Protiv bližnjeg svoga
Religija

Photo: www.deviantart.com

Čuvari svetinja u zimskom periodu

Kad je onomad u Crnoj Gori i okolini počela odbrana takozvanih svetinja vaskolika srpstvujušča javnost se homogenizovala kao u zlatno doba krajem osamdesetih, kad je mesija Slobodan Milošević hodio zemljom obećavajući voljenom narodu oružane bitke, što je verna pastva dočekivala pokličima oduševljenja. Ko god se usudio da kaže koju suvislu reč protiv kontrarevolucionarnih litija i klerikalizacije susedne države, poput potpisnika Apela 88, bivao je izložen medijskom linču, salvama uvreda i otvorenim pretnjama.

Stvarno nije učtivo u jednom tako hrišćanskom činu kakav je odbrana i zaštita svetih crkvenih nekretnina videti povampirenje velikosrpske ideološke matrice koja bi Crnu Goru da prisajedini „srpskom svetu“, apdejtovanoj verziji velike ili homogene Srbije za 21. vek. Uzaludno je objašnjavati nekom zadrtom litijašu da državno vlasništvo nad crkvenim objektima nije nešto neviđeno ni skandalozno, bespredmetno je podsećati da, recimo, vlasnica katedrale Notr Dam u Parizu nije crkva, već Vlada Francuske, pa je zato za njenu obnovu od posledica požara zaduženo Ministarstvo kulture.

Još uzaludnije je govoriti da su svi sakralni objekti u Francuskoj izgrađeni pre 1905. godine u državnom vlasništvu, veće su šanse da će neki zid imati razumevanja za ove notorne činjenice, nego nabrijani poklonik mitropolita Amfilohija i srpstva pravoslavnog. Kome je do tričavih činjenica, argumenata i finesa dok se brani ugrožena sakralija, nema tu ni vremena ni prostora za nekakve razumne rasprave, odgovor na svako kritičko mišljenje je sažet i glasi, da se poslužim replikom iz stripa: „Udri i ubij! Zgromi i polomi!“

Dežurni branitelji svete kame

Sličan tretman dobija svaki derznoveni pojedinac koji su usudi da proslovi koju inokosnu reč o naciji, državi, famoznom nacionalnom interesu, veri starostavnoj, narodu najstarijem i na svetu najomrznutijem, nacionalizmu nasušnom, majčici crkvi i ostalim relikvijama vladajućeg kulta. Još ako dotični pojedinac podseti da je dominantna ideološka dogma počinila neke ratne zločine, izvršila agresiju na BiH, masovno proterivala Albance s Kosova, trpala leševe žena i dece u hladnjače, pravila masovne grobnice i stigla do genocida – taj će odmah biti proglašen za autošovinistu, izdajnika, izroda, plaćenika, domicilnu ništariju i slučajnog Srbina.

Potom će mu dežurni branitelji svete kame pripretiti klanjem, čupanjem jezika, streljanjem po ultrakratkom postupku, psovaće mu sve mrtvo i živo, od deteta u detetu do prvog reda na sahrani, raspitivaće se za njegovu adresu i čvrsto mu obećavati da se neće nanositi glave. Ti nas, srpske patriote, optužuješ da smo ukoljice, navijači klanja i saučesnici zločinaca! Đubre jedno! Sad ćemo lepo da te ubijemo da bismo ti dokazali da nismo ubice!

Kad poklonicima kulta smrti i masovnog umorstva dirneš u svetinje, logično je da naiđeš na ovako topao prijem. Šta drugo očekivati od mračnjaka, šovinista, četnika, zadrtih desničara, kukastih rodoljuba i fašista? Pa neće valjda da polemišu? Međutim, reakcije od istog brašna stižu i od poklonika nekih drugih sakralizovanih pojava, tamo gde ih možda ne bismo očekivali. Masovna histerija koja se pre par meseci digla zbog par ne baš laskavih rečenica Borisa Dežulovića na račun Beograda pokazala je da glavni grad Srbije nije ništa manja svetinja od države, nacije, Jehove, Alaha, Bude i sva tri lica Svete Trojice. Mnoštvo ljudi je spremno da u ime Beograda priredi verbalni linč i lomaču na asocijalnim mrežama, baš kao što poklonici drugih religija to čine u ime svojih idola.

Bolje biti budala nego spomenik

Ništa bolje nisu prošli ni stručnjaci iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja koji su polovinom prošle godine pokušali da promene nastavni program srpskog jezika i književnosti. Odmah se svekolika javnost podigla na kulturni ustanak, cičeći kako neki varvari hoće našu Desanku Maksimović da izbace iz programa. Histerija se, naravno, zasnivala na čistoj laži: pošto se poezija nacionalne pesnikinje obrađuje u svih osam razreda osnovne škole, krojači programa su pomislili da ne mora i u višim razredima srednje škole, te da bi Desanka mogla da ustupi mesto nekim drugim savremenim pesnicima, jer, eto, postoji osnovana sumnja da je osim nje još neko pisao vredne stihove.

Uzalud je pozivati se na činjenice i zdrav razum dok masa podlaže lomaču. „Nikada se Desanka Maksimović neće izbacivati iz obrazovnog sistema Srbije. Nikada. Tačka“, bukvalno je stavila tačku na nepostojeći spor premijerka Ana Brnabić koja je s poezijom prekinula diplomatske odnose čim su se upoznale, na obostrano zadovoljstvo. Šta li bi tek bilo da je neko osporio Desankino delo, da mu je odrekao svaku književnu vrednost? Takva mogućnost je potpuno isključena, to je čista sablazan, jeretička misao koja se može ušunjati u odmetničku glavu samo pod okriljem noći, poput lupeža, a onaj kog nesrećna poseta zadesi odmah treba policiji da prijavi neovlašćeni upad na privatni posed.

Prošlo je više od pola veka otkad je Radomir Konstantinović napisao: “Viktoru Igou služi Klodel koji je rekao jednom za njega da je budala, više nego oni koji su se ponašali s njime kao sa spomenikom nacije. Spomenik nacije je, možda, veličanstven, i u tom pogledu on je iznad budale; razlika, je, međutim, u tome što je taj spomenik mrtav a što budala živi. Pesnik koji poriče drugog pesnika, pomalo i sa gnevom, a pomalo i kao sa nekom potrebom da mu se osveti, vraća ga sa stubaca časopisa u živi život”. Konstantinović je ove reči napisao povodom napada jednog pesnika na Crnjanskog, a potom je naširoko esejizirao o „njegovom stavu prema svetu kao stavu apsolutne negacije”.  

Davno je to bilo, u vreme socijalističkog jednoumlja, kad nije bilo slobode mišljenja, već je jedna i jedina partija sve držala pod kontrolom, uključujući i ideje o književnosti. Danas, u vreme ovog divnog pluralizma, kad cveta hiljadu cvetova bez boje i mirisa, čitam besedu laureata nagrade „Beskrajni plavi krug“, uglednog univerzitetskog profesora, pisca i prevodioca, koji veli da je moguće parodirati i „Majku Jugovića“, „ali onaj ko to čini isključuje time sebe iz sfere logosa, iz područja duha“. Šteta što uglednik nije naveo konačan spisak književnih dela zabranjenih za parodiranje, verovatno ga je omeo nedostatak vremena, pošto je to lista bez kraja, za njeno izlaganje i najduži život je prekratak.

Epoha podivljalog idolopoklonstva

Kud god se okreneš, ista tužna priča: svetinje se razmnožavaju prostom deobom, njihov broj raste iz dana u dan, a nesrećnik koji bi slobodno da misli o svemu što mu u mišljenje dođe ima osećaj da je zabasao u minsko polje - gde god da zakorači, nagaziće na nečijeg kumira. Nakon neopreznog koračaja sledi eksplozija opštenarodnog gneva, uz propratne izlive nesputane mržnje, uvrede, pogrde, klevete i pretnje sakaćenjem i smrću. Nema te stvari, pojave, čoveka, fenomena, čega god – od kojeg ne bismo mogli da napravimo lažno božanstvo, idola kojem se klanjamo i u čije ime smo spremni da mrzimo, a ako neko baš pretera sa sumnjom u našeg boga, i da ubijamo. Ne živimo u vremenu ateizma i sekularizma, ali ni u doba post-sekularizma i obnove religije, već u epohi podivljalog idolopoklonstva.

Ne sme čovek da kaže šta misli o naciji, državi, himni, narodu, crkvi, nekom gradu, ali ni o nekom bendu, muzičkom pravcu, piscu, sportisti, filozofu, TV seriji, filmu, glumcu, istorijskom događaju, javnoj ličnosti – jer se uvek nađe neko kome je baš dotični predmet kritičke misli svetinja, kumir i objekat posve nekritičkog obožavanja. Svako malo su nekom povređena osećanja, verska, nacionalna, moralna, estetska ili bilo koja druga, pa je spreman da ospe paljbu po onome ko mu je uzrokovao duševnu bol u predelu ničega.

Tako je grupa huligana prošle jeseni upala na izložbu grupe stripadžija Momci, bacila suzavac i pocepala crteže i table sa stripovima. Njihova nežna osećanja povredio je stari crnohumorni crtež „Kenjkavac“ iz devedesetih godina prošlog veka na kojem je prikazana beba sa satarom u glavi. Dobro je da nisu čitali Lotreamona, gorela bi „Maldororova pevanja“ na lomači brže nego hepo kocke. Narečeni maskirani huligani se slabo razabiraju u tu, kako se ono zove, umetnost, ali vrlo dobro znaju šta su svetinje „dobrog ukusa“, „javnog morala“ i „duhovnog zdravlja nacije“, pogotovo kad ih napujdaju tabloidi i zaludni ignoranti po društvenim mrežama.

Za uništenje crteža dobili su podršku tadašnjeg ministra kulture Vladana Vukosavljevića koji se protivi „afirmisanju skarednih i nemoralnih sadržaja”, a prizore nasilja u umetničkim delima vidi kao „patologiju i devijaciju svesti”. U ime svetinje „zdrave umetnosti“ koja se opire tim dekadentnim pojavama najmanje vek i po, još od sudskog procesa Bodleru za „Cveće zla“.

Za bilo koga - protiv bližnjeg svoga

Namnožilo se lažnih bogova, svetinja, nedodirljivih idola, totema i tabua da od njih ne može da se diše, nema sin čovečji gde glavu da skloni. To stanje možda je najjezgrovitije opisao Damir Avdić u pesmi „Repetitio“: “U ime za oca za narod za Boga / za himnu za zastavu za bilo koga / protiv bližnjeg svoga”. Nije se čuvarima svetinja objavila nikakva svespasavajuća istina kojom bi da prosvetle ostatak čovečanstva, već prihvataju prvog idola na kojeg naiđu, po mogućstvu onog koji uživa opštu popularnost, e da bi se ustremili na bližnjeg svoga, na živog, empirijskog čoveka. Jer u svetu prenapučenom totemima sve može dobiti status svetinje osim nesrećnog pojedinca i njegovog prava da doživljava, oseća i promišlja svet na svoj način, koje bi trebalo da bude neprikosnoveno.

Hteo-ne hteo, čovek vidi stvari iz jedinstvenog, neponovljivog, samo njemu svojstvenog ugla, iz prostog razloga što su svi ljudi različiti, a pod razne najmanje zajedničke identitetske sadržaoce može da se podvede samo nasiljem nad duhom. Onda bi trebalo da čovek ima slobodu da iskaže to što vidi i oseća, bez straha da će mu neko zbog prirodnog očitovanja sopstvene ličnosti skinuti glavu sa ramena.

Sloboda mišljenja i govora zagarantovana je čak i Ustavom, ali taj akt smo ionako doneli pod pritiskom, zato što ga svi drugi imaju pa moramo i mi, a suštinski je to mrtvo slovo na pokojnom papiru. Ustav i ta kleta ljudska prava uvezli smo sa neprijateljskog Zapada, to je puka teorija strana našem biću i žiću, u praksi se držimo osveštanih vrednosti i narodnih običaja, među kojima najviše cenimo homogenizaciju, nacionalno jedinstvo, zatiranje različitosti i sakaćenje ličnosti u zametku.

Koliko ljudi, toliko i istina

Da nema tragične posledice, čitava priča o čuvarima svetinja u zimskom periodu bila bi naprosto urnebesno komična. Jer je očigledno da nijedna od navedenih svetinja ne zaslužuje status apsolutnog, otuda sva buka, bes i nasilje. U čoveku nešto mora da boguje, toliko je ta potreba nasušna da će prihvatiti za božanstvo bukvalno bilo šta, a onda će sve druge grčevito prisiljavati da mu se pridruže, jer ni sam ne veruje u ono što propoveda. O tome je maestralno pisao ruski filozof Lav Šestov, vatreni borac protiv idolatrije.

“Onom ko je uporan da sve privede jedinoj istini nije stalo do toga da usreći svoje bližnje. Njega se bližnji malo tiču. Ali, on sam ne sme i ne može da prihvati svoju istinu, sve dok ne dobije stvarno ili zamišljeno priznanje od ‘svih’”, piše Šestov, demaskirajući sve propovednike ovog sveta. Evo jednog fragmenta u kome raskrinkava čuvare svetinja, ne ove naše đilkoše iz podzemlja ljudskog duha, već one najuglednije: “Smrtni greh filozofa nije u tome što traže apsolutno, već u tome što oni, kada se uvere da nisu našli apsolutno, pristaju da priznaju za apsolutno šta god bilo od onoga što su stvorili ljudi – nauku, državu, moral, religiju i tome slično”. A jasno je kao dan da se nikakve ljudske tvorevine ne mogu apsolutizovati i proglašavati za svetinje: “Čak i religija, ma kako ona uzvišena bila, u najboljem slučaju je samo sasud, samo mesto gde se sveto čuva, samo riza za apsolutno”.

Po Šestovu, osnovno svojstvo istine je da nikoga ne prisiljava, da ne traži opšte priznanje, da nije obavezna za sve: “Istina nije načinjena od onog materijala od kojeg se stvaraju ideje, ona je živa, ima svoje zahteve, ukuse, i, na primer, ona se najviše na svetu boji onoga što se na našem jeziku naziva otelovljenjem, i to se boji onoliko koliko se sve što je živo boji smrti. Stoga nju može sagledati samo onaj ko je traži za sebe a ne za druge, ko je položio svečani zavet da svoje vizije neće pretvarati u opšte i obavezujuće sudove, onaj ko istinu nikada ne čini opipljivom”.

Neminovno se nameće zaključak da je istina pluralistična, da ne postoji jedna, već mnoštvo istina, što priziva Protagorin fragment: “Čovek je mera svih stvari, bivstvujućih da jesu, onih nebivstvujućih da nisu”. Tumačeći ovu misao starogrčkog filozofa, Šestov piše: “Treba imati na umu da Protagora nije zastupao specifični relativizam, već individualni, tj. smatrao je da svaki pojedinačni čovek meri stvari onako kako mu padne na pamet, prema tome – koliko ljudi, toliko i istina. I da zlo bude veće: istina ima više nego ljudi, jer jedan te isti čovek danas misli ovako, a sutra – drugačije”.

Spasavanje pojedinca iz ralja opštih pojmova

Nije ovo najskandaloznija Šestovljeva ideja, umeo je on svom silinom da se obruši na zakon protivurečnosti, ne priznajući mu vrhovnu vlast: “Da li je Bog stvorio ljude za život ili su se oni sami, drzovito lukavstvom i prevarno domogli života? A može i ovako: jedne ljude je stvorio Bog, drugi su sami, protiv Božje volje, prokrčili put k postojanju”. Na drugom mestu Šestov primenjuje isti model, pa onovremenu dilemu da li ljudi potiču od majmuna ili od Adama razrešava na svoj paradoksalni način: “Deo ljudi zaista je potekao od Adama koji je sagrešio, oseća u svojoj krvi greh svoga pretka, muči se s tim i teži izgubljenom raju, a drugi su zaista nastali od majmuna koji nije sagrešio, njihova je savest mirna, oni se ni oko čega ne muče i ne sanjaju o onome što se ne zbiva”.

Doduše, Šestov je skloniji biblijskoj verziji, baš njega briga za dokaze, pogotovo naučne, i njihovu moć da prisile svakog da im se pokori, kao što je onomad istu moć imala crkvena dogma. Njemu je stalo do nečeg drugog, on bi da spase pojedinca iz ralja opštih pojmova, da ga izbavi od lažnih idola koje mu nameću sa svih strana, zato se surovo obračunava sa svim svetinjama, svejedno da li su crkvene, naučne ili filozofske: “Jer to su samo priče da su ljudi bilo kada na zemlji umeli da nađu ono što im je potrebno. Oni s mukom traže, ali ništa ne nalaze – čak ni oni koji se smatraju učiteljima čovečanstva. Kakvo je veliko umeće potrebno da bi ostavili utisak onih ‘koji su našli’!”

Čuvari svetinja ili čuvari brata svojega

Današnji čuvari svetinja odustali su čak i od pretvaranja, oni ne ostavljaju utisak onih koji su našli, ali sa bandoglavom upornošću zahtevaju od svih da pognu glavu pred andramoljom za koju utvaraju da je sveta. Neće moći, drugovi čuvari. Nije me bilo milionima godina na svetu, jedva sam se dokopao postojanja, malo je falilo da me uopšte ne bude, i sad kad sam se konačno obreo na dunjaluku, umesto da po svojoj volji i ćefu proživim ovo malo vremena što mi je dato, od mene se traži da se klanjam kojekakvim lažnim božanstvima, da ceptim pred njihovim samozvanim žrecima i bagatelišem svoj jedini život. Žao mi je, imam pametnija posla.

Razumem ljudsku potrebu za nečim čvrstim i neupitnim u svetu gde je sve prolazno i nepostojano, ali ne može se baš svaka džidža ili bidža predstavljati kao Onaj koji jeste. A budući da je u Srbiji, prema svim poslednjim popisima, gotovo svekoliko stanovništvo hrišćansko – to znači da je problem rešen. Eno čuvarima svetinja silnih Božjih zapovesti, pa nek probaju da ih se pridržavaju, ako već ne mogu da žive bez nečeg neprikosnovenog: ne ubij, ne svedoči lažno na bližnjega svoga, ne poželi ništa što je tuđe, ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe… Ima li za vernike ičeg svetijeg od reči Božjih?

U tom grmu i leži zec: samozvani žreci su postali čuvari svetinja baš zato da ne bi bili čuvari brata svojega. Šta god govorili, kakve god lažipriče ispredali, u šta god se zaklinjali, koliko god se predstavljali kao pravi vernici, istina je da njihov jedini credo glasi: “Za bilo koga - protiv bližnjeg svoga”.

*Tekst prenosimo sa portala Nomad.ba

Oceni 5