Neobjavljeni razgovor iz 1982. godine
Lmmi 02 S

U Zagrebu 1982: Petar Luković i Lemmy Kilmister

Photo: Lična arhiva/Petar Luković

Da li je Lemmy video Tita?

Spreman za koncert: Lemmy 1981. godineU julu 1981, poslovno sam boravio u Londonu gotovo čitavu sedmicu; kad kažem „poslovno“ mislim na obilazak knjižara i prodavnica ploča, te na kontakte s diskografskim kućama s kojima sam redovno sarađivao. Zahvaljujući mojoj prijateljici Joan iz Bronze Records, ukazala se prilika da tridesetak minuta razgovaram sa šefom grupe Motorhead – naravno, to je bio čuveni Ian Fraser Kilmister, poznatiji kao Lemmy, basista i pevač benda koji je upravo 27. juna 1981. objavio prvi live album „No Sleep 'til Hammersmith“.

Raspoloženi Lemmy bio je srdačniji nego što sam pretpostavljao, naročito kad je čuo da sam iz Jugoslavije („Bio sam tamo davno, imao koncerte, znate li?“, „Znam, naravno“), raspitujući se ima li interesovanja za Motorhead, da li se njihove ploče mogu nabaviti kod nas, ima li rock magazina (pokazao sam mu „Džuboks“ i zagrebački „Polet“), da bi se razgovor uglavnom vrteo oko novog albuma i njegovih sećanja na sastav Hawkwind. Prošlo je više od 45 minuta, a ja nikako da prekinem njegovu tiradu i pitam ga za njegove koncerte 1965. u Rijeci, Zagrebu i Nišu, s njegovim tadašnjim bendom The Rockin' Vickers. Taman kad je stigla neophodna dramska pauza, morali smo da prekinemo razgovor.

- Peter, I hope I'll see you again – dobacio je Lemmy, ispisujući posvetu na fotografiju grupe Motorhead.

- See you in Yugoslavia – uzvratio sam mu, ne sluteći da ćemo Lemmy i ja biti junaci novog zajedničkog poglavlja.

Početkom septembra 1982. ponovo sam bio u Londonu; uradio sam nekoliko intervjua (Pete Shelley, Ultravox, Sparks), a sa sobom opet poneo naramke LP ploča vešto sakrivenih po koferima i torbama. Odabrao sam let London – Zagreb jer se zagrebačkom Domu sportova 4. i 5. septembra održavao veliki Heavy Metal Festival na kojem su bili najavljeni Motorhead, Gillan, Uriah Heep, Atomic Rooster, italijanski PMF, Budgie, Orange, No Bros... Na aerodromu Heathrow, u check in redu za Zagreb, ugledam čitavu gomilu dugokosih rockera, među njima i – Lemmy. Priđem mu i pitam da li me se seća, dodajući reči „interview“ i „Bronze Records“. Setio se odmah, zastao je i podigavši prst upitao „Peter, Yugoslavia?“. Jeste, Peter, Yugoslavia, ponosno potvrđujem i svečano ga obaveštavam da idem u Zagreb na festival i da obavezno moramo ponovo da razgovaramo. „OK, my man“, odgovara Lemmy.

Ohrabren, pitam ga za malu uslugu. Može li mojih nekoliko torbi s albumima da uzme kao svoj prtljag, da me carina ne bi zajebavala. I tako bi: uze Lemmy moj prtljag na svoja kolica, uđosmo u avion, stigosmo u Zagreb, carina nas nije ni pogledala, i svi krenusmo u hotel „Esplanade“.

- Možemo li sutra da razgovaramo – pitam mog prijatelja Lemmyja.

- Može, oko podne – kaže prijatelj Lemmy.

Čekajući da Lemmy stigne: Petar Luković i Ian Gillan u Zagrebu, septembra 1982. godine

Eto me sutra u bašti hotela „Esplande“. Prvo pričam sa članovima grupe Uriah Heep, onda na red stiže Ian Gillan, tu je i gitarista Brian Robertson, stiže podne, skoro će jedan sat, eto ga Lemmy.  Žali se da je loše spavao, moli me da naručim duplu kafu. Prilaze mu novinari i traže intervju. Može, kaže Lemmy, samo da završim s Peterom interview. Namiguje: „Easy. There's a lot of time, my man“.

Dok pijemo kafu, pred Lemmyjem je stvorio čitav red; njegov road menadžer, pa fotoreporteri, pa novinari iz Beograda, pa Mick Box iz Uriah Heep, pa neki Slovenci koji traže da im se potpiše na majicu. Vidim se da Lemmy tek budi, pa ga tešim činjenicom da on i ja nećemo dugo da razgovaramo, interesuje me samo epizoda oko gostovanja grupe The Rockin' Vickers u Jugoslaviji, seća li se koncerta iz 1965. godine?

Nije Reeka, već Rijeka: Lemmy- Da to nije bilo 1964? – pita me.

- Nije, Lemmy, već jula 1965, postoje isečci iz štampe. Svirali ste u Rijeci, Zagrebu i Nišu.

- Kako kažeš, Reeka?

- Nije Reeka, već Rijeka.

Opet mrmlja „Reeka“ i vrti glavom.

- Sećam se Zagreba, ali ne i tog drugog grada koji si mi pomenuo, kako se zove?

- Niš. En Aj Es Ejč (Nish).

- Never heard of.

- Mnogi te citiraju zbog tvojih izjava da si posle nekog koncerta sreo Josipa Broza Tita. Sećaš li se detalja?

- Mmm... mislim da je to bilo u Beogradu, am I right?

- Koliko znam, The Rockin' Vickers nisu svirali u Beogradu. Ti nikad nisi bio u Beogradu.

- Sećam se da smo bili na nekoj večeri i da mi je neko rekao da je tu bio Tito. Mi smo bili prvi engleski rokeri koji su gostovali u Jugoslaviji, je l' znaš.

- Postoji podatak da su još 1960. u Rijeci gostovali Colin Hicks & The Cabin Boys...  

- Reeka... again.

- A da li si lično upoznao Tita?

- Mislim da smo bili blizu, mnogo je ljudi bilo oko nas, sva ta policija if you know what I mean? Kao kroz maglu pamtim da je hrana bila loša...

- A piće?

- Piće nikad nije loše (smeje se).

- Dakle, ti veruješ da je to bilo u Beogradu?

- Peter, you're my friend, why so many tough questions? Can you order us a couple of beers, please? („Petre, ti si moj prijatelj, čemu toliko teških pitanja? Nego, možeš li da naručiš nekoliko piva?“)

Naručujem četiri piva i shvatam da je razgovor o Titu završen. Lemmy se opustio; nekim ljudima priča okolo kako mu je Peter „stari prijatelj“ kojem je prošvercovao sto albuma. Klimam glavom i potvrđujem, Lemmy me očinski udara po leđima i kaže „My man“.

Heavy Metal Festival, Zagreb 1982.

Cena ulaznice po večeri Festivala iznosila je 500 dinara, što je septembra 1982. vredelo oko 50 dolara. Iz tog je razloga Dom sportova obe večeri bio poluprazan (sveukupno se skupilo oko 12 hiljada posetilaca), pa se zaključilo da je ‘šteta što Kongres nije održan na stadionu u Kranjčevićevoj jer je vrijeme bilo izvanredno povoljno’.

Sa novim gitaristom grupe Motorhead: Petar Luković i Brian Robertson, Zagreb 1982. godine

Na svom prvom gostovanju u Zagrebu Motörhead nisu s novim gitaristom Brianom Robertsonom opravdali titulu zvezde večeri: zvuk je bio užasan, povremeno haotičan, te su Motorhead po prijemu kod publike daleko zaostali iza Uriah Heep i Gillana. U izveštajima se kaže da je Gillan druge večeri publiku pokušao zainteresirati svojim solo pjesmama, a kada je naišao na mlaku reakciju okrenuo je ploču prvo s “Black Night” (nakon čega je popustila ograda pod navalom oduševljene publike), a onda na posljednjem bisu sa “Smoke on the Water”. Treba spomenuti i da je Gillanov basist bio John McCoy, publici tada znatno poznatiji kao producent Riblje čorbe (“Mrtva priroda”, “Buvlja pijaca”, Istina”…).

U čast večerašnjeg koncerta: Mick Box iz grupe Uriah Heep i Petar Luković, Zagreb septembra 1982. godine

Uriah Heep promovirali su aktualni album “Abominog” u novoj postavi sa starim članovima Mickom Boxom i Leeom Kerslakeom, te novim pjevačem Peterom Goalbyjem za kojeg su tvrdilo da ima istu boju glasa kao David Byron.

Oceni 5