Film "On the Count of Three" (2021)
On the Count of Three S

Photo: amp.zmooz.com

Da li je ikad bilo bolje?

On the Count of Three

2021.

režija: Jerrod Carmichael

scenario: Ari Katcher, Ryan Welch

uloge: Christopher Abbott, Jerrod Carmichael, Tiffany Haddish, J.B. Smoove, Lavell Crawford, Henry Winkler

Poremećaj u lancima distribucije filmova više ne možemo gledati kao poremećaj, odnosno kao prolazni trend, već kao nešto što je tu da ostane za duži vremenski period, ako ne i za stalno. Možda su se komercijalni filmovi vratili u kino-dvorane, ali i kod njih su rokovi dok se ne pojave na „streaming“ platformama skraćeni. Filmovi nezavisne produkcije retko dolaze u bioskope, a to važi čak i za one s nekom određenom festivalskom reputacijom. Poslednji primer u nizu je On the Count of Three, film koji je dobio dobre kritike na prošlogodišnjem Sundance Festivalu, a koji i pored toga nije uspeo da osigura festivalsku turneju i bioskopsku distribuciju pre izlaska na internetu.

U pitanju je dugometražni igrani prvenac renesansne ličnosti američke „indie“ scene, Jerroda Carmichaela. Carmichael je po osnovnoj struci glumac, ali je i komičar, pisac, producent i reditelj aktivan na različitim projektima, od televizijskih komičnih serijala do kratkometražnih dokumentaraca. Za svoj dugometražni i igrani prvenac je angažovao dvojicu svojih saradnika na ranijim projektima, Arija Katchera i Ryana Welcha, da napišu scenario, sebi je dodelio do-glavnu (ili bolje rečeno drugu glavnu ulogu u filmu), a za glavnu je izabrao Christophera Abbotta, glumca sa izuzetnom reputacijom i brojnim ikoničkim ulogama na „indie“ sceni.

On the Count of Three počinje scenom koja bi nas mogla navesti na krivi trag da posumnjamo da se ovde radi o nekakvoj nezavisnoj kopiji akcionih spektakala, ili o laganoj, kontrolisanoj parodiji na iste. Dvojica muškaraca, jedan crnac i jedan belac, drže pištolje uperene jedan u drugog na kratkoj distanci i broje do tri. Cilj, međutim, nije uplašiti „protivnika“, već izvršiti samoubistvo koristeći jedan drugoga za povlačenje obarača. Njih dvojica su, dakle, prijatelji, a očito je da im je ovaj improvizovani plan suicidalnog pakta pun rupa.

Za scenu se ispostavlja da je „flash forward“ kada jednog od njih, Kevina (Abbott) vidimo na psihoterapiji koja je po svoj prilici mandatorna. Saznajemo da Kevin ima istoriju pokušaja samoubistava, da pati od manične depresije, i da je dobar deo života proveo na terapiji. Sa druge strane, drugi muškarac iz uvodne scene, Val (Carmichael), isto želi da se ubije, i to da se obesi u klozetu na svom neinspirativnom poslu, ali, čini se, iz potpuno drugih, nešto akutnijih razloga. On na ponudu za unapređenjem na poslu fabričkog radnika reaguje tako što daje otkaz, a nedavno je raskinuo i sa svojom devojkom Tash (Haddish) koja je inače trudna i dosta joj je njegove detinjaste bespomoćnosti i neodlučnosti.

Njih dvojica se sreću u bolnici gde je Kevin na zatvorenom odeljenju, Val mu organizuje improvizovano bekstvo (zapali cigaretu da bi sestra otvorila prozor kroz koji njih dvojica šmugnu) i eto nas na sceni s početka. Kevin na tom mestu dobije ideju da oni svoj pakt odlože za jedan dan kasnije, a da taj dan iskoriste kako bi možda „poravnali stare račune“ što Val nevoljno prihvata. Ono što sledi je niz kratkih „set-piece“ scena koje uključuju Kevinovog školskog mučitelja, prvog doktora koji ga je izneverio, zajedničkog prijatelja (Crawford) i nekada omiljenu zabavu – motokros, posetu streljani radi pucačke obuke, Valovog oca (Smoove) i bivšu devojku.

Zaplet možda deluje bazično i derivativno, kao da se koristi elementima drugih filmova iz dramskog ili trilerskog registra ubačenim u okruženje „buddy“ komedije sa vrlo crnim „twistom“, ali takav zaplet je samo kostur na koji se kače pomenute minijature. Ton minijatura varira od komičnog do tragičnog i nazad, ali one zapravo imaju dvojaku funkciju: problematiziranje nekih pojava koje već dugo vremena muče Ameriku i ceo svet (depresija, nasilništvo u kući i neposrednom okruženju, nemogućnost zdavstvenog sistema, privatnog ili državog, da pruži potrebnu pomoć, posedovanje oružja i opšta neosetljivost usled egocentrizma kao načina života), ali i ubiranje humornih poena koji su neprijatni, a nikako jeftini.

Vrag je, kako to obično biva, u detaljima. Zbog svoje frizure, odeće koju nosi, pa i izbora muzike, Kevin je podignut na neki univerzalni nivo opisiv kao spoj američke milenijalske anksioze, inherentne preosetljivost i liberalske krivice zbog koje teret celog sveta nosi na svojim nejakim plećima, a opet deluje kao sasvim životni lik. U tom smislu je Christopher Abbott izvrstan izbor za koloritnijeg od dvojice drugara, naročito sa svojom sposobnošću da menja emocionalni registar u kojem operiše, a Jerroda Carmichaela treba pohvaliti zbog autorske hrabrosti da u svom filmu igra onog drugog, naoko normalnijeg, a zapravo samo ušančenijeg, čija je depresija „siva“ i trajna, a često je pogoni onaj varljivi, neodređeni osećaj da je nekad bilo bolje. Šta je i kako bilo bolje – ne znamo.

Kao glumac, Carmichael se sa tim izazovom vrlo dobro nosi. Kao reditelj, osim te „casting“ odluke koja je izvrsna, ne uspeva toliko da zablista posebno u onim najužim režijskim aspektima poput kadriranja i pozicioniranja montažnih rezova koji pomalo narušavaju ritam filma i pre vremena razbijaju onu magiju koju autor uspeva da kreira. Srećom, dobra gluma i promišljeni scenario uspevaju da izvuku film do kraja, pa je On the Count of Three za sada jedan od najimpresivnijih američkih nezavisnih filmova koje smo dobili priliku da pogledamo, pa makar i na malom ekranu.

Oceni 5