Plameni pozdravi: Reprezentativni portret detinjstva u socijalističkoj Jugoslaviji (8)
Pioo 02 S

Photo: Pinterest

Crvena zvezda opkoljena zlatom

maja pelević: jedino što mogu da potvrdim je da sam rođena 1981. godine u beogradu, godinu dana nakon što je umro tito, i da sam od 1986. do 1989. živela u njujorku sa svojom porodicom. takođe mogu da potvrdim da sam išla u državnu američku školu, a vikendom sam išla u tzv. jugoslovensku “dopunsku” školu koju je oformila lokalna jugoslovenska zajednica. 1989. vratili smo se u beograd. 1991. počeo je raspad jugoslavije. moj brat vuk pelević rođen je 2004. godine, godinu dana nakon što je prestala da postoji savezna republika jugoslavija. ovaj tekst je nastao iz fragmenata mojih sećanja i razgovora vođenim sa njim 2015. godine. za mog brata vuka jugoslavija je jedino mogla biti imaginarna zemlja, kao i za mene, uostalom. iz današnje perspektive ne znam da li je to bila prednost ili nedostatak. a i dan danas se pitam da li i kako se na imaginarnim temeljima može graditi nova civilizacija.

vuk pelević: bili jednom 6 dečaka iz različitih država. jedan iz srbije, hrvatske, slovenije, bosne i hercegovine, crne gore i makedonije. iz srbije se zvao nikola, hrvatske stipe, slovenije janez, bosne i hercegovine novo, crne gore savo i makedonije trajiče. njihovi roditelji su ih sklopili jel su znali da će jednog dana saznati za jugoslaviju i da će pokušati da je sklope. posle 21 godine kad su njihovi očevi preminuli njihove mame su se dogovorile da im ispričaju o jugoslaviji. tačno kad su to čuli odmah su želeli da jugoslavija mora da bude složena. janez to nije hteo jel predsednik slovenije ne želi da slovenija bude u jugoslaviji. ipak je predsednik slovenije pristao i jugoslavija je bila sklopljena. kad su nemci to čuli želeli su da je opet razdvoje. tačno kad je jugoslavija sklopljena vojnici francuske i rusije nisu želeli da se jugoslavija raspadne pa su je zaštitili i jugoslavija je opet deo planete zemlje. kad je jugoslavija postala evropska unija evro je bio toliko veliki da je bio veći od funte. englezi su želeli da funta bude najveći novac a ne evro. tako su uništili jugoslaviju da je postala najsiromašnija zemlja. bog se toliko naljutio da je zamenio jugoslaviju sa engleskom i jugoslavija je bila najbogatija a engleska najsiromašnija. nikola, stipe, janez, novo, savo i trajiče su postali premijeri jugoslavije a engleska se pokajala što je napala jugoslaviju zbog novca i svi i koji jesu evropska unija i koji nisu su se smejali i govorili „kako su tupavi, ratom funta neće biti veća od evra“. svi su bili srećni i radosni do kraja svog života a englezi su jeli samo jabuke sa drveća za doručak ručak i večeru svaki obrok po 1 jabuku.

zastava:

maja: sećam se da smo u njujorku svi u školi imali kutije za užinu i da sam ja na svoju nalepila zastavu jugoslavije i  vučka, maskotu olimpijade u sarajevu ‘84. kad su me drugari pitali šta je to, ja sam im rekla da je to bog ću-ću i da mi u jugoslaviji verujemo u ćućua. mnogi su mi rekli da takva religija ne postoji, neki su je priznali ali su ipak odlučili da ostanu katolici, a nekoliko njih je počelo da veruje u ćućua i to sam smatrala posebnim uspehom.

vuk: jugoslaviju zamišljam kao jedan ogroman raj! ima velike gradove. kad pogledam srpsku zastavu ja pomislim: “jao čoveče kako li je bilo u prošlom vremenu kad je bila jugoslavija, kakva je zastava tad bila!”. mislim da smo imali lepšu zastavu tada. kad pogledam onu srpsku zastavu crveno plavo belo a bez ikakve zvezde, nema ništa žuto, a u jugoslaviji crvena zvezda opkoljena zlatom, ekstra.

ne znam zašto je bila petokraka na zastavi kad je jugoslavija imala šest država, imala je grb sa šest baklji, čudi me zašto nije šestokraka. kad se jugoslavija raspadala i kad je ostala samo srbija i crna gora video sam da nije imala dvokraku zvezdu, ne bi to ni ličilo.

ja mislim da je jugoslavija bila siromašna zato što su sve države u regionu SFRJ siromašne, takođe i srbija spada u siromašne zemlje i stvarno mrzim ovu državu, mislim sad i ja preterujem, ne mrzim ovu državu, nego želim kad bi se spojile sve te države koje su činile jugoslaviju činila bi jedno ogromno carstvo, jako bogato.

tito:

vuk: tito je bio predsednik ili premijer jugoslavije i mislim da je on bio stvarno veran čovek koji je voleo svoju državu i znam da je živeo od 1894. do 1980. dakle imao je 86. godina, iživeo se za krupnu medalju. mislim da je on bio dobar čovek i da je bio toliko star da je umro na svom poslu. bio je stvarno dobar i prema srbiji i prema jugoslaviji mada šteta što je propustio da vidi kako je danas u srbiji, sigurno je mnogo mirnije nego u jugoslaviji, pošto je on preživeo i prvi i drugi svetski rat.

maja: sećam se da je baba u vitrini držala moju uramljenu sliku pored titove. izgledalo je kao da mu mašem. kad je deda umro, baba je preko titove slike stavila dedinu i premestila je na drugo mesto, tako da sad ne mašem nikome.

raspad:

maja: kad smo se vratili iz amerike 1989. godine osećala sam se kao da su me roditelji prevarili. to nije bila ona zemlja u koju sam dolazila na letnje raspuste, to nije bila ona zemlja u mojoj glavi, to je bila neka potpuno druga zemlja. to, da su me odveli iz jedne, a vratili u drugu zemlju, sam im godinama prebacivala. oni su bili i ostali krivi za moje protraćeno detinjstvo. sećam se da su oduvek mislili da preterujem u svemu, pa i u tome.

vuk: mislim da se jugoslavija raspala zato što su nemci počeli da ih napadaju, zato što nisu hteli da jugoslavija bude jedna država i voleo bih da ponovo vidim jugoslaviju celim svojim okom i zastavu jugoslavije i registraciju jugoslavije i titov grob i sve.

detinjstvo:

vuk: u jugoslaviji su svi bili isti, svi su imali iste telefone, mada tad nisu postojali telefoni, svi su imali istu odeću, iste patike, to se podrazumeva, jakne i tako to, zato što je jugoslavija bila siromašna zemlja, da se ne bi postavilo pitanje ko je bogatiji a ko je siromašniji.

mislim da su svaki dan provodili napolju igrajući fudbal i košarku sa loptama koje nisu kao danas baš tvrde i onako dobro napumpane.

mislim da bi bilo super kad bismo svi bili isti. nema ko je siromašniji a ko je bogatiji onako da se hvali i jurca i urla “imam dvanaest pehara novaka đokovića, poklonio mi je sve” a vidim neku crnu decu koja nemaju ni da se kupaju i nemaju odeću, hodaju po ulici i traže hranu. to uopšte nije isto.

danas mnogo ljudi nosi naočare zato što tako bulje u te kompjutere i telefone i tablete. mislim da svi sad moraju da odu tamo negde da budu na svežem vazduhu. moji drugovi napolju na svežem vazduhu samo igraju igrice na tabletima i telefonima  i to je sramota za nas.

na prošlom letnjem raspustu sam pričao sa svojim drugarima i pitao sam ih da li znaju za jugoslaviju i oni su rekli da znaju i pitao sam ih : “ljudi, da li hoćete da ponovo postoji jugoslavija?” a oni su rekli “ne, nećemo” a jedan drug je rekao “ja neću da budemo jugoslavija jer ne želim da živim sa albancima” a ja sam rekao “pa albanija nije ni bila jugoslavija” a on je rekao “ne, ne, ne, neću da budem sa hrvatima, zli su” i onda sam ja rekao “ljudi, šta je s vama?”. i ja kad sam to čuo da oni svi to misle, da nas hrvati vređaju, i jedna mama od mog druga mi je isto to rekla, ništa, ja sam onda prestao da navijam za jugoslaviju. a sada ponovo navijam. i onda sam saznao da su hrvati dobri. nisu zli. to su sve oni izmislili da ne bi vraćali jugoslaviju. i da nas nemci posle ne bi napali.

maja: sećam se ovog crteža. nacrtala sam ga u jugoslovenskoj školi 1987. godine. zove se tvrđava jugoslavija.

sloboda:

maja: sećam se da sam mnogo volela jugoslaviju i da sam svaki put kukala i vrištala kad je trebalo da se vratim u njujork posle letnjeg raspusta. sećam se osećanja potpune slobode u jugoslaviji i potpune neslobode u americi. sećam se da su tamo morali da stavljaju povodac deci u supermarketima jer je iza svakog ćoška vrebao kidnaper. sećam se da je meni mama stavljala taj povodac, iako ona tvrdi da nije.

sećam se parkova koji su se zaključavali noću i koji su ličili na kaveze i koji nisu imali pesak jer je on izvor zaraze. sećam se da sam u jugoslaviji mogla da se igram sama ispred zgrade i da sam često ako ne i uvek bila prljava. sećam se osećaja potpune bezbrižnosti dok jedem sladoled sa poda.

sećam se da su u njujorku mene i mog najboljeg druga nikolu roditelji terali da pričamo na srpskom, a kad bi zatvorili vrata mi bismo uvek nastavili da pričamo na engleskom. srpski nam je bio dosadan za igru. sećam se da u jugoslaviji nikad nisam htela da pričam na engleskom čak i kad su me terali. sećam se da sam mrzela da me zovu amerikanka, a tako su me zvali kad sam se vratila u beograd. sećam se da sam se godinama borila protiv toga i na kraju uspela.

vuk: sloboda znači da je cela država slobodna, uopšte ne postoje logori, ne postoje tamnice, ne postoje zatvori, mislim postoje zatvori za one koji ne poštuju svoju državu ali svako ko je dobar mora da ima svoj život u jugoslaviji bez logora, bez tamnica i bez zatvora.

mora da postoji ravnoteža na zemaljskoj kugli, da ne padne neki asteroid koji će da pogura planetu dalje od sunca kao što se dogodilo s našim precima dinosaurusima.

priredba:

maja: u jugoslovenskoj školi smo postali pioniri, slavili dan republike i dan mladosti. uvek sam smatrala da ništa od toga nije dovoljno svečano i da je tamo negde sve mnogo lepše, bolje i svečanije. da se tamo nikada slova ne bi lepila selotejpom na pano sa mogućnošću da otpadnu u toku priredbe i izazovu fijasko.

YU i 12 zvezdica:

vuk: kad sam čuo za jugoslaviju, mislim prvo sam čuo za evropsku uniju, i kad sam čuo da je hrvatska, mislim sad sam zavoleo hrvate, tada ih nisam baš voleo zato što sam mislio da nisu bili baš neki, ali kad sam čuo da je postala evropska unija ja sam želeo da srbija odmah uđe u evropsku uniju i onda kad sam zavoleo hrvate tad sam čuo da su nekad hrvatska i srbija bile zajedno i da je isto tako bila i bosna i hercegovina i makedonija i crna gora i slovenija i da se zvala jugoslavija i mislio sam što da ne napišem takav naslov “jugoslavija i evropska unija” zato što mi je bilo žao da napišem samo evropska unija a volim jugoslaviju ili samo jugoslavija a volim i evropsku uniju pa sam zato dao takav naslov.

želeo sam da se vrati jugoslavija i da onda odmah pokušava da bude evropska unija i posle sedam godina na tablicama da piše YU i gore 12 zvezdica.

mislim da glavni grad mora da bude beograd a tek drugi glavni grad zagreb. te cele unije. da, baš cele.

u SFRJ, socijalnoj federativnoj republici jugoslaviji, ili tako nešto slično, znam da je dinar bio valuta. želeo bih da imamo evro a ne dinar. evro je veći od dinara sto puta, mada sad je i veći, da bi mogao recimo da kažem “ova čaša košta 5 evra a ne 500 dinara”.

sećam se:

maja: sećam se prve pesme koju sam napisala kad sam se vratila u beograd. bila sam treći razred osnovne škole. sećam se da je nastavnica pesmu okačila na pano. sećam se da je pesma išla ovako:

neka jugoslavija vojsku vodi

i nek uvek bude u slobodi

nećemo ni pola sata

da u jugolaviji bude rata

sećamo se tita koji nam je

pomogao da nam deca budu sita

sećam se da je pesma imala još jednu strofu ali se nje baš najbolje ne sećam.

crveno sunce:

vuk: za mene jugoslavija znači novo mesto, dakle, nema samo jedna država nego šest republika u jednoj državi, dakle bićemo veći. i onda kad putujemo u grčku mi prođemo samo našu državu i stigli smo u grčku. mislim da moramo opet da budemo jugoslavija jer kad bi se ujedinili bili bismo veći od velike britanije. ja sam izračunao da engleska ima 243 hiljade kvadratnih kilometara a jugoslavija bi bila veća od engleske zato što ima 255 hiljada kvadratnih kilometara.

jugoslavija je šest država u jednoj državi a srbija je samo jedna država u jednoj državi.

mora da se vrati jugoslavija, da svi budemo jednaki, da niko ne bude ni crn ni toliko beo da se sija. mislim da svako treba da bude baš onakav kakav treba da bude.

voleo bih da nova zastava bude plavo belo crvena kao što je i bila, u jednom ogromnom mehuru koji je onako zlatne boje, kao pravo zlato i onako malo srebra kao šljokice. i voleo bih da ima ogromnu zvezdu i ogromne zvezde koje padaju na tu veliku zvezdu, kao da sunce postaje ta crvena zvezda. crveno sunce.

(KRAJ)

Oceni 5