Koliko sutra, konačno, nekud ću da se denem
Brakes1

Photo: Susan Worsham

Crv što omegu naziva svojom vernom slikom

***

Neosetno taloži se

breme dana i godina,

ko prah brašna što se slaže

na paučinu starog mlina.


Al mlaz što prah ozaruje

već bledi uveliko.

Gle crva što omegu

naziva svojom vernom slikom.


Već sutra, već sutra

manje će da mi sija!

Gle crva što mileći

u omegu se izvija.


Jedino moje srce,

tek po čuvenju mi znano,

negde u pustoši kuca

uporno, neprestano.

 

Ali i za nj čujem

da slabi, uveliko;

gle crva što omegu

naziva svojom vernom slikom.


Već sutra, već sutra

manje će da se duri!

Gle crva što hodom

omegi sličan nekud žuri.


A vi, o mora daleka,

da l' još računate na me?

Ja ću krenuti makar

plutajući na bali slame!


Ja slutim, taj čas

bliži se uveliko;

gle crva čiju tajnu

dosad ne odavah nikom.


Koliko sutra, konačno,

nekud ću da se denem...

Tek u omegu zgrčen

crv može da krene.

*Odabrao Ibrahim Hadžić

Oceni 5