Da je car Lazar u Kosovskoj bici imao bar jedan mitraljez

Malo sam se povukao nagore u krevetu u kome sam neprestano klizio nadole. Ali bih se u poslednjem trenu slobodnom rukom kačio za gornju ivicu, povlačeći se naviše, jer bi u suprotnom završio dole, u nekom zamaskiranom bezdanu. U noćnim satima nesna, iz torbe pod krevetom sam izvlačio konzerve sardine preostale od doručka, koje sam sakupljao kao u vidu nekog fetiša. Konzerve sardina u biljnom ulju robne marke AZZURRO mare. I taj natpis, koji se sastojao iz štampanih i pisanih slova, mreškao se na svetlo plavičastim talasićima, a iza je belom svetlošću bljeskalo sunce izvirujući se iza natpisa. Sve to je bilo utopljeno u okolno jarko plavetnilo na čijem se dnu žuteo veliki cvet suncokreta okružen neprirodno raspoređenim sardinama, glavica okrenutih ka nebesima, kao u nekom buketu. Ribice su delovale dezorijentisano i to me je pomalo zbunjivalo. Posle toga bih dugo zevao u plafon, u onu škiljavu sijalicu kakve su ranije stavljali u izloge sirotinjskih dućana. Pored sijalice je bila zabodena kuka o koju je nekad verovatno bio okačen luster. Za(r)obljeni , rasčupani čovek se opet pomalo bacakao po krevetu.“ Odveži mi ruku“, molio je, „samo mi odveži ruku“ ... Ali ja nisam imao snage. Setio sam se ogromnog bolničara sa leđima širokim kao šifonjer, koji mu je tu ruku, smirujući ga, vezivao i nisam mogao. Setio sam se pesme Čarlsa Simića u kojoj se pominju krvave kecelje, drveni panjevi, skrcane kosti i svetlucavi noževi, taj prizor osvetljen škiljavom sijalicom, i obuzela me je jeza.

Pribojao sam se da ta strašna, nevidljiva sila koja nas je dezintegrisala, može na čas obuzeti bolničara namećući mu druga svojstva. Pomislio sam da bi me onda jednom rukom odigao sa te moje klizave ledine i okačio o kuku pored čkiljave sijalice, da se ocedim od teške večeri, kad me behu spopali krv i znoj stigmate i gubitnika. Tako je zlosutan bio taj teški znoj, kao smrknuti pogled, sredovečnog bolničara koji nije podnosio nedisciplinu. Pred zoru, iz lakog bunila me prenuo glas bolničarke koja je držala papir sa imenima ležača prema kojima je trebalo nešto preduzeti. Meni su prvo izmerili temperaturu, pa saturaciju, i rutinski mi vratili masku sa kiseonikom na facu. Potom su mi opet uzeli krv, a onda na metalni nosač, kao na ofinger, okačili dve plastične boce i kesu i počeli da ih prazne kroz braunilu u mojoj veni. Čovek do mene je bio odvezan, svrzao se između zida i kreveta pokušavajući da prikupi rasute kese sa stvarima. Bilo je očigledno da su se nameračili da ga negde otpreme, a gde, to niko od nas nije znao. Potom je smazao dva kuvana jajeta i paštetu, pokupio prnje i napuštajući sobu zauvek nestao iz naših života. Niko nije reagovao, jer je bilo potpuno svejedno da li će ostati ili otići, to se nikog nije ticalo. Ipak je bio naporan lik. Mada bi isto bilo i da nije.

Dani su bili skoro isti, sve je nekako izgledalo pomešano. Kretanje, kao jedno od obeležja mog identiteta, mi je bilo onemogućeno usled preterane apstinencije od jela i pića i redukovanog dotoka vazduha. Stameni bolničari bi onda dobro zapeli da iz prizemlja na prvi sprat dovuku boce sa kiseonikom, kako bi mi omogućili kontinuitet disanja. Što je bilo vrlo važno, jer bi bez kontinuiteta imao izvesnih problema sa održavanjem na krevetu koji se kliza. Pokušaj sa cevčicama koje se stavljaju u nos nije uspeo, pa su onda kiseonik, preko maske, puštali u moja pluća. Bio sam skoro ravnodušan, mada ipak nije bilo loše disati, makar ništa ne jeo i tek ponekad s nekim nešto prozborio. Svuda unaokolo su bili poređani raznorazni sokovi u tetrapaku, jabuke, kivi, pomorandže, mandarine, banane... Izgledalo je kao da smo u predsoblju raja, toliko je bilo tog raznobojnog voća - mada meni nedostupnog - što se na neki način poklapalo s idejom oplemenjenog bolničkog prostora... Koju bolničarke u skafanderima povremeno nisu razumele... Jer se kažu zbog nereda mogu naljutiti doktori. Ako je to bilo tačno , onda doktori stvarno nisu imali smisla za estetiku. Što i nije bilo važno, jer su se razumeli u druge stvari koje su igrale važne uloge u našim životima. Posle odlaska neobičnog, dežemekastog čoveka bez punjača za telefon, u njegov krevet su smestili visokog, rumenkastog tipa četrdesetih godina. Po zanimanju je bio elektroinženjer iz okoline Užica. Delovao je nervozno, pa uplašeno, na mahove unezvereno, stalno premeštajući torbu i kese koje je doneo sa sobom. S nekom mutnom zapitanošću je hteo da zna odakle sam i kako se zovem? I ja bih mu odgovorio....svaki put kad bi me pitao. I tako jedno 5-6 puta sam mu odgovarao, kao da je bilo prvi put.

Nisam ništa komentarisao kako ga ne bih povredio, mada me je sve više podsećao na lice kome je pregorela neka „licna“ u centru za pamćenje. Interesantno, i on se onako prosed i naočit, sjurio u skoro ogoljen krevet, doduše posle izvesnog skanjeranja. Ne znam zašto, možda stoga što su se dole negde ukrštale magnetske struje ili su proticale podzemne vode i on je počeo da se vrti, uzdiše i bacaka po tom krevetu. Onda je zaspao, da bi se uskoro trgao, pa k’o s vrele plotne poskočio sa kreveta na kome se u malom udubljenju na sredini mreškala žućkasta barica. Čovek je sav mokar rekao: „ Nisam namerno, majke mi, samo sam mislio da spavam i da se to sve dešava u snu, pa sam onda popustio...“ Ubrzo je dojurila gnevna spremačica koja se prvo uhvatila za glavu, da bi onda uz pomoć pridošlice majicom i krpom obrisala krevet. Dala mu je suv čaršaf i jastučić, dok je vlastito ćebe zadržao u kesi, jer mu je bilo vrućina. Opet je nešto preturao po torbi. Uzeo je pribor za higijenu i još neke stvari i otišao u toalet-kupatilo. Iz kupatila se vratio u šarenim kupaćim gaćama i grao majici sa kratkim rukavima na kojoj je pisalo STANFORD UNIVERSITY CALIFORNIA.Onda je u kupaćim gaćama, majici i papučama izašao u hodnik i strašno kašljući , kao da hoće da izbaci truli deo pluća, započeo ubrzano kretanje. Pomislio sam da je možda nešto ustanovio, nešto što mi nismo shvatali, pa je hteo da pobegne što dalje od ovog mesta koje su naizgled kontrolisali ljudi u skafanderima. Pošto se očigledno preforsirao, a palmama, plažama i devojkama u bikinijima nije bilo ni traga, rešio je da se ponovo vrati u sobu. I nastavljao je da kašlje, nezaustavljivo i strašno, tako gromko se iskašljavao u papirne maramice, kao da je iz sebe pokušavao da izbaci mladunca aliena koji mu se uselio u prsa.

A limar, Milenko, zaboravio sam da kažem da se tako zove, gledao je u novopristiglog kao u jurodivog. Čičica u odelu je za kratko podigao kačket sa očiju i onda nastavio da kunja praveći se da ne ništa ne razume. I vascelu noć je elektroinženjer iz okoline Užica nešto strašno iskašljavao. “Bio sam ubeđen da je samo potrebno da što više kašljem i onda bih ta govna izbacio iz sebe, ali sam se prevario. Zašto me nisi zaustavio ili opomenuo” pitao me je sutradan? “Ne znam” rekoh,, “neke stvari prosto ne možeš da kontrolišeš. Posle par minuta sam provalio da se radi o opsesivno-kompulsivnoj radnji, pa sam te pustio.” Međutim, naredno jutro je već nagoveštavalo promene. Milenko je imao temperaturu 36 C, čilac sa kačketom je popio celu flašicu fante , elektroinženjer Saša je napokon prestao da kašlje, a ja sam skinuo masku i pojeo prvu sardinu i kuvano jaje za doručak. U susednoj, bučnoj sobi bi privremeno došlo do zatišja, pa bi se onda ponovo rasplamsala debata, u skladu sa mogućnostima učesnika. Diskusiju su pokrenuli bariton-taksista i brico iz Čajetine pričom o nevidljvim ruskim podmornicama i milionima sovjetskih “spavača” rasutih širom Amerike koji će je, na samo jedan mig iz Kremlja, potpuno uništiti. “Što će nama olakšati situaciju i Kosovo opet prevesti na našu stranu. Ma, jebi ga “, čuo sam kako govori brico, “da je Car Lazar u kosovskoj bici imao samo jedan mitraljez, pocepali bi i Turke i Arnaute k’o svinja mas’an džak. Ali kad tad, opet će biti naše Kosovo Polje”, skoro da je zapevao brico. Mada je i njega već pomalo izdavao glas.

“Ma kad bi nam samo Rusi dali tajnu formulu jednog leka koji služi za lečenje političkih lupeža i buntovnika, uopšte nepouzdanih članova zajednice, stvar bi bila rešena”, dobaci mali Radojica iz sela Kostolomci, opština Bratunac, RS, BiH, sa boravištem u Moskvi. A neki Tanasije iz Kosijerića je uleteo:”Ma stanite more ljudi, Kinezi imaju lekove protiv svih bolesti, samo što ih još ne primenjuju, jer ih je ionako previše.” Tiko iz Arilja, penzionisani pružni radnik, nastavi: “Da, da, u toku su završni radovi na kompletiranju ganc novog, plekanog srca. Brat Si Đinping je obećao našem Predsedniku da će biti prvi čovek van Kine kome će on lično, sa svojim saradnicima, ugraditi plekano srce, samo da ga usavrše do krajnjih granica.” “Ajde ne lupetaj Tikomire” odbrusi taksista, “ ne ugrađuje Si prohromska srca direktno, već to u njegovo ime radi jedan nadležni tim sastavljen od stručnih doktora. Na čelu tima je politički komesar prve armijske oblasti drug…kako se ono zvaše? Aaaa, general-major Džin Džon Džan.” “E sad ga vala zasra Velisave”, reče Tikomir taksisti iz Požege. “Izmišljaš neka nepostojeća imena, kako bi ispalo da jedino ti sve znaš”. “Dobro veliš Tikomire, prećera ga vala Velisav. Ja sam znao nekog Ču En Laja koji ti je bio glavni u Kini, odma’ posle jednog dežmekastog koji je bio prvi, samo sam mu zaboravio ime” uskoči Spasoje, poljoprivredni proizvođač iz Murtenice. “E vala nećemo tako. Sa’ćemo pitati Mićuna Avramovog, zastavnika I klase u penziji. Taj ti se u sve razume, a bio je i na Sinaju, kad su ono trupe UN razdvajale Arape od Izraelaca, u misiji u Iraku i Iranu je bio… i još kojekude ” reče Velisav, taksista iz Požege. Mićun je ležao u onoj deportnoj sobi, tamo odakle su na kolicima odvukli Trivuna Spasojevog.

Kad je buljuk od pet-šest ljudi grunuo unutra, Mićun Pašić, zastavnik I klase iz Pepelja je nogu podignutih na stranicu kreveta samo puktao, pa duvao, izgledalo je kao da izvodi vežbe disanja.. Kako ga pojava pridošlica nije baš posebno dotakla, nastavio je da pukće za svoj groš. “Pa pitaj ga sad” reče Tikomir Velisavu taksisti. “Izvini Mićune”, proglavi Velisav, “eto, baš pretresamo neka pitanja, pa ne možemo da se uskladimo. Da l’ se nekim čudom sećaš kako se ‘no zvaše politički komesar prve armijske oblasti u Kini. Znamo da si tamo na Sinaju razdvaj’o Arape od Izraelaca, a i neke crnce dole po Africi, pa k’o velimo, da se ti najbolje razumeš u ta vojna pitanja?” Mićun naprečac prekide vežbe disanja , otvori oči i začuđujuće bistrim pogledom pređe preko radoznalaca. Pažljivo, kao Velijarove pajace, posmatrao ih je još neko vreme, da bi polako okrenuo glavu i počeo nešto da šapuće, isprva tiho, pa onda malo glasnije i brže. “Reko’ li ja vama ljudi, evo ga počinje da se nešto presabira”, povika taksista. Međutim kako i dalje nisu čuli šta ima da im kaže, počeše da se naginju nad njega. I onda su začuli kako Mićun neprestano ponavlja: ”Alahu ekber, Alahu ekber!” “Ma ovaj nema pojma sa životom, ko zna šta mu daju? Vi’š da ne zna ni šta ga je snašlo, pa trabunja nešto na turskom”. “Na arapskom, ne na turskom“, ispravi ga mali Radojica.” Ma isto ti se to ’vata”, reče Tikomir i grupa razočarano napusti sobu. “Sačuvaj bože ljudi, vidite li vi sebe? Pa vi uopšte niste normalni”, reče Esad, prekrsti se i ode niz hodnik .

Milenko skide naočare i peškirom obrisa znoj. “Pitam se tako ponekad, gde li su duševni bolesnici koje su ovde držali pre nas, pa mi dođe žao. A kad me savladaju sažaljenje i neka čežnja za životom sit bi se isplak’o… ali trpim. A nekad opet poželim da se iz nekog aviona otkači bomba od 1.000 kila i sve nas pobije?” reče Milenko i zavrljači novine u lavabo. A meni se opet činilo da smo lečenjem dobili neki uvrnut dar, neki novi život, samo ispreturan i nevidljiv, gotovo veštački. U ženskoj sobi na drugom kraju hodnika “žutu majicu” u kašljanju preuzela je neka baba, kašljala je i kad treba i kad ne treba, skoro svaki put bi se zagrcnula od tog nekontrolisanog kašlja. Onda bi tek neko povikao: “Ću’de malo baba!” Ili: “Mirna, baba!”Ali je ona ignorisala dobacivanja mangupa, nastavljajući da kašlje do kad ona hoće. Krkljalo se i po drugim sobama, prigušeno ili jače, ali je baba bila apsolutni šampion. Saša i ja smo se smejali i razgovarali o filmovima jer je i on bio filmofil kao i ja. Povremeno smo menjali temu pričajući o politici i istoriji, za Srbe neuobičajeno, na beskonfliktan način. Valjda stoga što smo uglavnom delili ista stanovišta i vrednosti…

Pored metalnog nosača za infuziju na koji su tovarili kese i kutije pune raznoraznih rastvora. Ponekad bi se na vratima sobe pojavila moja školska drugarica koja je smeštena one noći kad i ja. Kretala se kao senka, a lice joj je bilo izrazito bledo, “Bleđe od najbleđe senke”- bio je to naziv muzičkog hita od Procol haruma uz koji smo nekad, kao gimnazijalci plesali. Ne bi rekla ništa, samo bi me gledala nekih par sekundi, lagano odmahnula glavom i vratila se u svoju sobu. Uopšteno uzev već mi je bilo bolje, nivo kiseonika u krvi je rastao, nekad mi je manje bilo zima, a nekad manje vrućina. Ipak, u meni su se neprestano rojile nedoumice i pitanja, nagrizale me nejasnoće i protivrečnosti. Hodnikom je i dalje, kao po crvenom, kanskom tepihu, hodao zalizani čovek u satenskoj pidžami, sa neizbežnim koturovima toalet papira. Već sam rekao da mi je bio krajnje sumnjiv, pa sam nastavio da izgaram u noćnim nedoumicama: Da li je taj čovek uopšte pacijent ili je lice “na zadatku?” U bunar dopunske zabrinutosti me bacio i Saša svedočenjem o povremenom prisustvu nekog nejasnog , nevidljivog entiteta, koji je skoro neosetno hujao sobama, ovlaš dotičući prisutne. Najčešće tamo negde, u onoj poslednjoj pomrčini pred svitanje. Kako sam posle nekoliko dana klope malo ojačao, pomislih da je krajnje vreme da preduzmem nešto dok ne bude kasno.

Vreme posle večere sam procenio kao idealno za akciju, ali sam pre toga morao proveriti čvrstinu konopca načinjenog od učkura i presovanog papira. Sačekavši da na hodniku i u toaletu ne bude nikog, otišao sam u “klonju” i na vratima koja nisu imala kvaku, na savijeni ekserčić namotao malo parče kanapa. Improvizacija je bila smišljena, kako promaja, taj opaki narodni neprijatelj, ne bi baš širom otvarala vrata. Skinuo sam štrangu sa pojasa, napravio omču i konopac vezao za kvačicu na klozetskom prozoru. Nameravao sam da zalizanog čoveka mlatnem drškom od metle po glavi, da mu ošamućenom namaknem omču oko vrata i ćušnem ga sa šolje. Ali, kako sam bio nesiguran u pogledu čvrstine improvizovanog kanapa, a nisam mogao tačno da procenim ni potrebnu dužinu vešala, odlučio sam se za probu. Pošto sam procenio da je kanap predugačak, popeo sam se na šolju i natakao omču oko vrata. Iako su ruke počele već nesnosno da me bole, okrenuo sam se gore ka prozoru i zategao kanap skraćujući mu dužinu. Pri okretu sam se okliznuo, kanap je pukao, a ja sam naglavačke proleteo kroz pritvorena vrata. S druge strane, naspram kabine je stajao, a ko drugi do zalizani čovek. Ne mogavši da se zaustavim uleteo sam mu glavom u stomak. Čovek je muklo jeknuo ispustivši one svoje koture na pod.

Naglo se presavio unapred, a ja sam iskoristio priliku i izjurio u polutamu hodnika, usporio pred našom sobom i legao u krevet. Cimeri su uglavnom kunjali, tako da niko nije primetio ništa neobično. Skinuo sam omču sa vrata i sakrio je duboko u torbu pod krevetom. Pustio sam muziku sa telefona odakle se začuo božanski glas Evisa Prislija. Dremao sam sve dok nisu povikali, večeraaa! Posle večere su nas ponovo natankovali infuzionim rastvorima. Trajalo je to prilično dugo, pa sam čuo kako koščati čovek iz Prijepolja kaže prijateljici: “ Ne primam više terapiju i ne znam što me više drže. Ako me sutra ne puste sam ću otići.” A onda smo pospali. Ujutro su nam sve četvorici, baš na sabajle, izvadili krv za analizu, a Milenku i čiči rekli da se oko 11:00 h spreme za snimanje pluća. Dok smo čekali lekove i doručak, Saša je prekrstivši ruke preko grudi rekao: “Znaš da mi je potpuno svejedno, mogu da ostanem ovde dokle hoćeš, isto mi se hvata. Ovde ili napolju, nema velike razlike.” Osećao sam kako se u meni nešto zaledilo, jer nisam imao snage da artikulišem mišljenje koje mi je bilo blisko. To bi mnogima izgledalo blesavo, pa sam izbegavajući da se upuštam u razmišljanja te vrste, nastojao da koliko-toliko ostanem “u sedlu”. Mada su naši paripi već odavno odjezdili, a mi smo samo mogli da tapkamo u mestu.

(Nastaviće se)