Teški filmovi i lake priče (4)
Dlvil 01 S

Photo: ilustracija/Lia Kantrowitz

Da li anđeli odlaze u penziju?

A šta nam radi naša iznenadna junakinja, skoro nestvarna mešavina Beatris Dal i Ornele Muti, kneginja sutona sa pretenzijama na carstvo noći? “Kažete to samo da bi ste ostavili utisak učenosti i sklonosti ka estetici i ovaj slučajni susret učinili ezoteričnim”, procedila je.” Nije isključeno, gospođice”, rekoh , ali me nije čula.  Sve češće je telefonirala, nekad pričajući na srpskom, nekad na italijanskom, pa na francuskom, odazivajući se ili zovući. Govorila je sve brže i sve glasnije, prekidajući sagovornike, bila podrugljiva, tužna, euforična, preteća. Kao da joj je jedan svet zamicao za horizont, a drugi se nije pomaljao. Izlazila je u hodnik da puši, po načinu kako je to radila me je na izvestan način podsećala na  ženu sa perona beogradske stanice. Kad je poslednji put iz hodnika prešla u kupe, ponovo je počela da kopa po torbi. “Izvinite što se mešam, ali  se osećam slobodnim da vam predložim da proredite telefonske razgovore, mislim, zbog zdravlja i drugih demona.” Rekla je: “Možda ste u pravu” odgovorila je, “ali su u pitanju beskarakterni geaci. Moram da im stavim do znanja da sa mnom nema zezanja...” I potegla neku žestinu iz pozlaćene pljoske sa gravurom “ Per Angela di Luca”. Onda mi je pružila pljosku:” Ajde matori, osveži se malo”.

Bio mi je čudan taj nagli prelazak “na ti”, no potegao sam iz pljoske iz čiste kurtoazije. Radilo se o izvrsnom konjaku , mislim da je to bio Remi Marten VSOP konjak, ali sam izbegao da komentarišem kvalitet jer se na obzorju već naziralo  Valjevo. Devojka je izvadila neku knjigu iz tašne i počela da čita, prethodno izgasivši telefon. Voz je  još neko vreme jurcao 80 km na sat, a onda je počelo prilagođavanje brzine radi ulaska u stanicu. Ustao sam i pogledao kroz prozor, voz je lagano usporavao, primetio sam da su oko stanice parkirani crni “audiji” , a policijski auti su načinili polukrug oko stanice. Na samom peronu je vladala manja pometnja, tiskali su se ljudi sa kamerama, mikrofonima i foto-aparatima, gurali se novinari sa mobilnim telefonima koji su kao savršeni gedžeti imali funkciju diktafona... Nadirali su opštinski funkcioneri, kao i dokoni tipovi, kojima je praćenje raznih događaja išlo u rok službe prilikom razglabanja po varoškim kafeima i birtijama. Neki su razvlačili armunike i svirali na “dvojnicama”. Deca iz lokalnog KUD-a su igrala kolo, devojke u nošnjama su nosile poslužavnike sa hlebom, solju i rakijom. Voz je ušao u stanicu, a iz stanične zgrade - o uzdrhtali vulkani Havaja, o  zlatna međunožja nimfi - se pojavila ona, Ministarka saobraćaja lično, u pratnji neizbežne bulumente na skupovima te vrste. Stajala je tu , ispred mene, skoro na dohvat ruke, izbeljeno bledog lica, kao da dolazi iz zamkova Transilavanije, u crnom žaketu i šarenoj suknji sa cvetnim motivima, uz visokog čoveka koji je malo-malo pa podizao naočare i strašno mi ličio na nekog. Iako je delovala umorno, dodatno je smršala izgledajući bolje nego ikad. Skoro da sam izgubio moć govora ošamućen prizorom i parfemskim oblacima Nine Riči, Diora, Rabana, Klajna i Laure Bjađoti, koji su nadirali iz tog pravca. Počeo sam nekontrolisano da mašem, šaljući poljupce. 

Devojka me je gledala kao da se susrela sa Yetijem, mitskim bićem sa Himalaja. Kako je bila pribrana te  skapirala s kim ima posla,  “okinula” je nekoliko snimaka  “ajfonom 8”. Ministarka koja je pogledala u pravcu našeg vagona se nasmejala  i mahnula, nebeska vrata su se otvorila, bez obzira što nije uzvratila poljupcem... I ja sam se našao u perivoju od ljiljana, brokata i baldahina, s horom anđela koji su pevali madrigale, etide i nokturna. Otpravnik vozova je dao znak i kompozicija je krenula, a lokalni funkcioneri su već upirali prstom na drugu stranu, skrećući joj pažnju. Skljokao sam se na sedište, a devojka zvana Anđela me pogledala sa neskrivenim zaprepašćenjem. “Znaš sve vreme pokušavam da ukačim koji si bre ti lik, ali još uvek nikako da provalim da li se radi o  naivcu, pokvarenjaku ili budali?” Bio sam ošamućen i srećan, sluđen  i fiksiran za tren kad smo se susreli pogledima, Ministarka saobraćaja i ja. “Verovatno je u pitanju sve troje”, odvratio sam. Voz je već dobrano ubrzavao, a ja sam samo mogao da proklinjem sudbinu, te sopstvenu površnost i lenjost. “Da sam ušao u opštinski odbor stranke kad su me zvali, onda dok još nisu bili na vlasti, ko zna dokle bih dogurao? Ovako, za mene je izgleda kasno”, mirio sam se kao čovek koji se prepušta malodušnosti, puštajući život da teče dalje. No već sledećeg trena sam se setio Tereze Avilske i namah mi bi bolje. Ne očajavaj, život je ionako dug i dosadan, biće još prilika za iskupljenja, ili greške... Šta da se radi, čovek je sklon ponavljanju grešaka, ali  ti procesi ipak utiču na redukciju monotonije, ili ne daj bože melanholije, čineći život interesantnijim i besmislenijim, pomislio sam

Nekako u neskladu sa trenutkom me je sustigla izenadna dremka. San nije bio čvrst, malo se razlikovao od jave. Video sam sebe kako idem kroz neke čestare i šumarke, drveće je umesto lišća imalo milione raznobojnih plastičnih kesa koje su se mreškale na vetru kao jedra plovila čije posade  netragom nestaju u magli Džona Karpentera. Najednom je dunuo jak vetar, kese su fijukale sa svih strana, postavio sam ruke ispred očiju jer se putanja već gubila, kese su se obavijale oko mene kao kraci hobotnice. U daljini sam čuo glas devojke koja se s nekim svađa i viče na telefon. Hodao sam sve sporije, kese su počele da mi obavijaju lice... Onda bi se devojka za čas primirila, ton se s vremena na vreme gubio... Da bi  smirujuće-ledenim glasom Hanibala Lektora rekla:” “Spečeni”, spremi lovu... Iiidi, keve ti... Ma dođeš mi mamlaze, život mi bre duguješ... Ma naći ću te... Daćeš, daćeš,” zmijski je prosiktala na kraju. A ja se batrgao gubeći dah, jer mi je  neka kao šaka čvrsta i ljigava kesa, sve jače prijanjala uz facu...  Dok se na pominjanje Hanibala Lektora nisam otrgao i udahnuo, kao da izranjam iz dubina Loh Nesa. Posle jarosnog razgovora devojka se primirila, delujući mi čas praznjikavo, čas bezdušno.” Š'a je bilo matori, zagrcnula te ministarka, ha, ha? Znaš, ćale, ljubav je kao i mržnja, najgori demon, zaslepljuje, dezorijentiše, demontira, deklasira... U životu sam se više puta zaljubljivala, šta da ti kažem, zaljubljive sam prirode, ali sam istinski volela samo jednog čoveka... Pa možda i još jednog, donekle, da ne sitničarimo, ha, ha.... To su bili dani bezbrižnosti i punoće, bio je sjajan tip, taj prvi koga sam zavolela je bio desetak godina stariji od mene, što mi je posebno prijalo.Uglađen i šarmantan, te dovoljno pametan i obrazovan da na vreme pobegne iz senke  familije, i iz Kazerte-Napulj ode u Milano, gde je završio studije arhitekture. Bar je to tako onda  izgledalo.

Zvao se Đanluka Skjavone,  polubrat čuvenog Frančeska “Sandokana” Skjavonea, šefa napuljske Kamore. Imao je veliku konsultantsko-građevinsku firmu, senzacija uvek gladni mediji su ga povremeno dovodili u vezu sa  poslovima njegovog polubrata, ali se on nije obazirao na novindžijske tričarije. Ludački smo se provodili po Kanu, Bijaricu, Ibici, Kortini D'Ampeco, Baden-Badenu, Monte Karlu... Obožavao me je, kao i ja njega. Zlatno doba naše ljubavi beše početkom 21 veka. Bio je veoma talentovan, tajni sanjar opčinjen delom besmrtnog Mikelanđela i Gaudija. Kad sam ga pitala zašto ne pokuša sa arihitektonskim podvigom kojim bi obeležio novu epohu, nemoćno je raširio ruke i rekao:” Možda... ali u nekom drugom životu?!” Posao se posle proširio i na Češku, Slovačku i Mađarsku, a meni je pomogao da se ubacim u filmsku industriju gde sam uglavnom dobijala epizodne uloge, snimajući uglavnom za produkcijske kuće RAI, Janus Films, Universal, Gaumont, Pathe... Tu me je zapazio Karl Lagerfeld pa sam počela da se bavim i manekenskim poslovima reklamirajući kupaće kostime.” Ponovo je dohvatila torbu, malo preturala po njoj i izvadila novčanik od brušene, arabeskama ukrašene kože. Iz novčanika je probrala sliku i dala mi da je pogledam. Na slici, negde na Piazza Navona u Rimu, su bili ona i Luka sa Bernardom Bertolučijem, odmah sam ga prepoznao i sa još jednim mlađim čovekom. Malo je stisla inače pune usne: “ Zamisli čoveče...Bernardo... bila sam kontuzovana... 'Ej Bertoluči! K'o da je roknula bomba od 500 kila bačena iz B-29 za vreme savezničkog iskrcavanja. A ovaj mladi čovek je Paolo Sorentino, koji jedva da je otpočeo karijeru, posle sam radila i sa njim! I šta da ti kažem, čoveče, odjednom živiš u filmu... “Valdorf-Astorija”, “Ric”, “Kempinski”... Jahanje, kuglanje, kockarnice, jedrenje, streljane, lov... Kupatila, sauna, flora i fauna...Oh kako s proleća miriše lavanda u Provansi, kako se dostojanstveno sunčaju divlje krave na plažama Korzike“ smejala se. “Bio sam u Kempinskom... jednom u Berlinu” isprsio sam se. “ Really, a otkud ti tamo, keve ti?” upitala je posprdno. “Trebalo je da skenjamo nekog magarca iz Štazija, ali ... Srećom, u zadnjem momentu smo sprečeni, jer je tip bio dvostruki, pored, Štazija je radio i za BND!?”

“E' zemljače, mislim da preterano gledaš špijunske trilere, gde bre mene nađe?” “I ja se to sve vreme pitam...gde tebe nađoh? Ili si možda ti mene našala” udarih joj kontru.” Uh, baš si mi jaka mustra pa da baš tebe vijam po balkanskim vukojebinama?! Vi ovde ste svi odreda paranoični i blesavi!” reče jetko. “Ma zezam se bre,” rekoh. “Za nas klince iz Juge je najveći izazov bio kako se posle šoranja vratiti u salu u kojoj ekipa terevenči. Jednoma sam pola sata tumarao po  “Kempinskom”, desetine hodnika, sala, foajea i salica, tako da sam na kraju prilegao u fotelju u foajeu  i zaspao.”, priznadoh. “ E to ti već verujem, i meni se jednom desilo slično, ali me Đanlukin šofer pronašao posle petnaest minuta. I da, šta pođoh da kažem? Aaaa, da, da, sve je bilo bajno i sjajno, kako se to kod vas kaže, hmm, ali nekako smo sve manje vremena provodili  na pijankama po plažama i salama za tango, po saunama i kuglanama, a sve više po streljanama. I kad mi je Đanluka za rođendan poklonio pozlaćenu “ Beretu”, ukapirala sam da stvari kreću nizbrdo. Postajao je depresivniji, s poslom nešto nije išlo kako treba, prečesto je odlazio u Napulj, a odozdo se vraćao sve potišteniji. Počeli smo ređe da se viđamo, ponestajalo mu je vremena,  sve je više bivao u pokretu, uz promenu stanova i pojačano obezbeđenje. Poslednju zajedničku sedmicu smo proveli na Kapriju gde smo se voleli kao nikad do tad. Onda mi je ukratko izložio situaciju, bilo je vrlo gadno, vlada je stezala obruč, pored karabinjera, u Napulj je počela da dovlači i vojsku , došlo je do unutrašnjih previranja u organizaciji, uzjogunili su se i Sicilijanci, a kalabrijska “Ndrangeta” je vrebala svoju priliku, mada su ispali najkorektniji.

Neki novinar, Savijano se prezivao, je spletom čudnih okolnosti uspeo da prodre  u “Sistem”- znaš, Kamora sebe voli da naziva “Sistem” – pa je postalo isuviše rizično “ družiti” se s njim, nasmešio se Đanluka. Ja sam mu bila jedina slaba tačka, a u tim poslovima se retko dva puta greši, tako da se rizici moraju svesti na najmanju moguću meru, ako ne i potpuno eliminisati. Šta da kažem, osećala sam se užasno , ni depozit od 250.000 evra u ciriškoj banci “Julijus Ber” me nije mogao oraspoložiti.  Onda smo se rastali, on je se vratio u Milano, a ja sam otišla u Češku Republiku, lutala od Praga do Podjebrada i Hradeca Kraloveg, od Františkovih Lazni do Marijanki (Marijenbad), da odtugujem ono što se odtugovati mora. I umalo da zaboravim, Đanluka i ja  smo se upoznali 2004.godine na savskom splavu “Quatro stagioni”, zbog njega nisam diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. I ...još... znaš li zašto je kokain opasan?”  “Pa valjda stoga što stvara zavisnost?!”, odgovorio sam. “ Ma ne bre, ti tres, pa školski! Opasan je zato što je mnoooogo dobar, fantastico! Jesi li probao, a?” “Nisam , jebi ga, to je droga bogatih”. “ Uh, što se nismo upoznali ranije, za zemljake je bilo i popusta i premija. “Sandokan” je izveo pravu revoluciju i heroin potpuno potisnuo kokainom, prodajući ga po najnižoj ceni u Evropi. I sirotinja ima pravo na rad, ali i na radost, govorio je! Imao je taj i svetlih trenutaka, znaš!? Obrnuo je sistem naopako i umesto sicilijanskog piramidalnog, uveo demokratski sistem horizontalne povezanosti. Radio je ko god je hteo. Nezaposleni, penzioneri, domaćice, deca, nikad nije pravio pitanje.” Onda  je  za tren zastala, čudno i brzo zatreptala, kao da iz jednog stanja svesti prelazi u drugo, i najednom uzviknula: “Auuuuh Anđelaaaa!  O  brzopletosti - majko svih sranja! Baš ispadoh cava, aaa? Sigurno misliš da sam glupača, ajde reci?” “Zašto kažeš da mislim da si glupača” “ Paris-Texas”, režija Vim Venders, je l tako? A ja se ne slušajući, površno, zaletela ko seljanka na muški bicikl?” “ U redu je” rekoh, “dešava se” “Ok, znači ne zameraš. Ondaaaa... hajde mi pročitaj šta si napisao u svesci, mora da su stihovi?”, konstatovala je. Otvorio sam svesku i bajagi čitajući iz nje deklamovao: ” O svetice moja, bašto puna vresa, mnogo se naroljam onog sranja raznog, pa se slomi krevet usled lošeg kresa, jer ti dođem srca pustoga i praznog!” Ahahaha, devojka je se zacenula od smeha, ahaha, kakav luđak, sve si mi interesantniji, ti matori...Nemam trenutno neke gotovine, da te vodim u vagon-restoran na piće i klopu, ako ovde ima nešto slično. A moraću i na Zlatibor da se raskvitam sa nekim dripcima. Ali evo, dajem ti poslednji gutljaj iz zlatne čaše primadone sporednih uloga, Anđele Mantovani ( krštenom imenu je dodala umetničko prezime), nategni sokole, iscedi je do kraja... Što sam naravno i učinio.             

“Imaš neku sliku kad si bio mlađi?” upitala je. Sad sam ja počeo da tumbam po torbi, kopao sam, kopao i ni manje , ni više iskopao  sliku sa poseka u Knjaževcu, decembra 1988.godine. Na slici smo bili nas trojica , s leve strane sam stajao ja u radničkoj bluzi zasukanih rukava, držeći sataru u levoj i nož za panglovanje mesa u desnoj, sa desne je bio Božin Trandafilović u kecelji, sa mesarskom testerom i nožem za sečenje slanine, a u sredini je u koritu ležao Bole Britva sa flašom vina u ruci i masatom i nožem ukrštenim na prsima. “Bože, pa vi ste stvarno bili čudesni, prejebali ste vek bre” smejala se. “ A što ovaj leži u koritu, je l  i to deo performansa?” pitala je . “Ma ne more, bili smo na svinjokolju, Bole mesar je promašio svinjsku gušu, i onda je nastupila  manja “talačka kriza”?! Da je svinja kojim čudom preživela, gazda Najdan je bio gotov da prekolje Bola”. “C,c,c,c, sačuvaj bože, zezaš, pa ne bi to valjda stvarno uradio?” ponovo se nasmešila. “ Bogami, kakve je Bole sreće bio i šta je sve u životu  radio, jedino čemu još nije prisustvovao je bilo sopstveno klanje” “Tako je to kad se zajebavate sa opasnim tipovima” reče Anđela i  pomno se unese u sliku: ”Ovde si isti Propovednik koga u “Gangs of New York” glumi Liam Nisen”. “Ali Anđela, on strada skoro na početku filma”, rekoh. “Na početku ili na kraju, svejedno je, mada si još i dobro prošao, ha, ha, ha. Jer se filmovi, snovi i stvarnost retko kad poklapaju”. Ponovo se zagledala u sliku i pokazala prstom na Bola:” Ovaj je jurodivi, sklon okultizmu, prepun mračnih  tajni”. “ Možda si u pravu,” odgovorih.

”Tog jutra kad se spremao svinjokolj, Bole je po običaju došao ranije, za prevoz je koristio bicikl. U praskozorje je obišao gazda Najdanovu avliju, čardake, magaze, štale... Zastao je kraj ogromnog oraha  koji se nadnosio nad obor i na grani s nešto sparušenog sivila od lišća i granja - priznao mi je to mnogo godina kasnije - skoro u nevidelu primetio neobičnu priliku u čučećem položaju: Bio je to Anđeo smrti. Mršav, neobrijan, bled i ispijen u licu, pepepeljavo sive, nepodšišane kose, u crnom pohabanom odelu i nekad beloj košulji, sa crnim nemodelovanim šeširom, šireg oboda, te  dubokim cipelama izlizanih peta delovao je više nego jadno. Ličio je na biće kome se smrt toliko smučila, da je jedva čekao da ode u penziju”. I dok je Bole netremice buljio u njega, anđeo mu je rekao : “Ne boj se, ali imaš razloga za zabrinutost. Uvek smo bili dobri saradnici, bdeo sam nad tobom i tvojima - bili ste dobri legionari – navodio vas, bodrio kad ste padali, držao u ravnoteži u koordinatnom sistemu Sudbine. Ali ponestaje ne samo snage i volje, nego i ideja, gasi nas “svetlost novog života”, blede vaseljenski ukazi i saborske direktive,  nalazimo se pred velikim iskušenjima, živeće se i umirati programski, posle akcionih planova, kompjuterske obrade podataka, rezultata analiza, te prognostičkih ishodišta, a  u cilju realizacije savremenih projekcija Progresa. Nauka je podjarmila sudbinu, znanje je pobedilo veru!”

Videćeš već danas, ići će teško, imate preko 40 poseka u selu, biće mnogo krvi i desiće se puno neobičnih stvari. Nećeš više moći olako da ubijaš, kad te pozovu, kad hoćeš, koga hoćeš i kako hoćeš... I biće sve gore i gore, tako da ćemo i mi kakvi smo, morati u penziju, nećemo više imati slobodnu volju i mogućnost izbora. Vidiš na šta ličim, na koga ja još mogu da ostavim utisak, molim lepo?”, upita oronuli i snuždeni Anđeo smrti?” “Što se mene tiče, bio je potpuno u pravu“, rekao mi je Bole i zaplakao.  “Ali zar anđeli odlaze u penziju, zar oni nisu večni?” upita devojka. “Do skora se činilo da je tako, ali savremenoj nauci su čuda svakodnevno na dohvat laboratorija. Sve što čovek zamisli i izmašta na kraju postaje realnost.U toku je modernizacija čitave eshatološke postavke stvari, religija će doživeti neviđene promene, ustrojstvo neba i zemlje, te kosmosa i haosa će počivati na naučnim principima jer će nauka potpuno nadići religiju. Neke forme će ostati, ali zar misliš da ovako starostavna i već ofucana bića mogu opstati kao fenomeni koji su obeležavali epohe. Ne, ne, draga moja, nanotehnologije i kibernetska biomehanička dostignuća će dovesti od spektakularnih promena u poimanju čoveka kao takvog - u procesu tehnološkog usavršavanja ljudskog organizma - a u cilju proširenja ukupnih ljudskih potencijala.. Tako da nemoj da se iznenadiš ako poglavar Ujedinjene svetske crkve sa sedištem recimo u Singapuru, bude napr. Bil Gejts, a anđeli tek rejonski kiborzi sa programskim zadacima i ulogama koji su u skladu sa planovima predviđenim  za naredni kvartal?” Onda mi je vratila sliku koju sam brže-bolje zakopao duboko u torbu. Video sam da se snuždila pa sam joj rekao da namerno preterujem kako bih bio zanimljiviji, te da se radi o futurističkim naklapanjima umornog anđela u Bolovoj interpretaciji. “ La vita e bella” (Život je lep), rekao sam i ponovo otvorivši svesku nastavio: “Slušaj sad ovo:

“Uvek kada bih zakasnelim vozovima prolazio kroz Valjevo,

jedna  je devojka uvelih zenica stajala na prozoru.

I činilo mi se uvek da je površina njene samoće,

ravna bezbroju stenica koje traju po pukotinama zidanja,

da je uvek utorak, uvek bezmerna jesen,

u kojoj se sve rasplinjava i sve vene”

Poneta neočekivanom iskrom čuđenja devojka zasta za tren, a onda se prolomi salva ushićenja. Skočila je na mene vičući: “Ancora, ancora! Che meraviglia, voglio ancora!” ( Još, još! Kakva divota, želim još! ) vikala je namerno egzaltirano, glumeći aktere iz sekvenci filmova XXX produkcije. “ Poslaću ti poštom baby, nije lako napisati pesmu. “ “Ok, obavezno” pa je nekontrolisano dohvatila knjigu koju je povremeno čitala i na zadnjoj strani napisala e-mail adresu. Onda je rekla “Uh, zeznuh se”, otcepila parče lista iz blokčića i ponovo napisala adresu i broj mobilnog telefona. Papir sam stavio u džep od košulje. Zabacila je glavu malo unazad, isturivši grudi u prvi plan, one kruškaste grudi, puna požude i gneva, lako raširivši noge. Prizor je bio očaravajući, ali se čiča kao stari as nije dao dekontrolisati. Potom se udobno namestila na sedištu, imao sam utisak da hoće da me opčini onim raznobojnim očima, da me zakuje za pregradu kupea, da me rastrgne čak, pa sam glumeći prigradsku barabu, uz smešak rekao:  “Mirna, mala!”.”Ma OK čile, š'a si bre uzentov'o? Nego 'naš š'a me sad interesuje, onako lično. Interesuje me kako bih reagovala kad bi me ti sad napr. pitao da ti popušim za 100 evrića?” Malo sam zastao:” Izvini seko, a je l ti to standardna ili akcijska cena... Ima li popusta za penzionere, studente, davaoce krvi, vojnike?”hteo sam da se našalim.”Slušaj bre zemljače, cena je nužna, odnosno tržišna.“ Cena je očigledno bila prilagođena za tržista nekog srećnijeg sveta, ali sam rešio da nastavim: ”Dobro, u redu, evo pitam te: Anđela kako bi reagovala kad bih te pitao?”, prvi put sam joj izgovorio ime. “ E pa matori mislim da bih pristala, na obostrano zadovoljstvo. Mislim da si kul tip , tanka sam sa gotovinom, treba mi kinta do Zlatibora, a izbegavam da koristim bankovne automate kad sam na Balkanu, capisci (razumeš?).” “Ho capito (razumem) ” odgovorio sam joj. “ E, nikako da te pitam, a otkud ti znaš italijanski?”, zainteresovala se. “Godinama sam radio u Italiji, znaš,  prevare sa lažnim zlatom, šaniranje firmirane robe, 'vale po stanovima i magacinima...” reših da probam. Uozbiljila se naglo: “Ne, nikad ti to sebi ne bi dopustio. Isuviše dobro poznajem ljude. Ne bi... pre bi radio fizičke poslove nego to. Reci, stvarno, šta si radio?” uzvratila je.

“Brao sam jabuke u Val di Nonu”, rekao sam. “ Eto,” ozarila se, “znala sam da si  pošten, dosta mi je bre alamunja, hulja i lupeža... Mada mi ponekad deluješ kao delimično  neuračunljiv, ali mi to ne smeta, a  matori, ha, ha, ha! Nego šta bi, 'oćemo se dogovoriti, mogu da legnem na tvoje sedište, veoma sam vešta, niko neće primetiti!”. “O sveti jerusalimski grobovi i majko naša Crna Bogorodice iz Čenstohove, je l’ me to stavljate  na iskušenja, kao na fakirsku stolicu u predsoblju pakla ?” briznuo sam u sebi. Gledala me je izazovno , čekajući odgovor. Ćutao sam na kratko, a onda joj sopštio: “Ne sumnjam, ali to ne dolazi u obzir. Možda i nisi premlada za mene, ali to ne ide tako i protivi se mojim moralnim načelima”. “ Ma pusti bre sad načela matori, šta bre kenjaš, potpuno si prolupao!” Senka zabrinutosti joj je prešla preko lica. Iz torbice sam izvadio novčanik, zvani “putnički” - u kome, za nedaj bože, uvek nosim po 120-130 evra i nešto dinara!- prešao prstima preko pregrada, izvadio hiljadarku  i pružio joj. Evo ti za kartu do Zlatibora, pa se posle kusuraj s kim treba.”Odjednom je sevnula rajskim očima Dejvida Bouvija i sekući me na komade  uzviknula:” Ma jebi se matori, kupi Viagru za tu siću, znaš li ti bre s kim razgovaraš, alo prika, na čemu si bre keve ti?” već je podizala ton, a glas joj je podrhtavao od besa.  “Anđela, gospođice, bojim se da je to najviše što mogu da učinim za Vas”. “ A sad : Vi... pizdo kukavička, misliš da nisam videla kako zevaš u moje sise, noge, dupe...” Jeste” rekoh, “ baš imaš oči na dupetu” bio sam ironičan. “ Ma imam ja intuiciju, dao bi ti tri, pet puta i mnogo više samo da provedeš noć sa mnom, nego nemaš petlju, pregazilo te braćala, možda si nekad i bio nešto, a sad se kriješ pod ruševinama davno propalog morala i vaših ideala iz mladosti.... Jadno”, zavrtela je glavom. A onda je više za sebe procedila: ”Ma jebi ga, bar ste imali ideale” i nastavila da čita knjigu.

Male stanice su promicale pored pruge, jablanovi i sakate čamove bandere su nas pozdravljali u stavu mirno, napolju se još videlo, jer je dan bio septembarski i topao, i ja sam ponovo zadremao. Probudio sam se kad je voz počeo da usporava, pa sam pomislimo da pristižemo na užičku stanicu. Devojke nije bilo, ionako je trebala da izađe u Požegi , setih se. Ali ubrzo snimih da se radi o stanici u Sevojnu i da ću još malčice popričekati do Užica. Počeo sam da prikupljam stvari, pa sam svesku, hemijsku olovku i telefon stavio u torbicu. Po dolasku u Užice moram pretrčati na autobusku stanicu odakle kreću busevi za Bajinu Baštu. Zavukao sam ruku u džep i izvadio oko 600 kinti, što je mislim bilo sasvim dovoljno za kartu do Bašte. Rutinski sam potom izvukao “putnički” novčanik, otvorio ga i što je bilo neobično, video raširenu hiljadarku preko unutrašnjosti novčanika. Zavukao sam prste u pregrade i našao još 30 evra. Pregledao sam ostale zadžepke i na kraju ustanovio da mi nedostaje 2 X po 50 evra. Držao sam novčanik kao lice koga su upravo orobili za 10.000 evra. Hiljadarku sam stavio u džep od pantalona, a novčanik ubacio u torbu. Pipnuo sam se za džep od košulje. U njemu nije bilo cedulje sa devojčinom e-mail adresom i brojem telefona. Na sedištu preko puta sam ugledao  knjigu koju je usput pokušavala da čita. Zaključio sam da ju je verovatno zaboravila, jer je vagon napustila u žurbi. Okrenuo sam je prema sebi i nasmejao se kao deran koji je izgubio zimski šal. Na koricama je pisalo: “Jebo sad hiljadu dinara”, autor Boris Dežulović. Otvorio sam knjigu i na poslednjoj strani ugledao adresu elektronske pošte, gospođice Anđele Mantovani.  O divni, o prevrtljivi i razbojnički svete! Tako se nekako i završavaju, tužne i neostvarene ljubavi, a kako vidimo i priče o njima, umotane u snove od šarenih plastičnih kesa, tih paperjastih laža sirotinjske dekadencije.

Negde pred sam kraj pisanja ovog teksta telefonom me je pozvala ćerka i rekla: “ Jutros, negde oko 5:00  umro je Oliver Dragojević”. Znam da je plakala nečujno kako ne bi ispala slabić, ta moja čvrsta, čudesna kćer, nežnog srca i oštrog jezika. Bio je 29. jul 2018.godine. I tako, jedna je epoha skončavala, a druga nije stizala, još uvek... Uprkos “digitalnim domorocima” i njihovim futurističkim skalamerijama.

Oceni 5