Epistolarno čitanje balade „Hasanaginica“ ili povratak originalu
Hasanaginica

Photo: www.imdb.com

Da li je Fatima bila preljubnica?

1) E-pismo, 13. X 2014. Andriji Tunjiću

Poštovani Andrija,

s velikim interesovanjem pročitao sam Tvoj odličan tekst u Vijencu br. 536, od 18. IX 2014. godine, Stazama i bogazama Asanaginice. Razlog što Ti pišem nije samo u tome da Ti pohvalim tekst i da Ti kažem da si bio pravi istraživač poput Hajnriha Šlimana koji je sa toplomerom u ruci išao po pretpostavljenim lokacijama gde bi mogla biti Troja, tragajući za toplim izvorom koji Homer pominje u Ilijadi. I Ti si švrljao stazama i bogazama, brojeći korake uzbrdo-nizbrdo, ukazujući na logičnosti i nelogičnosti lokacije na kojoj je nastala ova balada, kao i na neke nelogičnosti u tumačenja ove čuvene hrvatsko/srpske, srpsko/hrvatske pesme (a gde su tu muslimani, osim što su glavni glumci?) objavljene 1774. godine u Fortisovom delu Viaggio in Dalmazia (Put po Dalmaciji) tj. stotinak i još nekoliko godina od kraja Kandijskog rata (1645-1669), rata između Mlečana i Turaka u kojem je učestvovao na strani Turaka glavni junak balade - Hasanaga.

Hasanaga je aga, a to je samo gazda, malo imućniji turski podanik, a žena mu je od begovskog roda, ona je plemkinja. Hasanaga ne bi smeo da se ponaša tako osiono prema svojoj ženi, da je izagna iz svoje kuće zbog toga što ga nije obišla dok je on ležao ranjen u svom šatoru

Dakle, želeo bih i ja Tebi da predočim dve-tri stvari, mada nisam izučavalac ni ove pesme, niti narodnog stvaralaštva, ali raspolažem nekim činjenicama, odnosno nekim saznanjima kojima bih mogao da Te zagolicam.

Razlozi zašto Hasanaginica/Asanaginica (znamo joj ime, Fatima se zove, ona je, kao i njen brat Alibeg Pintorović, i muž Hasanaga Arapović, istorijska ličnost) nije posetila svoga ranjenoga muža koji rane boluje negde u nekakvom šatoru u gori zelenoj a obilaze ga mati i sestrica, leže, kako kažu tumači ove pesme, u patrijarhalnim stegama, odnosno zbog stida. Hasanaginica je po njima bila žrtva svog vremena, žena koja neće da pogazi patrijarhalno vaspitanje, zbog čega ju je to koštalo braka, pa i života. A da li je tako, pitam se. Navedeni razlozi ne čine se ubedljivim. To sigurno nije povod zbog kojeg se ranjenik toliko rasrdio na svoju ženu da joj zbog toga daje razvod. Hasanaga nije čovek van vremena, drugim rečima nije maloumnik ni neznalica. On vrlo dobro zna za običaje koji vladaju u njegovoj sredini, među muslimanima naročito. On zna da njegova žena odgaja petoro dece, jedno u kolevci, tek rođeno. Razloge treba tražiti u nečemu drugome.

Za one koji žele da sve pripišu vaspitanju (naročito muslimanski teoretičari i istraživači narodne književnosti), odnosno očuvanju čistote patrijarhalnih odnosa, Hasanaginicino ponašanje je sasvim u redu. Ona neće da prekrši patrijarhalne norme i da javno pokaže svoju ljubav prema mužu. Ali, ali, pitam se ja, ja koji takođe potičem iz patrijarhalne porodice, zar ona nije mogla svoju ljubav i pažnju prema ranjenom mužu da ispolji, makar simbolično, na neki drugi način: da mu pošalje, recimo, po svojoj svekrvi i zaovi koje ga obilaze, svilen jagluk, ili bošču s gurabijama, ili što treće. Slanjem darova nikako ne bi izašla iz strogih okvira patrijarhalnog ponašanja. No ona ne daje od sebe glasa, jednostavno zabavila se svojim jadom, kako kažu u mom kraju. U stihu a ljubovca od stida ne mogla nudi se nekakvo opravdanje. Kojeg stida, pitam se. Od čega da je bude stid? I da li je imenica stid u vreme nastanka pesme značila isto što i danas nama znači?

Davno sam, možda i pre četrdesetak godina, u nekakvom časopisu pročitao tekst o mogućim razlozima Hasanaginog surovog ponašanja prema svojoj supruzi. Nažalost, ne sećam se ko je bio autor teksta ni u kojem je časopisu bio objavljen. Dakle, neki istraživač i tumač pročitao je baladu staroj devedesetogodišnoj muslimanki iz Mostara i pitao je šta ona misli, zbog čega je Hasanaga oterao svoju ženu. Stara nana je kazala: pa zbog preljube. Dok je Hasanaga bio na ratištu, rat je trajao celih 15 godina (a mi ne znamo u kojem je on periodu bio na ratištu), dakle, dok je on bio odstutan ona je izvršila preljubu, možda se i zaljubila u novog muškarca i to je Hasanagu, do kojeg je ta ružna vest stigla, strašno povredilo zbog čega nije hteo ni da čuje da ga ona poseti, i zbog čega ona nije ni pokušala da mu, kako sam kazao, pošalje po svekrvi i zaovi neki dar, znak od sebe. Nju je bilo stid, kako se kaže u pesmi. I još jedna sumnja u razloge ženinog patrijarhalnog ponašanja: Hasanaga je aga, a to je samo gazda, malo imućniji turski podanik, a žena mu je od begovskog roda, ona je plemkinja. E to je mnogo, mnogo veće i jače od zvanja aga. Hasanaga ne bi smeo da se ponaša tako osiono prema svojoj ženi, da je izagna iz svoje kuće zbog toga što ga nije obišla dok je on ležao ranjen u svom šatoru: Ne čekaj me u bijelom dvoru,/ ni u dvoru ni u rodu mome. Ova poruka mogla bi ga koštati, možda, i glave.

Prevod srca arđavskoga u srca kamenoga uveo je Vuk Karadžić 1814. godine prilikom preuzimanja Fortisovog zapisa balade, jer mu oblici rđatski ni rđavski nisu bili poznat već samo kao pridev rđav, kako je sam zapisao

Da samo malo spekulišem: možda je preljubnik bio komšija, imotski kadija (šerijatski sudija, vrlo važna ličnost). Otkuda to da se posle ni nedjelju dana Fatima, raspuštenica, udaje za njega? Pa otuda jer je u pitanju ljubav koja se razgorevala. I da li bi kadija pristao da se oženi ženom koja već ima petoro dece da nije po sredi zaljubljenost koja se graniči sa slepilom? Ne smem ni da pomislim, jer ta pomisao liči na svetogrđe, nije li najmlađe dete, dete iz bešika, začeto s kadijom a zatim rođeno dok je Hasanaga bio na frontu, što je on lako mogao da izračuna koliko je vremena prošlo od kada je poslednji put ležao sa svojom hanumom.

Dakle, ovde bi imao posla Frojd a ne istoričari književnosti, a još manje ja, diletant u ovoj oblasti. Veliki pisac Džejms Džojs u knjizi Prevara autora Pitera Tuhija tvrdi da prevareni muškarci ne osećaju ljubomoru već strašnu uvredu.

Drugo, Italijan, sveštenik Fortis, zapisao je pesmu onako kako mu je kazivano, jezikom koji nije dobro razumeo, ali osim njega, ni drugi (naši istraživači) nisu razumeli svaku reč. Obradovao sam se kada sam, Andrija, u Tvom tekstu naišao na citat i leksemu koja se ne pojavljuje u drugim izvorima. Naime, Ti si naveo ovu tercinu: Ote amo, sirotice moje!/ Kad se neće smilovati na vas/ majka vaša srca ardjatskoga (čitaj arđavskoga)...

U nekoliko izvora (Antologija narodne poezije, Jaša M. Prodanović, 1938; Biserje, Alije Isakovića, 1972; Poezija, Nedeljka Mijuškovića i Toda Čolaka, 1981; kao i sveznajući Gugl, 2014.) originalni pojam srca ardjatskoga preinačen je u srca kamenoga.

E to nije to! U pitanju je pogrešan prevod ili nepoznavanje jezika i od strane zapisivača i od istoričara književnosti. Prevod srca arđavskoga u srca kamenoga uveo je Vuk Karadžić 1814. godine prilikom preuzimanja Fortisovog zapisa balade, jer mu oblici rđatski ni rđavski nisu bili poznat već samo kao pridev rđav, kako je sam zapisao. Ja kažem „prilikom preuzimanja Fortisovog zapisa“, a zanemarujemo činjenicu da je Vuk imao vrlo mnogo pomagača, pa na kraju i kćerku Vilhelminu/Minu, koja, kao ni drugi pomagači, nisu bili jezičkog dometa Vuka Karadžića pa im štošta nije bilo leksički jasno iz ove balade već su na svoju ruku davali rešenja, koja mi danas tovarimo na Vukovu dušu. O ovom problemu svojevremeno sam diskutovao sa pok. pesnikom, mojim zemljakom, Ismetom Rebronjom, koji je poskočio od radosti kada je u jednom mom jezičkom radu video zapisan pojam arđavac. Taj pojam direktno objašnjava Hasanaginu izjavu o kvarnom srcu svoje bivše supruge, tj. o njenom nevernom ponašanju i preljubničkim osećanjima.

Ne sporim vrednost pesme ni u jednom detalju, ne sporim, ni da upotrebim težu reč, svojatanje balade između tri veroispovesti, već želim da ublažim krivicu koja je snašla ratnika Hasanagu Arapovića, i da zatamnim auru, odnosno da umanjim čednost Fatime/Hasanaginice, devojačko Pintorović, koja je svojom smrću u susretu sa svojom ostavljenom decom osvojila romantičarski, evropski svet

Naime, u časopisu Rožajski zbornik, br. 9, 2000. godine objavio sam Rječnik lokalizama rožajskog kraja, koji je 2003. štampan kao knjiga, da bi se kao drugo prošireno izdanje pojavio 2013. godine. U tom Rječniku nalaze se dve, za naše tumačenje pomenutog pojma iz balade Hasanaginica, važne odrednice, lokalizmi koji bez pogovora objašnjavaju značenje lekseme ardjatski, ardjatskoga (arđatski, arđatskoga = arđavski, arđavskoga). To su imenica arđavac -a, m. – rđav čovjek, loš čovjek – Takog arđavca nema u bijeli svijet. I drugi pojam hrđa -e, f. – rđa, korozija; fig. loša osoba, bijeda, nesreća. – Skloni onu kosu sa kiše, ufatiće je hrđa. – Hrđo jedna, ti nekom da kažeš da je lopov!

Pojam arđavac ili arđav nisam našao ni u jednom standardnom rečniku sh/hs, osim u knjizi Rečnik govora severne Metohije autora Milete Bukumirovića koji je štampan 2012. godine. (Severna Metohija se graniči sa mojim Rožajama koje su u Crnoj Gori). Pojam arđav (ardjav) daje se kao prilog – Nemō ko šta da ukrade, nemō ko šta da učini arđavo. I pridev rđavDošlo rđavo vreme.

Dakle, ako je Fatima srca ardjatskoga = srca lošega, srca neverničkoga, a ne srca kamenoga, onda pravilno shvaćen ovaj pojam pomera težište pesme na drugu stranu, možda na ovu o kojoj sam pre govorio.

Problem nepoznavanja jezika kod nekih istraživača epske poezije može se potkrepiti i mnogim primerima iz epa Ženidba Smailagić Meha, sandžačkog guslara Avda Međedovića, koji su tridesetih godina prošlog veka u Bijelom Polju zapisali Malman Pari uz pomoć Dubrovčanina Nikole Vujnovića. Knjigu za štampu priredio je A. B. Lord i Zlatan Čolaković. Ovaj drugi, Zagrepčanin poreklom, očigledno samo je za zehricu bolje poznavao lokalni (sandžački) jezik od pomenutih Amerikanca i Dubrovčanina pa je ostavio mnoge pojmove neobjašnjene, odnosno neispravljene. Recimo stih tabah zora svanula trebalo je da stoji sabah zora svanula. Sabah zora je donekle pleonazam. Naime, guslar Avdo Međedović imao je gušu, strumu, zbog čega je neke glasove izgovarao otežano pa je sabah (rano jutro) izgovorio kao tabah, što ništa ne znači.

I da nije pravilnog tumačenja pojma iz drugog stiha balade Hasanaginica kako je zapisao Fortis u kojem se pominju ptice labudovi, pitali bismo se šta su to labutovi?

Još i ova rasprava i spekulacije o vremena nastanka i autorstvu pesme, nebitnom za tumačenje balade, ali bitnom za očuvanje njenog sadržaja: Nedavno sam pročitao tekst Tajna Hasanaginice Rusmira Mahmutćehajića, objavljenog u Sarajevskim sveskama br. 27-28, 2010. godine u kojem autor raspravlja o sadržaju i nastanku pesme pod Fortisovim naslovom Xalostna pjesanza plemenite Asan-Aghinize. U tekstu se u jednom pasusu raspravlja o vremenu nastanka ove čuvene balade i zaključuje da je ona nastala pre 1717. godine, pedesetak godina nakon Kandijskog rata ”kada su ti krajevi potpali pod mletačku vlast, kada muslimana više tamo nema (misli se na Imotski, Klis i njihovu okolinu, pr. I. H.), njihova prisutnost je uništena ubijanjem, progonom i pokrštavanjima.” Za našu priču zanimljivo je ovo poslednje navedeno, pokrštavanje.

Moguće je da je Fortis zapisao pesmu (ne zna se da li ju je čuo od muškarca ili žene) od bivšeg muslimana, od pokrštenog muslimana sada hrišćanina, verovatno katoličke veroispovesti, osobe koja je ostala da živi na svom terenu sa celim „prtljagom” prošlosti, u kojem se našla i balada Žalostna pjesanica. A moguće je i od muslimanke, žene udate za hrišćanina. U nekim izvorima kao kazivač pominje se osoba iz Splita.

No, opet da uključim spekulacije: sasvim je nelogično da pesmu zna napamet neko ko je jako udaljen od tuđe tradicije, običaja, veroispovesti, pun animoziteta prema tuđoj, neprijateljskoj religiji. A sasvim je normalno da pesmu kazuje osoba iste veroispovesti kao što su i junaci balade, ili da je kazuje osoba koja je nekada bila iste veroispovesti kao što su bili junaci balade.

Da li je Hasanaginica mogla da se pridruži svekrvi i zaovi kada su one išle da obiđu ranjenog sina i brata? Mogla je. To ne bi bila sramota, imala bi pratnju

Još da zaključim: svim ovim umecima, svim spekulacijama, ja ne sporim vrednost pesme ni u jednom detalju, ne sporim, ni da upotrebim težu reč, svojatanje balade između tri veroispovesti, već želim da ublažim krivicu koja je snašla ratnika Hasanagu Arapovića, i da zatamnim auru, odnosno da umanjim čednost Fatime/Hasanaginice, devojačko Pintorović, koja je svojom smrću u susretu sa svojom ostavljenom decom osvojila romantičarski, evropski svet.

Lepo primećuje Mahmutćehajić kad kaže da je neobično snažna podrška pružena pesmi s muslimanskim junacima i muslimanskim običajima u vreme kada je cela Evropa bila antiislamska kako u pogledu religije, tako i u pogledu pripadnika te religije.

Dakle, poštovani Andrija, od mene toliko. Budi zdrav i pešači (što više).

Pozdrav, Ibrahim Hadžić

2) E-pismo,13. X 2014. Andrije Tunjića

Dragi i poštovani Ibrahime,

neobično me je razveselio Tvoj izvrstan tekst u kojem si mi na lucidan način rastvorio još neke vidike, koji su logični. Gledajući ih iz našeg vremena više su nego logični, ali kada se radi o davnini pitanje je što je logično a što nije. No u svakom slučaju riječ je o izvrsnoj baladi kojoj se mogu i moraju oprostiti i nelogičnosti. Meni je ta tema neopisivo zanimljiva i razmišljam o snimanju dokumentarca u koji bih, unaprijed Ti hvala, uključio i tvoja razmišljanja koja su sigurno puno šira nego što si ih opisao.

Andrija Tunjić           

3) 3. XI 2014. Tekst koji sledi mogao bih da naslovim Traženje podrške od svoje devedesetogodišnje majke

Nakon izrečenih svih komentara na fizičko-spekulativno istraživanje Andrije Tunjića, i nakon ulaženja u novu suštinu (H)Asanaginice, pokušao sam da ponovim istraživanje koje je svojevremeno sproveo meni još uvek nepoznati istraživač balade u objavljenom intervjuu sa starom Mostarkom. Ja sam u kratkom boravku u zavičaju iskoristio priliku da „intervjuišem“ svoju vrlo prisebnu devedesetogodišnju majku Zadu, postavljajući joj pitanja vezana za postupak Hasanage i Hasanaginice.

Naime, pročitao sam majci, uz prilično zamuckivanje, originalnu verziju balade koju je zapisao Alberto Fortis, a koju sam skinuo sa Interneta. Pesma koja je kazivana u ikavici, sa čestim apostrofima umesto izostavljenih glasova, pa ponekada i sa ritmičkom nedoslednošću, pravila mi je popriličan problem pri čitanju. Majka ne čekajući moje pitanje prokomentarisala je pesmu: – Lijepa i tužna.

– A jesi li nekada čula za ovu pjesmu?

– Možda jesam, ali je nijesam znala.

– E, dobro, hajde da sada raspravimo neke stvari. Ti si živjela u patrijarhalnom vremenu, imaš 90 godina, tebi je ovo događanje i odnos između Hasanage i Hasanaginice bliži nego, recimo, tvojoj unici koja sada živi ovdje u Rožajama u nekom novom vremenu. Pitam te da li je u redu da Hasanaginica ne obiđe ranjenog muža i zašto ga ona nije obišla?

Da je srca kamenoga, ona ne bi presvisla od tuge kada se rastajala od svoje djece. Ona bi i to izdržala. Njoj je srce prepuklo kada je postala svjesna šta je izgubila

– Jeste, u redu je. Ona to nije uradila jer je bila karakterna osoba.

– Kako misliš karakterna?

– Pa poštovala je običaje. Nju je bilo sram da sama ode da obiđe čovjeka.

– Dobro, dobro. Neka tako bude. Ali pitam ja tebe, da li je Hasanaginica mogla da se pridruži svekrvi i zaovi kada su one išle da obiđu ranjenog sina i brata?

– Mogla je. To ne bi bila sramota, imala bi pratnju.

– A da li se kod nas muslimana, a ja se toga sjećam, praktikovalo kada mlada žena sama ide negdje u čaršiju, ili u mahalu, ili u posjetu svojoj domovnini, da sa njom kao pratnja ide i neko dijete iz kuće?

– Jeste, uvijek je po neko sa tom ženom išo.

– Pitam te ponovo: da li bi bila sramota da je Hasanagica zajedno sa ove dvije žene iz svoje kuće, koje obilaze Hasanagu, i ona obišla?

– Mislim da ne bi.

– A još nešto: da li je mogla ona, ili da li je trebalo ako lično ne ide da ga posjeti, da mu pošalje neki dar (peškeš), nešto što će ga podsjetiti na nju, njenu ljubav, i njihovu djecu?

– Moglo je. I to bi bilo važno.

– A sada ovo pitanje: šta tebi govori to da se Hasanaginica ni nedjelju dana nije zadržala kod svog brata, bega Pintorovića, već se odmah udaje za imotskog kadiju?

– Meni je to čudno. Čudno mi je jer mi djeluje kao osveta: ako me tjeraš i odvajaš od djece, ja ću te lako zaboravit.

– A da li bi Hasanaga smio, s obzirom da je samo aga, da otjera svoju ženu koja je roda begovskoga, zato što ga nije obišla dok je u šatoru rane bolovao?

– Debelo bi razmislio. Mogao mu se beg grdno osvetit.

– A šta misliš, da li je Hasanaginicin brat znao prave razloge razvoda i da li bi on ćutke prihvatio „tjeranje svoje sestre, odvajanje od tolike djece“ da je smatrao da je ona nevina, ili je to uradio da bi zataškao bruku.

– Ja mislim da je on sve zno i zato je mirno došo da uzme svoju sestru.

Šta su nazve? Vuk St. Karadžić i ovde je dao „svoje” rešenje pa je nazve preinačio u noževe (Svakom sinu nože pozlaćene). Pitam se, šta će maloletnoj deci noževi?

– A kaži mi još ovo: šta po tebi znači srca arđatskoga, srca arđavskoga?

– To znači da je nepoštena, nekarakterna.

– A šta znači srca kamenoga?

– To znači srca neosećajnog, tvrdog.

– Čini li ti se da je Hasanaginica srca kamenoga, jer je ostavila djecu, ili je srca arđavoga, hrđavoga?

– Mislim da je srca hrđavoga a ne kamenoga. Da je srca kamenoga, ona ne bi presvisla od tuge kada se rastajala od svoje djece. Ona bi i to izdržala. Njoj je srce prepuklo kada je postala svjesna šta je izgubila.

4) 15. I 2015.

Još malo da spekulišem oko jezika. U stihovima Svoju dicu l’jepo darovala/ Svakom sinku nazve pozlaćene,/ Svakoj ćeri čohu do poljane.

Sve je jasno u vezi darivanja osim imenice u množini nazve.

Šta su nazve? Vuk St. Karadžić i ovde je dao „svoje” rešenje pa je nazve preinačio u noževe (Svakom sinu nože pozlaćene). Pitam se, šta će maloletnoj deci noževi? Ovo je lirska balada a ne epska, herojska pesma. Hasanaga, ratnik, mogao bi dati svojim sinčićima noževe, a majka ne. Koja bi to majka dala svojoj deci nešto čime mogu da se povrede? Gde je tu logika, uprkos tome što neki kažu da u ovoj pesmi ne treba tražiti logiku. Neki tumači se pozivaju na Homerove junake koji nose štitnike na nogama, smatrajući da su to nazve (nešto poput onoga što danas nose fudbaleri u vreme utakmice čime štite svoje cevanice od udaraca protivničkih kopački). I ovde ćemo se pitati: šta će deci štitnici za cevanice u vreme kad fudbal nije ni postojao?

Međutim, nazve su naglavci, nazubci, nazuvci, nazuvice, oglavci, pozuvci, pape, papure tj. čarape bez gornjeg dela, bez uznoge, ili bez nagrljaka, kako se još zove taj gornji deo čarapa. U Rožajskom rječniku za taj deo odeće navedeni su izrazi naglavci, šaputke, kao i glagol nazuljati, odnosno nazuti (nataći na noge, tj. obući nešto od obuće). Hasanaginicinoj deci trebaju nazuvci za hladnu kulu a nazuvci pri tome mogu biti lepo ukrašeni, zlatnim pletivom izvezeni, kako priliči daru koji daje svojoj deci majka begovskog porekla. Ukrašeni nazuvci su čest peškeš koji se daje probranim ličnostima. Hasanaginica je dvojici svojh sinčića donela bogato ukrašene nazve, a kćerkama čohu (kadifu, somot) da im od tog materijala staratelji sašiju ogrtače duge do zemlje.

5) E-pismo, 4. IV 2015. Vojislavu i Snežani Donić

Dragi Vojo,

voleo bih da čujem tvoje i Žanino mišljenje o mom tumačenju pesme, ali bez prijateljske naklonosti.

Pozdrav svim Donićima,

Ibrahim

6) E-pismo, 16. IV 2015. Prilog Vojislava i Snežane Donić

Hasanaginica je pesma o nesrećnoj ženi i majci, koja zbog toga što nije posetila muža dok je rane bolovao, bila surovo kažnjena izbacivanjem iz doma i odvojenjem od poroda, koju zatim brat na brzinu preudaje, a njoj, dok napušta decu, srce prepukne. Takav je do nas stigao siže ove pesme, i, naizgled, samo se na ovakav način može pročitati. Ti bi, Hadžiću, međutim, ovu pesmu o mučenici da pretvoriš u pesmu o preljubnici. Verovatno nemoguća misija. Mada, ko zna... šta bi sve mogla da pokaže spektralna analiza pesme, da se poslužim kriminalističkim rečnikom, jer je reč o jednom slučaju. Sve sa krivcem i žrtvom. Koji, doista, mogu da zamene mesta. Ti nudiš nekolike tragove. Pre nego što će se od žalosti s dušom rastaviti, Hasanaginica daruje svoju decu: kćerkama kadifu a sinovima nože pozlaćene. Dobrom Tešanu Podrugoviću, koji sa ovom pesmom nije u vezi, često su se podsmehivali da je zbog previše rakije loše zapisao poneki stih pesama koje je u narodu prikupljao. Verovatno je to i ovde po sredi – loše zapisan ili loše preveden stih. Majka sinovima ne poklanja lingvističkom greškom noževe već kako ti kažeš nazve, nazuvice, nanogice, ili zepe kao što je moja majka govorila. Ovu ispravku treba uneti u pesmu, ali ona neće promeniti pesmu. Niti će od nesrećnice iz pesme napraviti nevernicu, pre brižniju majku. Drugi tragovi na koje ukazuješ su bolji.

Hasanaginica je pesma nevelikog obima i čini se da u njoj nešto nedostaje. A da nečega fali ukazuju postojeće nejasnoće i nelogičnosti. Ovoj nepotpunoj pesmi kao da nedostaju ključni za razumevanje stihovi

Kada Hasanaginica prolazi pored dvora već bivšeg muža a na putu ka novom domu, Hasanaga svoju bivšu ženu imenuje da je srca kamena. Ili srca arđavskoga, kako ti kažeš da je stajalo u originalnom stihu, dakle nije bila samo bez saosećanja prema deci, već da beše rđava, loša. Ova lingvistička promena već menja pesmu. Postaje i jasnije zašto na početku pesme ova ljubovca ne posećuje svog čoveka koji boluje od ljutih rana. Uobičajeno tumačenje zašto aginica ne posećuje svog muža u bolesti jeste da samo poštuje patrijarhalne norme koje nalažu da je stidno ženi javno pokazivati osećanja prema mužu. Novo tumačenje ovog neodlaska, u kome, takođe, stid ostaje, jeste da ne odlazi u posetu mužu zbog onoga čega se stidi. Šta bi to moglo biti nego – prevara, bračna izdaja, kako ti zaključuješ. Ne ona izdaja koja će tek uslediti preudajom, već ona koja je bila. A da li je šta bilo ili ne, mi ne znamo. Možda posredno, ali neposredno ne. U pesmi prevare nema, kao što nema ni mnogo toga drugog.

Hasanaginica je pesma nevelikog obima i čini se da u njoj nešto nedostaje. A da nečega fali ukazuju postojeće nejasnoće i nelogičnosti. Ovoj nepotpunoj pesmi kao da nedostaju ključni za razumevanje stihovi. Kao što kod Beketovog Čekajućeg Godoa nedostaje glavni lik drame. Najvažnijeg izgleda nema, a pesma postaje tek epilog nečeg što se ranije dogodilo, što ne vidimo, iako naslućujemo. A to je, izgleda, Hadžiću - ženska prevara. Ali dobro, ako je ova pesma o jednoj nevernici, ona ostaje i o nevernici koja je i ucveljena majka. I još, kada na kraju aga kaže svojoj deci kad se neće smilovati na vas ta vaša majka srca kamenog, da li se kaje što ju je oterao od sebe i njih, da li bi više voleo da se na njih, možda, smiluje i vrati. Ali to bi već bio meni draži Banović Strahinja čija ljubav se izdiže nad ženinim neverstvom i prašta. Da je bilo još stihova možda bi i Hasan tako postupio. I tako dalje.

Najzad, tek kad se pretpostavi čega u pesmi nema, pesma postaje shvatljiva i potpuna – Hasanaga vojuje, tokom njegovom dugog izbivanja iz kuće žena ga vara, aga se vraća ranjen sa ratišta i pod nekim šatorom boluje, žena ga ne posećuje, ali aga zna razloge neposećivanja, zna on, zbog toga je kažnjava i tera iz svog doma i od dece. Tačka.

Za tvoju tezu o Hasanagicinom nevidljivom neverstvu i pravednoj osveti Hasanage, zanimljivije je što ti dopisuje moja žena, kao bolji adresant od mene za ovaj tvoj epistolarni esej o Hasanaginici. Kao što znaš ona je bila gimnazijski profesor srpskog jezika, i predavala je ovu pesmu u školi. I, izgleda, sklona je tvojoj tezi o aginicinom neverstvu.

Stih s početka a ljubovca od stida ne mogla zacelo ne govori o patrijarhalnom stidu žene koja ne treba sama da poseti ranjenog muža (mogla je i sa svekrvom i zaovom, kako ti predlažeš), već o stidu od nečeg drugog. Tu je, može-biti, izostavljen stih koji govori o njenoj preljubi. Što je jedan dokaz tvojoj tezi. Kad je izgledalo da se prezdravljeni aga vraća kući, Hasanaginica bezglavo beži da se ne bi s njim srela, ne samo zbog njegove prethodne naredbe da napusti dom, već i zbog nečeg drugog, onog stida i zaziranja od učinjenog greha i konačnog susreta s mužem. Što je drugi dokaz tezi. A kad brat dođe po sestru da je vodi, on je bez rasprave uzima, kao da je saglasan ispravnoj zetovljevoj odluci. Da ju je oterao samo zbog toga što ga nije posetila, toj bahatosti bi se usprotivili i žena, potom i njen brat, pa i svekrva i zaova. A povinuju se. To je treći dokaz o tezi.

Ne može uveče, kad su posela i pevaju se pesme, da se peva pesma o tome kako je žena prevarila muža. To ne ide u našim krajevima i u onim vremenima

Snežana ti, dalje, savetuje da se upitaš zašto se pesma, inače među ponajlepšima u nas, nije masovno izvodila. Vuk je čuo da ju je znala tek jedna žena u Dalmaciji, i to van muslimanskog područja. Da li je u osnovi njene tajnovitosti u stvari to kao da je skrivana, a skrivana otuda što je njena tema možda ženska preljuba. A ženska prevara, sem kod Banović Strahinje, skoro da u našoj narodnoj lirici i ne postoji. Može biti da je prevara u trenutku nastanka ove nama poznate verzije postojala u pesmi, a onda se s vremenom i vekovima ponavljanjem izgubila, te, najzad, bez učinjenog greha bila zapisana. Ne može uveče, kad su posela i pevaju se pesme, da se peva pesma o tome kako je žena prevarila muža. To ne ide u našim krajevima i u onim vremenima.

A ja bih, Hadžiću, ipak rekao da je ovoj nedovoljnoj pesmi sve dovoljno. Ona ćuti o onom što ne govori. Ona je nemušta, a malo šta to može što je u jeziku stvoreno.

S poštovanjem, tvoji Donići

REZIME

Ako je išta od ovoga prethodno iznetog verodostojno, onda možemo doneti nedvosmislen zaključak da se Hasanaga u teškoj situaciji i okolnostima poneo slično Banović Strahinji. Imajući u vidu patrijarhalni model ponašanja gde se ženi neversto nije praštalo, kada su one surovo kažnjavane, konjima na repove rastrzane, oslepljivane, a u šerijatskom pravu u kojem su živeli Hasan i Fatima, mogle biti ubijane kamenovanjem, ili na neki drugi način, Fatimi se od svega pobrojanog ništa nije dogodilo. Hasanagi je bilo dovoljno da naredi da mu se ona gubi s očiju, zbog čega ga ovaj čin na neki način približava izuzetno neobičnom etičkom činu Banović Strahinje.

Pogledajmo koje su to ključne teze koje ukazuju na mnoštvo nelogičnosti u ovoj baladi i koje Hasanagu čine stvarnim mučenikom a Fatimu neopravdano uzdignutom do sirotice čednog ponašanja:

- Stid – šta je izvor stida?

- Majka, sestra – odlaze u posetu ranjeniku a sa njima ne i Fatima.

- Srca ardjatskoga – loše preveden pojam koji pravi najveću zbrku u baladi.

- Nazve – nisu noži (noževi) već nazuvice, čarape bez gornjeg dela, papure.

- Čudno ponašanje brata Alibega u datim okolnostima, kao i Fatimine svekrve i zaove.

- Fatimina preudaja navrat-nanos za imotskog uglednika.

- Lucidno zaključivanje profesorice Snežane Donić da se pesma sa temom o preljubi nije mogla pevati na posecima gde je bilo mesta samo za veličanje pojedinaca i njihovih epskih junaštava, zbog čega je bila gurnuta ustranu, pa na kraju, kako bismo kazali savremenim rečnikom, redigovana, da bi takva došla do nas.

- Ko je kazivao pesmu Fortisu?

***

*List Vijenac je književni list za umjetnost, kulturu i znanost, izdavač Matica hrvatska

*Andrija Tunjić, novinar, književnik

* Hasanaginica je prvi put objavljena 1774. godine u knjizi Putovanje po Dalmaciji Alberta Fortisa, zatim je ova pesma 1775. godine prevedena na nemački (F.A.C. Vertes i Gete).

1788. godine prevedena je na engleski. Prevodilac je bio Valter Skot. 1789. prevedena je na mađarski, preveo je pesnik Ferenc Kazinski, pa 1800. ponovo je prevedena na engleski Džon B. Grinšild, na češki 1814 Samu Rožnau, 1827 na francuski Prosper Merime, itd.

Oceni 5