Kuća je više od četiri zida (4)
Zgrad 03 S

Photo: Milan Živanović/XXZ

Da budem sa njim u svojoj sobi

Gej i lezbejska kućevnost

Domaći prostor predstavlja jednu od oblasti ljudskog života koju je najteže razumeti i koja postavlja konstantne metodološke izazove proučavanju, jer nikada ne možemo sa sigurnošću znati šta se zaista dešava iza zatvorenih vrata (Buchli, Clark, Upton, 2004: 3). Razumevanje gej i lezbejske kućevnosti koje je ponuđeno u ovom radu ozbiljno je ograničeno činjenicom da nismo imali pristupa nijednom od prostora o kojima su ispitanici i ispitanice govorili, što bi, da je bilo moguće, svakako obogatilo saznanja o materijalizaciji identiteta u domaćem prostoru. Često sami ispitanici gube iz vida neke od aspekata svog odnosa prema prostoru, neke od predmeta koje poseduju i čuvaju ne smatraju osobito bitnim, a ponekad namerno prećutkuju činjenice za koje pretpostavljaju da bi ih na neki način mogle kompromitovati u očima drugih, i tada pogled spolja, koji je istraživač u prilici da uvede u situaciju kada je i sam prisutan u ambijentu o kome se govori, može otvoriti nove mogućnosti u “čitanju”, interpretaciji i razumevanju sopstvenog okruženja. Ova dragocena mogućnost sticanja dodatnog uvida u prakse proizvodnje domaćeg prostora, pored narativa koji čine jezgro analiziranog materijala, ostaje da se realizuje u nekom od daljih istraživanja.

Konceptualizacija doma i prakse njegove proizvodnje kod gejeva i lezbejki u savremenoj Srbiji ispitivani su kroz analizu četiri aspekta: dom kao socijalno-psihološko-emotivna kategorija, zamišljanje/uređenje doma i identitet, zajednički dom i građenje partnerskih odnosa i dom kao odnos prema ljudima i/ili stvarima.

Šta je dom?

Svi sagovornici, bez razlike, prepoznaju dom kao psihološku i emotivnu kategoriju, mesto na kome se osoba oseća sigurno, prihvaćeno i neinhibirano. Ono što karakteriše dom je atmosfera otvorenosti, topline, familijarnosti, slobode izražavanja, koja čini da se razvije osećaj pripadanja određenom prostoru i da se taj osećaj održi kroz vreme. Mnogi ispitanici/ ispitanice su taj osećaj imali u odnosu na porodični dom, dom u kome su rođeni i rasli, neki su osećaj familijarnog i sigurnog prostora izgradili tek kada su napustili roditeljski dom i konstituisali svoj, a zabeleženi su i primeri alternativnih, “hraniteljskih” domova, koji su pripadali njihovim bliskim prijateljima ili partnerima i za koje su se naši sagovornici vezivali, smatrajući ih svojim domaćim prostorima.

P: Šta je činilo da se dobro osećate u porodičnom domu? Šta je ono što mesto stanovanja čini domom?

O: Atmosfera, definitivno. Moja mama je veoma otvorena i širokoumna, bila je popustljiva i dobra za razgovor. Kao i svađe brat-sestra. Dom sugeriše jednu sigurnost i slobodu izražavanja. (M, 27, fotograf)

O: Prvenstveno sigurnost, koju sam povezivao sa roditeljima. Ono što čini mesto stanovanja domom, jeste mogućnost da ga mi sredimo po svojim željama. Da ga ‘izgradimo’... a onda se dešavaju stvari za koje treba vremena, koje ga prave domom u pravom smislu reči: naše zajedničko življenje, druženje sa prijateljima, stvaranje lepih sećanja. Za mene je dom utočište, on je uvek bio i ostaće, mesto u koje ne može svako da dođe. Uvek ću birati ko može da dođe, a ko ne može. (M, 26, arhitekta)

O: Dom je mesto na kome mogu da budem svoj, da budem opušten u svakom pogledu, za razliku od spoljnog života, gde ponekad moram da se pretvaram, iako to ne volim. (M, 25, inženjer računarstva)

O: Meni je dom svuda gde se osećam, u datom trenutku, spokojno. To može biti u kancelariji, gde sam okružen svojim saradnicima, u mestu na koje odlazim svaki dan i radim sa njima na nekom zajedničkom projektu, tu se osećam spokojno, na mestu u kome dolazim do punog izražaja, i to mi prija. Osećam se kod kuće gde god se osećam neinhibirano, gde god mogu da dođem do punog izražaja, ja kao ja, i gde ne moram da korigujem svoje ponašanje u skladu sa nekim drugim sistemom vrednosti koji nije moj i u kom mogu da me osude ili osporavaju moje mišljenje. (M, 23, student)

O: Dom me asocira na moj prostor, na moj dom, pre svega. Na toplinu, na sigurnost, na sve ono što je moje tu unutra, što sam skupio, što volim. (M, 38, novinar)

O: Nikada se pre ovog stana nisam radovao dolasku kući. Nekada sam svoj stan zvao “čekanje za bolje sutra”, a danas ovaj prostor, ovde, sada, doživljavam kao svoju kuću, svoj dom, svoje mesto. Ono što ovaj prostor za mene čini domom, jeste samoća i sloboda kretanja koju imam. Obožavam sunce i svetlo kojima je ceo stan ispunjen, i u njemu se osećam kao da sam ja - ja, prijatno, sigurno, sam sa sobom, zaštićeno. (M, 40, novinar)

Dugotrajno bivanje u nekom prostoru, kao i osećaj svojine, doprinose da neko mesto počnemo da osećamo kao dom, ali ako dom shvatamo kao mesto sigurnosti, onda je moguće imati istovremeno više domova:

O: Da bi mesto stanovanja postalo dom važno je vreme (M, 31, ekonomista)

O: Pretpostavljam da je to sigurnost i stalnost – mesto gde živimo za stalno, a ne samo privremeno. Ako živimo sa porodicom, onda je dom verovatno tamo gde nam je porodica. (Ž, 29, lingvistkinja)

O: Verujem da je to duži boravak na tom mestu, da ste vlasnik tog mesta stanovanja, da ga adaptirate na način na koji vi to želite i da stvari koje su deo vas ispunjavaju taj prostor. (M, 26, filolog)

O: Nije svako mesto stanovanja i dom. Dom je mesto gde se nalaze ljudi koje najviše volim, ne mora da bude jedno mesto. Dom mi je kod roditelja, dom mi je u stanu gde živim sa partnerkom, dom mi je i kod drugarice sa kojom sam odrasla, pojam dom ne vezujem za konkretna fizička mesta, već za ljude. (Ž, 28 advokatica)

Kod jednog broja sagovornika pojavio se alternativni koncept doma koji bismo mogli nazvati “hraniteljskim”, kao bitnog prostora koji je pripadao njima bliskim i važnim ljudima i u kome su se osećali opušteno i sigurno, na način koji povezuju sa svojom idejom doma. “Hraniteljski dom” se pojavljuje u onim slučajevima gde sagovornici, iz različitih razloga, nisu ostvarili dovoljno jaku identifikaciju sa porodičnim domom, pa se “hraniteljski dom” javlja i kao neka vrsta povremenog, privremenog i prelaznog domaćeg prostora, do sopstvenog osamostaljenja:

O: Stan u kome je živeo moj, sada bivši, dečko, mi je takođe bio dom, to neko utočište u koje sam išao da se ventiliram. Svaki put kad sam imao neku neprijatnu ili tešku situaciju, ja sam uglavnom prvo išao tamo da se ispraznim. (M, 23, student)

O: U Mirjaninoj kući sam se osećao više kao kod kuće nego sa svojom porodicom. Tamo sam se osećao slobodno, osećao sam se, nekako, prihvaćeno. Kada sam upoznao Miloša, kao neku prvu ozbiljnu vezu, prvu ljubav, ona mi je rekla da mogu da dođem kod nje da živim. Ta neka prihvaćenost mi je značila. Ja sam probao kod kuće da dovedem bilo koga, da budem sa njim u svojoj sobi, da taj neko ide do kupatila, i sve to, i to nikada nije bio nikakav problem. Ali, nekako, ipak su tamo bili neki ljudi, niti ti njih poznaješ, niti oni tebe poznaju, a igrom slučaja ste porodica. Zbog toga mi je to novo mesto bilo značajno, a pored toga, sa svim onim knjigama i muzikom koju je ona imala, Mirjanina kuća je za mene bila pravi raj. Naučio sam se drugačijem životu u tom prostoru sa njom, ali kada je ona umrla, to je za mene prestao da bude dom. (M, 40, novinar)

Sagovornici ističu da domaći prostor može biti ili postati mesto neusaglašenosti, neprihvatanja, konflikta, različitih oblika nasilja, što mu oduzima karakteristike doma i olakšava odlazak iz njega:

O: Svoje bivše prostore, u roditeljskoj kući (prvo sobu, zatim deo kuće) ne smatram domom. Ne znam, nikad se nisam osećao delom te porodice. Valjda zbog odnosa koju su vladali između nas. Nekako sam ja jedini iz te porodice bio, kako da kažem, intelektualniji tip. Moji roditelji su uvek bili u fazonu da samo sve bude sređeno, da sve bude na mestu, da bude u redu i tako dalje, da nema jurcanja, nema igranja sa loptom ... Meni je to bilo u redu, ne trebaju mi igračke ni ništa, dajte knjige, dajte ploče, je l’ sad mogu da idem? Nisam se osećao uopšte da pripadam. Nije tu bilo pokazivanja emocija, znali su se odnosi i na tom nivou je sve funkcionisalo. Zbog toga mi to mesto nije bilo prijatno... bilo je samo nužno. (M, 40, novinar)

O: Kada su porodice problematične, svakako da dom može biti mesto nelagode i nesigurnosti. Ponekad je i meni naporno u mojoj kući, iako su odnosi sa ocem dobri, ali on ne zna da sam ja gej, a stalno prikrivanje ne čini da se osećate dobro. (M, 25, inženjer računarstva)

O: To što su mi uskratili podršku i odlučili da mi ne omoguće nastavak studija, bila je poslednja kap u čaši nerazumevanja. Spakovao sam svoje stvari, sve svoje knjige, otišao u Beograd, položio prijemni, uspeo da “dobijem” dom, da pronađem posao koji mi je omogućio da živim i studiram. Sam. Od tog trenutka smatrao sam da ono tamo, u mestu gde mi žive roditelji, više nije moj dom. (M, 23, student)

Konačno, zabeležili smo i ideju otvorenog, i neki način “deljenog” doma, koja se nalazi na suprotnoj strani od zamišljanja doma kao “tvrđave” s jasnim granicama, koje će obezbediti onu preko potrebnu sigurnost, zaštitu i slobodu, koje se od doma očekuju:

O: Od Mirjane sam naučio da svoj prostor delim s drugima i da ga otvaram za njih. Svojim prijateljima dajem ključeve od stana kada nisam tu. Ne zato da zalivaju cveće ili da hrane mačku, već da mogu da u njemu borave ukoliko žele ili im je potrebno. Mnogi od njih još uvek žive sa roditeljima i dragoceno im je da bar za kratko vreme mogu da se osame. Stan jeste moj, ali kad ja nisam tu, mogu da ga koriste drugi ljudi koji nemaju te neke mogućnosti... Ostavljam im mesto da bi u njemu prevashodno mogli da uživaju, kao što sam ja nekad u Mirjaninoj kući. (M, 40, novinar)

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"

Oceni 5