tadašnja glasila koja su se zvala “Džuboks”, “Tina” ili “Zdravo” (čitaš zdravo – imaš pravo!). Sredinom sedamdesetih do naših krajeva dokotrljali su se neki sasvim različiti zvuci. Reklo bi se neprimetno. Zamrli glam-rock obnovile su čudne grupe poput Cockney Rebel ili Sparks, David Bowie je snimio drugačiji i fascinantan album Station To Station. Nekako u to vreme do mene je došla i koncertna ploča Stupidity grupe Dr. Feelgood. Objavila ju je “licencno” (šta to beše?) ZRKTPLJ ili tako nekako, u svakom slučaju ljubljanska firma koja je pored Jugotona i RTB-a to tada radila. Ne sećam se tačno pod kojim okolnostima je Dr. Feelgood došao do mene, ali dobro znam da je on bio odgovoran za izvesnu revoluciju u mom muzičkom ukusu – i onu unapred i onu unazad. Počeo sam da slušam i znatno stariju muziku, a kad je došlo ono što se zvalo “pank” ili kasnije “new wave” nisam bio nepripremljen.

Bilo kako bilo – radilo se o formuli koncentrata energije, o jednostavnosti koja deluje. I o neverovatnim zvukovima praštećeg “telekastera” kakvih nije bilo kod dosadnih “heroja gitare”. Sitan vez, punjenje zvuka. Kad neki bend svira dobro, energično, zanimljivo, kada ne filozofira i ne tupi, ne guli beskrajne solo deonice (“vidite šta je naučio naš bubnjar!”) obično se kaže da “praši” ili “prži”. Stavite na gramofon Stupidity i imaćete dobru ilustraciju toga.

Nema sumnje da je u određenim krugovima, recimo londonskih rok-kritičara ali i publike, Dr. Feelgood bila omiljena, ili što se kaže, kult grupa. U prikazu njihove četvrte studijske ploče, prve bez Wilka Johnsona, u nekom “Melody Makeru” ili sličnim novinama, čitav niz pogrda upućen je na račun grupe. Posle konstatacije da je bend posle Wilkovog odlaska izgubio sedamdeset posto muzički i devedeset posto vizuelno, napisano je da je ploča očajna, lošeg zvuka i tako dalje. Poslednji pasus tog prikaza, sećam se, celu stvar obrće.

On je glasio, otprilike – obavezno kupite ovu ploču jer je to najbolja nova ploča koja se može naći u Britaniji.

Sa odlaskom, dakle Wilka Johnsona, prosečan ljubitelj Dr. Feelgooda morao je da – sve dalje od šarenih svetlosti mainstrema – prati zapravo dva benda, onaj koji je ostao pod istim imenom i Wilkove Solid Senderse. Zato bih sve ploče, pa i poneki raritet u vidu bonus singlova Wilka Johnsona stavio na ne mali spisak onih ploča koje nisu za prodaju. Tim više što se one danas – čak i u Londonu – ne mogu naći bez grdnih muka.

Ako je Stupidity, taj, po mišljenju mnogih rok kritičara najbolji živi album bio debi LP – za njim su usledili i svi ostali albumi. Sećam se da sam Sneakin' Suspicion, treći studijski LP i poslednji sa Wilkom dobio trampom za respektabilni Marquee Moon grupe Television, ploču koju sam tada nabavio tek kad se pojavila u CD formatu.

I u boljim vremenima, oni su, je l' tako znali da dođu do Beograda. Prvo Dr. Feelgood, a onda, u predvečerje raspada predhodne zemlje i Wilko.

Mada su svi Feelgoodovi albumi solidni paketi energije – za pravog ljubitelja poseban značaj imaju prva četiri. Da, tu su oni zaista na okupu. Prvi i drugi, sa crno-belim omotima, osnova su dugo godina sviranog koncertnog repertoara. Bez obzira na to ko je bio u bendu. S istim pravom svira ih i Wilko Johnson. Dobra mešavina sopstvenih stvari i po kojeg standarda (John Lee Hooker i slični) prvenac Down By The Jetty deluje po principu toplo–hladno i završava se onim što bend zapravo i jeste – živom verzijom pesme Bonnie Moronie (i upakovanom Tequilom kao medley).

Drugi, Malpractice, još uvek imam u licencnoj varijanti. Domaća plastika ispušta zvuke tiše no kapitalistička, ali šta je tu je. Krcka, a hoće i da preskoči. Tu su, pored Back In The Night i stvarčice kao što su Another Man i Watch Your Step. Sve u svemu, ni grama mudrovanja, ništa od onoga što rokenrol ne treba da bude. Na trećem studijskom slomila su se kola. Neko je došao na ideju da bi se od Dr. Feelgooda mogla napraviti velika svetska atrakcija. Pozvan je producent koji je upeglao zvuk. To je bilo previše za Wilka. Otišao je čovek sa izgledom i pokretima autentičnog ritam & bluz freaka. Čovek na struju koji svira gitaru na struju. Uvek isti. Ali, što se mene tiče ni taj Sneakin' Suspicion nije za bacanje. Naprotiv. Bez obzira što su mu korice u boji, snabdevene “umetničkim” fotografijama.

Kad sam bio na magistarskim (čuj, magistarskim!) studijama na likovnoj akademiji, Fleka i ja smo bili u jednoj od retkih posetilaca klase u oronuloj zgradi ispred koje su strpljivo čekali drugi redovi hodočasnika Titinog groba. U jednom od razgovora pomenuli smo kako bi bilo sjajno živeti u Londonu, pa da ti onda Wilko Johnson “dođe na ćošak da svira”. Tog razgovora sam se setio kad se to zaista i dogodilo – živeo sam nepunih godinu dana u Londonu i zaista se desilo da Wilko Johnson sa svojim bendom u večitom kruženju po malim londonskim pozornicama, dođe i do paba na ćošku, na drugoj obali Temze, kod Putney mosta.

Ostariti uz rokenrol – to se, kad su u pitanju velike zvezde, smatralo nemogućim. Ali valjda se podrazumevalo da nekakvi matorci mogu da sviraju nekakav ritam i bluz do smrti. Kad je u pitanju Dr. Feelgood to se zaista i dogodilo – Lee Brilleaux je zaista pevao u grupi Dr. Feelgood do same smrti. Njihovi koncerti oduvek i do kraja bili su spektakl – oni kao zvezde nikada nisu bili spektakularni. Bili su naprosto svirači. Zato i nije čudo što je Leejevu smrt zasenila smrt mnogo veće trenutne zvezde, umro je istog dana kad je Kurt Cobain izvršio samoubistvo.

Kada se danas sluša Dr. Feelgood, sve to ipak ne deluje arhaično. Barem meni. Jasno je da je to uzak segment nepreglednog mora koje se zove rokenrol – neko je to svojevremeno nazivao pub–rock. Ako je podela na analogno i digitalno nešto što prevazilazi vašu odluku da li ćete slušati CD ili crnu ploču, ako je to, dakle, jedno šire pitanje koncepta, umetnosti i opredeljenja – Dr. Feelgood i Wilko Johnson nesumnjivo spadaju u onu analognu oblast. Čak i kada ih slušate sa kompakta. Uostalom, možete li da zamislite da postoji kompakt–disk na kojem hrabro piše MONO. A to je pomenuti Down By Jetty.

Nedavno sam gostovao u jednoj noćnoj emisiji Radio-Pančeva. Doneo sam neke od svojih ploča, naravno i Wilkov singlić Back In The Night i She Does It Right – Dr. Feelgood favoriti odsvirani ponovo, čini se još brže i energičnije no na prvom i drugom albumu. I njegov poslednji studijski album Barbed Wire Blues. Verovao sam da je da muzika apsolutno, ako ne nepoznata, onda barem daleko od današnjih slušalaca. Od momaka koji rade u studiju saznao sam da nije – da je, na primer, snimak Wilkovog koncerta u Beogradu (dva dana u KST-u) pravi raritet.

Ljubitelji ove vrste muzike – a Dr. Feelgood nisu jedini, bez obzira što su za pravog ljubitelja oni najjači u toj ulici, ili u tom gradiću – organizovani su u neku vrstu neformalne sekte. Da nisu malobrojni možete se uveriti po tome što su pregradak sa imenom Wilko Johnson u Tower Recordsu ili Virgin Megastoreu kad se napuni diskovima ili pločama, ostaje prazan ta svega nekoliko dana. Provereno.

*Autor teksta je akademski slikar i književnik iz Beograda. Tekst se pojavio u prvom broju magazina XZ, oktobra 1996.

Oceni 5