Dimenzije mišljenja
Sokk 01 S

Photo: The Death of Socrates, by Jacques-Louis David (1787)

Da je budio samo sebe i svoje prijatelje, to bi mu oprostili

Sokratova sudbina. Sokrata nisu otrovali zato što je smišljao nove istine i nove bogove, već zato što je sa svojim istinama i svojim bogovima navaljivao na sve. Da je on mirno sedeo kod kuće i pisao knjige, ili da je predavao na Akademiji — ne bi ga ni dirali. Jer, Platona su ostavljali na miru! Istina, i on umalo da nije upao u zamku kada se ono sa svojim idejama nametao tiraninu, ali — izvukao se, i to relativno jeftino. A Plotina niko nije ni dirnuo: čak su ga i carevi uvažavali, zbog toga, naravno, što nije mario za širenje svoje filozofije, što ju je skrivao od očiju neprosvećenih. I tako je Hegelova konstrukcija ili viđenje ‘’sudbine’’ Sokratove nešto sasvim proizvoljno. Sokrat nije stradao zbog toga što su se sukobila dva sistema ideja, već zbog toga što nije znao, ili nije hteo da drži jezik za zubima. Istina — i novih i starih — ljudi se ne boje tako kako se boje propovednika istina. Jer istina nikoga ne dira niti uznemirava, a propovednici su neugodan svet: sami ne znaju za mir i mira drugima ne daju. Kraće rečeno, Sokrata su ubili, kako on sam to priznaje; u platonovskoj apologiji on sebe sam naziva obadom — samo zato što je trovao život Atinjanima. Da je on budio samo sebe i svoje prijatelje, to bi mu oprostili. Čak bi za njim ponavljali reči o aletine egregorsis — o istinskom probuđenju. U suštini, tako se sve i završilo: čim je Sokrat umro svi su počeli da ga slave. Znali su da on više neće ni na koga navaljivati — a istine, koje su neme, nikoga ne plaše.

X

Apsolutno. Smrtni greh filozofa nije u tome što traže apsolutno, već u tome što oni, kada se uvere da nisu našli apsolutno, pristaju da priznaju za apsolutno šta god bilo od onoga što su stvorili ljudi — nauku, državu, moral, religiju i tome slično. Naravno, i država i nauka i moral i religija imaju svoje vrednosti, i to velike vrednosti. Ali, samo dok ne pokažu pretenzije na presto apsolutnog. I, ako nećeš da padneš u idolopoklonstvo, treba znati razlikovati svetinju od riza u koje je ona zaodenuta. Čak i religija, ma kako ona uzvišena bila, u najboljem slučaju je samo sasud, samo mesto gde se sveto čuva, samo riza za apsolutno. Ali, ljudi ne da to ne umeju — oni to neće. Zbog nečega su im idoli bliži i razumljiviji nego što je Bog. O tome se mnogo kazuje u Svetom pismu. Čak se i jevrejski narod, čija je misija bila u tome da polovini ljudskoga roda otkrije Boga, sablaznio idolima, i samo je, zahvaljujući do tada nečuvenim i snažnim pozivima proroka, uspeo da se uzdigne na onu visinu s koje se sagledava Večna Istina.

XI

Priroda i ljudi. Ljudi su, kaže Spinoza, uobrazili da ne predstavljaju sastavne elemente ili karike onog jedinog koje se naziva prirodom, i hoće da stvore u prirodi nešto kao državu u državi. Nije li obrnuto? Nije li pravilnije kazati da se ljudi osećaju kao obespravljeni i slabi točkići jedne velike mašine; oni su zaboravili da je svet sazdan za njih?

XVII

Smisao istorije. Ljudi traže i nalaze smisao istorije. Ali, zašto bi istorija trebalo da ima smisao? O tome se ne pita. A može biti, ako bi neko zapitao, možda bi prvo posumnjao u to da istorija treba da ima smisao, a potom bi se ubedio da istorija uopšte i ne mora da ima smisao; da je istorija nešto za sebe a smisao opet, nešto za sebe. Moskva je spaljena svećom koja vredi jedva koju kopejku, a Raspućin i Lenjin — koji su takođe tako jeftine sveće — spalili su čitavu Rusiju.

XXXIII

Moguće. Sve što ima početak ima i kraj, sve što se rađa mora i umreti: to je neprekoračivi zakon postojanja. A šta je sa istinama? Jer, ima istina koje nekada nije bilo, koje su ponikle s vremenom. Takve su sve istine koje konstatuju činjenice. Godine 400-te pre Hristovoga rođenja nije bilo istine da su Atinjani otrovali Sokrata. Godine 399. se rodila takva istina. Ona još postoji — iako joj je skoro 2500 godina. No, da li to znači da će ona uvek živeti?Ako ona, kao i sve što nastaje, treba da iščezne, to jest da opšti zakon koji mi sa takvom uverenošću primenjujemo na sve što postoji, ne dozvoljava izuzetak u svojstvu aprirorne istine, onda — prema tome — mora nastupiti momenat kada će istina o Sokratu umreti — nestati — prestati da postoji i našim će potomcima biti ponuđena mogućnost da tvrde da Atinjani uopšte i nisu otrovali Sokrata, već da se ljudima prosto — htelo da neko vreme, iako je to potrajalo duže, žive u iluziji, koju su prihvatili kao večnu istinu, zaboravljajući slučajno ili namerno na zakon nastajanja i nestajanja i njegovu neprolaznost.

XXXV

Pitanje. Da li su veliki filozofi opažali protivurečnosti kod sebe samih? Ili su samo njihovi nastavljači zapažali te protivurečnosti, a ovima se pak činilo da protivurečnosti nema? Govorim o Platonu, Aristotelu, Plotinu. Naravno, opažali su, ali se nimalo nisu jadili zbog toga: znali su da nije stvar u tome.

Iz: Lav Šestov, Atina i Jerusalim, Mediteran, Budva, 1990, str. 259–287.

*Tekst prenosimo sa portala Filozofski magazin uz dozvolu urednika

Oceni 5