Čupanje iz kandži poznatog sveta

Prvi srpski vanzemaljac

Još kada je objavio svoju prvu pesničku knjigu, Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Vojislav Despotov bio je na putu da napusti poeziju. I tako, već četvrt stoleća, on se opraštao od pesništva, ostavljajući svojim čitaocima veličanstvena pesnička svedočanstva o tome.

Zaista je legendarno Despotovljevo osećanje za jezičke paradokse, kao i njegovo avanturističko pesničko majstorstvo, iz kojeg je procvetalo na stotine žarkih, abnormalnih cvetova našeg nezadovoljstva i ovim i onim svetom.

On je za sve nas rekao zbogom "ohprošlom" pevanju, spoznao da je mišljenje mrtvo, oprao sapun svake suštine i odlučio da nestane među zvezdama.
Sve njegove pesničke knjige bile su moji lični bestseleri, a ponajviše Trening poezije (1977), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Veseli pakao evropoezije (1990), Neočekivan čovek (1992) i Deset deka duše (1994).

U ono doba sumraka socijalizma, kada su nam svima već bili dozlogrdili gnjavatori iz partijskih komiteta, s olakšanjem sam pročitao u jednoj pesmi Vojislava Despotova:
        Nemam gle, ideja pozitivnih
        i misli briljantnih,
        ni gadnih, negativnih, nemam više!

Najzad se videlo da naša stvarnost ne beše srećno trajanje u jeziku, već čist sarkazam, groteska, ironija i cinizam.

Da bi porekao lažljivu knjišku poeziju (koja danas, na žalost, ne zatvara svoja prljava usta), Vojislav Despotov se, kao i svi mi, odao prekomernom isticanju sopstvene telesnosti, telesnosti sveta i same ljudske inteligencije, kroz esejizam koji je ponekad bio nerazumljiv, ali jedno beše uvek jasno: ogrezli u stvarnosti koja nam se nije dopadala, mi smo morali, kako je to učinio i sam pesnik, da svoje postojanje ponovo pronađemo, ali ovog puta kao čistu magiju - bekstvo u kosmos. Bežeći iz literature a i iz bedne stvarnosti Vojislav Despotov stvorio je novu energiju jezika, novo pevanje, ne bi li se iščupao iz kandži poznatog sveta.
Ima tu neke zakonomernosti, ali nema logike.

Sindrom "kosmičkog kaluđerstva" bio je i ranije uočljiv, kao apartni glas koji teče naporedo sa glavnim tokom u poeziji Vojislava Despotova. On je posledica jednog temeljnog razočarenja u ljudske snove. Čovečanstvo ima (kao i svaki pojedinac) svoga dvojnika, ono samo sebe posmatra (već dugo) sa strane, kao sopstvenog stranca. Razočarenje je sveopšte. Ili, kako kaže Vojislav Despotov:       

        Čovek neznani u nešto stupa.
        Suza mu je golema, kao rupa.

Čitajući roman Jesen svakog drveta (1997), koji je knjiga o oblacima (s osvrtom na maglu), a priča tužnu priču o kraju jedne utopije, utopije socijalizma, pitam se kud nestadoše oni nebrojeni partijski aktivisti koji su nas proganjali decenijama, zbog naših pesama, priča i eseja u kojima smo slavili neukrotivi i neponovljivi život?

Naši progonitelji još su tu. Tužakajući nas pred narodom i narodnostima da ne volimo socijalizam i svoju domovinu, oni su na koncu pokazali da nisu voleli nikoga i ništa osim sebe.

Zar nije čudno da spomenik socijalizmu ostavi jedan od najvećih srpskih pesnika, koji nikada nije bio član Komunističke partije? Ali, da je bio neuspeli komunist, to je nesumnjivo.

Zašto je to učinio? Valjda zato što, kako sam kaže:

Ako se kraj privatnih epoha podudara sa krajem političkih ili industrijskih epoha, onda je to, svakako, dramatičnije od same, fizičke, banalne smrti.
       
Čitajte Despotova.

1997.

Vojislav Despotov (1950 - 2000 )

Nema utehe, ni smirenja, pred tragičnim prizorom odlaska pesnika Vojislava Despotova. Nepojamna je bila jezička lakoća s kojom se on suočavao sa najskrivenijim dubinama kosmosa ljudske psihe. Bio mi je od prvog dana poznanstva i učitelj i učenik. Kada to danas kažem, ja mislim da je i njemu i meni mnogo puta bilo teško da, u nerazmrsivom klupku jezičkih paradoksa, kojima smo bili opčinjeni, do kraja sagledamo ono što nas spaja i razdvaja i potpuno se kao pisci razdvojimo.

Decenijama je njegovo pesništvo zaustavljalo dah svakome ko se sa njim suočio, izazivajući oduševljenje, zanos i veru da se jeziva neprozirnost sveta i čovekovog postojanja u njemu ipak može razbiti, da ćemo saznati tajnu našeg osećanja da smo u svetu i da se, konačno, može u kratkom ljudskom veku dokučiti smisao svega što se pokazuje i skriva.

S vremenom, svi istinski veliki pesnici današnjice našli su se pred zidom. Taj zid zatekao sam i čitajući poslednju knjigu Vojislava Despotova. On nas u njoj podučava da se kroz zid ipak može proći - tajna je u tome da čovek mora biti dete.

Bio je Vojislav Despotov još dečak kada sam ga upoznao u danas dalekom Zrenjaninu, u jednoj opskurnoj sobici, u neprepoznatljivom dobu. Od tada nas je nosio neukrotivi duh prekoračenja granica i otkrivanja novih svetova, ali ti svetovi ne behu dodirljivi, materijalni. Behu to magnovena prosvetljenja u jeziku i smislu, na beskonačnim metafizičkim poljima prostora, vremena i tela u njima. Hteli smo da shvatimo i raskrinkamo sve što se dešava između neba i zemlje.

Neću da govorim o onima koji su bili sa nama, oni će bolovati svako za sebe, ali ja sam sa zaprepašćenjem gledao kako Vojislav Despotov, decenijama, obesmišljava mimetičke gestove jezika, kojima je čitavo naše pesništvo bilo savladano. Po prvi put je u srpskom jeziku pesma pokazala samu sebe, svoje telo. Po prvi put smo bili svedoci pevanja usred pesme.

Vojislav Despotov nam je otkrio da jezik ne može govoriti o nečemu što je izvan njega, da reči pokazuju samo reči i da su jezičke iluzije ljudskog postojanja raskrinkane - čovek nije u jeziku. Otvorio se pakao spoznaje: ako nismo u jeziku, u čemu smo, u telu?

Ta dvostruka telesnost, tela i jezika, beše demokratsko dostignuće našeg doba: nije samo čovek smrtan, umire i jezik. Umire i književnost, sa smislom u koji se zaklinjala. I telo jezika je smrtno, kao i čovekovo. Smisao mora da umre. Ili, da neprestano umire i rađa se.

Vojislav Despotov neprekidno je tragao za smislom sopstvenog ljudskog postojanja, za smislom bilo čega što hoće da postoji, odbacujući pevanje kao mirno trajanje u jeziku, kao zaborav života i veličanje književnosti, mita o književnosti.

On nas je suočio sa nagomilanim paradoksima literature i ljudskog života, sa groteskom, ironijom i cinizmom sveta u kojem smo zatečeni, u kojem smo prinuđeni da živimo. Po prvi put se pesništvo srpskog jezika ponašalo na način čoveka, a pesništvo Vojislava Despotova, to može da vidi svako koga zanima, i jeste neponovljiv niz gestova jednog čoveka. Jednog genijalnog pesnika, ja bih rekao.

Ali, i književnost se ponela kao čovek, braneći svoje vlasništvo, lažljivi smisao, građen vekovima. Čuvari književnosti otkrili su nam da je mit postao čudovište koje ždere ljudski život. Vojislav Despotov, kao i svi mi u tadašnjem vremenu, otrpeo je mnogo vidljivih i nevidljivih udaraca. Ti udarci nisu bili sasvim nezasluženi. Svaka knjiga Vojislava Despotova potresala je iz temelja grobnicu srpske poezije.

Ja znam, svaki dodir je nestvaran. Niko nije telo, ništa ne može biti dodirnuto, svi jedno prema drugom stojimo kao nepostojanje, ali ne razumem, baš zbog toga što o svetu ljudi znam, otkud ta manijačka upornost samoistrebljenja?

Zbog čega kazniti pesnika koji je shvatio da poezija ne pripada književnosti, niti je ikada pripadala? Zašto kazniti ljude (bića) koji ne prihvataju krvave igre sveta ljudi, koji sebe vide kao bića poreklom od ljudi? I mi imamo svoje potomke.

Svaka rečenica izgovorena danas o pesniku Vojislavu Despotovu starija je od svog smisla, kako bi on rekao. Kako uspostaviti smisao nestanka onog koji je učinio da se ne osećamo bednima u svetu sveopšte bede?

Ja znam da su i njemu prizori svakodnevnog repetiranja jezičkih relikta prošlosti, kao i svima nama, otvorili beskonačni ambis potonuća u ledeni zagrljaj ničega. To mrtvo ništa svakodnevno zariva zube u živi svet. Mi smo otkrili da tu ima zakonomernosti, ali nema logike. Da bi dokazali lažljivost knjiške poezije, mi smo se, često, prekomerno dokazivali u sopstvenoj telesnosti, u opipljivom svetu.

Vojislav Despotov je voleo i bio voljen, krećući se između praznog lista hartije i plave pustoši kompjuterskog ekrana. Na tom putu ja sam negde zastao, kao senka na zidu kroz koji je on prošao.

2000.

*Tekstovi objavljeni u knjizi “Vreme fantoma: o piscima i knjigama”, Novi Sad; Kulturni centar, 2005 (Petrovaradin, Futura)