Izveštaj sa Berlinala: Film "All Eyes Off Me" (2021)
Eyes1

Photo: IMDb

Da li istina oslobađa?

Privatna sfera je izraz XX veka, koji u doba preterane iskrenosti na socijalnim mrežama, takozvanom „over-sharingu“, preko aplikacija otvara vrata u privatne živote. Ne dozvoljavamo da nam se čitaju mejlovi, telefonski imenici i gledaju foto albumi, ali u međuvremenu delimo geografske koordinate, politička mišljenja, broj orgazama, sudove o tuđim životima, pivske stomake, fotografije sa letovanja, bivše i buduće partnere.

Za pisanje scenarija za svoj drugi dugometražni film „All Eyes Off Me“, koji je premijerno prikazan u Panorama programu nedavno završenog festivala Berlinale, izraelska rediteljka Hadas Ben Aroja je bila potaknuta ispovestima potpunih stranaca na jednoj zabavi. U toku jedne večeri čula je stvari koje se obično ne dele tek tako, pogotovu ne sa strancima. Jedna žena joj je otkrila da je nad sopstvenom majkom izvršila eutanaziju, a druga se poverila o perverznim navikama njenog oca koji se izdavao za masera da bi seksualno zlostavljao žene.

Pitanje o tome šta je intimnost je tema kojom se „All Eyes Off Me“ najviše bavi. Da li smo se odučili od čuvanja svoje privatnosti, i da li povremeno brkamo fantaziju o deljenju seksualne intimnosti sa našim realnim željama? Jedna od takvih zamena teza vodi do fizički bolnih posledica u drugoj od dve priče u filmu. Sasvim banalno rečeno – ono što te loži u glavi, ne mora da te radi i u stvarnosti.  

Tri poglavlja i tri zasebne priče imaju jednu dodirnu tačku – Avishag (Elisheva Weil), devojku koja prolazi kroz dve faze samospoznaje. U prvom poglavlju, ona je tu da izbriše svoju „prethodnicu“. Između nje i Maxa (Leib Lev Levin) počinje da se razvija nešto, i tek su na pragu da postanu par. Kuća je prepuna, muzika dopire sa svih strana, niko ne čuje ni sopstveni glas. U kupatilu je performans polu-golog tipa koji repuje o svojoj majci.

U toj opštoj opuštenosti i pijanstvu, svi su spremni da podele intimne priče, a tu je i Danny (Hadar Katz), koja traži Maxa da mu saopšti da je trudna. Ali u pokušaju razgovora koji ometa Maxovu novu romansu, nalazi se najbolji dijalog filma koji je povratak u zonu opreza i okolišanja, a kome prethodi izvanredno napisana (i izvedena) razmena između dve žene koje raspravljaju razlike između dve vrste abortusa.

Danny se ne pojavljuje u drugoj priči, koja sasvim pripada Avishag i Maxu, i bavi se njihovim seksualnim životom. Dok se želje još uvek testiraju, dolazi do prelivanja informacija; ko šta voli, želi, jeste, šta je uradio... Ispovesti postaju teret. Da li istina ikoga oslobađa? U trci ko će više da ispriča, oboje zaboravljaju da udahnu i razmisle o onome što jedno drugom pričaju. Kada se priča prelije, u njoj za Avishag ne ostaje ništa sem osećaja da je ponovo nešto propustila. Pitanje je da li je njena naredna stanica takođe iskrena, ili je deo tog neurotičnog traganja za odgovorima.

Iza kamere stoji Meidan Arama koji je takođe bio direktor fotografije Aroyinog višestruko nagrađivanog igranog prvenca „Ljudi koji nisu ja“ (2016), te tako upotpunjuje ekipu koja stoji iza ovog zanimljivog filma.

Oceni 5