Da li retki nađu retke

Ako mora upoznati vašu oseku, neka upozna i vašu plimu

„A friend in need's a friend indeed,

A friend with weed is better“

(Placebo, Pure Morning)

Prošlo je više od 20 godina kako je Placebo otpevao „pesmu o prijateljstvu“. Lirski subjekat je budan dok sviće, a izlazak sunca nije uvek prijatan. Vraća se u realnost baš u trenutku dok ostatak sveta kreće na posao, pa mu se čini da je samo njegov život haos koji je izolovan unutar većine koja funkcioniše kao dobro programirani mehanizam. Baš mu je u tom trenutku potreban neko sličan, ruka preko ramena za dobro jutro.

„Prijateljstvo je nepotrebno“, pisao je C.S. Lewis, „Baš kao i filozofija, umetnost, sam univerzum… Ne doprinosi preživljavanju, ali mu, to je sigurno, daje vrednost“. Iako se evolucionisti sa ovim ne bi do kraja složili, budući da su veze među ljudima bile jedan od ključnih uslova za opstanak vrste, ova tvrdnja ipak duboko odzvanja, a posebno među onima čije je živote spasilo neko prijateljstvo.

Menjalo se tokom stoleća, pa prijatelji danas uglavnom ne odlaze zajedno u lov (osim ako nisu lovci, a i ako jesu to ne znači da su prijatelji), pa se ono što danas nazivamo prijateljstvom uglavnom manifestuje kroz sitne gestove, te se upliće u najfinije životno tkivo.

Sigurno je da bismo o prijateljstvu mogli najviše da naučimo od dece koja još uvek ne komplikuju život. Mnoge slikovnice nude jednostavne definicije prijateljstva, pa dečja knjiga pod naslovom „I Like You“ autora Sandola Stoddarda, na primer, drugarstvo svodi na najjednostavnije komponente. „Sviđaš mi se zato što si dobra osoba za sviđanje“, stoji pored ilustracije na kojoj se grle dva krokodila. „Sviđaš mi se zato što kada ti kažem nešto važno ti znaš da je važno i dugo, dugo to pamtiš“. „Kad kažem nešto smešno ti se smeješ. Mislim da sam duhovit i ti to isto misliš“. „Sviđaš mi se jer znaš gde me golica i nikada me tu ne dodiruješ. Osim ponekad, samo malo“. „Ako se pretvaram da se davim ti se pretvaraš da me spasavaš“. „Sviđaš mi se i zato što me ne uveseljavaš uvek kad sam tužan. Ponekad je dobro biti tužan, ali onda ne želiš da gledaš druge kako se kikoću. Za to je potrebno vreme i ti to razumeš“. „Sviđaš mi se, ne znam zašto, ali sve što se dogodi je lepše sa tobom“.

Život se nakon detinjstva komplikuje, ali mehanizam biranja prijatelja ostaje sličan. Ako je to uopšte mehanizam. I biranje. U kvir zajednici postoji ona utešna izreka da smo pored mnogih nedaća dobili jednu prednost – sami biramo svoje porodice. Izaberemo tih nekoliko ljudi da sa nama gaze put, dopadalo se to njima ili ne. Izaberu i oni nas. O nečemu sličnom je pevao i Kahlil Gibran:

I neka vaše najbolje bude za prijatelja.

I ako mora upoznati vašu oseku, neka upozna i vašu plimu.

Jer, što vam je prijatelj da biste ga tražili da s vama ubija vreme?

Potražite ga uvek da oživite vreme.

Dajete samo mrvičak ako dajete od bogatstva svoga.

Kad od sebe dajete, istinski dajete.

Jer što je vaše bogatstvo nego stvari koje čuvate i pazite iz straha da vam sutra ne zatrebaju?

A sutra, šta će sutra doneti preopreznome psu koji zakopava kosti u neutrtu pesku dok hodočasnike prati do svetoga grada?

I što je strah od nužde nego nužda sama? Nije li žeđ, koje se strašite dok vam se izvor preliva, neutaživa?

Ima ih koji daju mrvičak od mnogoga što imaju - i daju to da bi ih drugi prepoznali, i njihova skrivena želja obezvređuje njihove darove.

A ima ih koji imaju malo i sve daju.

To su vernici života i darežljivosti života, i njihova škrinja nikad nije prazna.

Ima ih koji daju s radošću, i ta je radost njima nagrada.

Ima ih koji daju s boli, i ta je bol njihovo krštenje.

Ima ih koji daju ne upoznavši boli davanja, niti traže radosti, niti daju opominjući se vrline;

Oni daju kao što u dolini mrča širi miomiris u prostor.

Rukama takvih govori Bog, i na njihove se oči smeši na zemlju.

Dobro je dati kad ko moli, ali je bolje dati nezamoljen, razumevanjem;

I čoveku široke ruke veća je radost naći onoga ko će primiti nego samo davanje.

A ima li išta što ćete zadržati?

Sve što imate jednog će se dana razdati;

Stoga, dajite sada, da doba davanja pripadne vama, a ne vašim baštinicima.

Često kažete: »Dao bih, ali samo potrebitima.«

Ali, voćke u vašem voćnjaku ne kažu tako, ni stada na vašem pašnjaku.

Daju da bi mogli živeti, jer zadržavati znači propadati.

Zacelo, ko je vredan da primi svoje dane i noći, vredan je svega što vi imate.

I onaj koji je zaslužio da pije iz okeana života zaslužuje da napuni čašu i iz vašega potočića.

I koja zasIuga može biti veća od one što leži u hrabrosti i poverenju, dapače u milosrđu, primanja?

I ko ste vi da bi ljudi morali razderati svoje grudi i razgolititi svoj ponos da biste vi mogli videti njihovu vrednost ogolelu i njihov ponos postiđen?

Prvo gledajte da sami zaslužite da budete davaoci, i oruđe davanja.

Jer, odista, život daje životu - dok ste vi, koji se smatrate davaocima, samo svedoci.

I vi primaoci - a svi ste vi primaoci - ne prihvatajte nikakva tereta zahvalnosti, da ne biste podjarmili sebe i onoga ko daje.

Radije se dignite zajedno s davaocem na njegovim darovima kao na krilima;

Jer, previše se sećati svojega duga jest sumnjati u plemenitost onoga koji ima prostodušnu zemlju za majku, i Boga za oca.

Vaš je prijatelj zadovoljenje vaših potreba.

On je vaše polje koje zasejavate s ljubavlju, a žanjete sa zahvalnošću.

On je vaša trpeza i vaše ognjište.

Jer, dolazite k njemu gladni, i ištete od njega spokoja.

Kad vaš prijatelj iznosi svoje mišljenje, ne bojite se reći »ne«, niti se suzdržavate od »da«.

I kad on ćuti, vaše srce ne prestaje osluškivati njegovo srce;

Jer, bez reči, u prijateljstvu, sve se misli, sve čežnje, sva iščekivanja rađaju i dele s radošću koja se ne izvikuje.

Kad se opraštate s prijateljem, ne žalostite se;

Jer, što najviše volite u njemu, može biti razgovetnije kad je odsutan, kao što je planina planinaru razgovetnija iz doline.

I neka u prijateljstvu ne bude druge svrhe osim produbljivanja duha.

Jer, ljubav koja traži išta drugo do očitovanja vlastite tajne nije ljubav nego bačena mreža: hvata samo što je beskorisno.

I neka vaše najbolje bude za prijatelja.

I ako mora upoznati vašu oseku, neka upozna i vašu plimu.

Jer, što vam je prijatelj da biste ga tražili da s vama ubija vreme?

Potražite ga uvek da oživite vreme.

Jer, njegovo je da vam ispuni potrebu, a ne prazninu;

I neka u slatkoći prijateljstva bude smeha, i deobe radosti.

Jer, u svežini sitnica srce nalazi svoje jutro i okrepljuje se.

***

Mojoj baki je bilo 85 godina kad joj je umrla poslednja prijateljica. Ućutala se posle toga, samo bi na pomen njenog imena mahnula rukom – „Glupača, nije imala preča posla“. Mesecima je zaobilazila njenu kuću, a tek je kasnije, kad je oslepela i počela da zaboravlja, priznala da joj je najžalije što ne može do nje, do njenog groba, da popiju kafu.

Milan Živanović

Svačiji prijatelj nije ničiji prijatelj

Što u stihu, što u prozi, bezbroj definicija prijateljstva je napisano, tolika su se rodila, cvetala i (ne)slavno propala, a mnogi veliki umovi nisu za života uspeli da dokuče suštinu odnosa koji bi trebalo da počiva na bezinteresnom dopadanju. Malim umovima je lako – sede na kafi, ogovaraju i najbolji prijatelj im je svako koga mogu da iskoriste. Mi (o)srednji tumaramo između definicija, ličnih i tuđih iskustava, preispitujemo odnose, sopstvene potrebe i vrednosti. Prijatelji su porodica koju sami biramo, kažu mnogi, ali pitanje je umemo li da biramo. Baš kao i ljubav, prijateljstvo je teško jasno odrediti, opisati, taksativno navesti njegove odlike, pa ih onda štriklirati. Ljudi se međusobno prepoznaju i otkrivaju „ono nešto“ što im kod drugog prija. Jedino je sigurno da su takva prepoznavanja izuzetno retka, te da svačiji prijatelj nije ničiji prijatelj.

Međutim, ako nam racionalno poimanje pravog prijateljstva uporno izmiče, trebalo bi utvrditi šta prijateljstvo nikako nije i ni u kojem slučaju ne podrazumeva. Sledi spisak osoba, situacija, modela ponašanja i nadasve „prijatelja“ za izbegavanje. Iako priznajem podelu na poznanike, drugove i prijatelje, sa oblicima života iz priloženog spiska ne bi trebalo biti ni poznanik. Svako ko se ne uklapa u date kategorije – dragocen je.

Nikad-se-ne-zna ili svačiji „prijatelj“

„Nikad ne znaš kad će neko da ti zatreba“, imala je običaj da kaže jedna moja poznanica kojoj se „pravi, jedini i najbolji prijatelji“ smenjuju sezonski, odnosno po potrebi. Čini se da je ova grupacija najbrojnija i da se svako bar jednom u životu susreo s ovakvom osobom. Naravno, to što njima treba nisu lepa reč, razgovor, podrška, ćutanje koje nikom ne smeta, razumevanje, posvećeno vreme, već konkretni materijalni dokazi prijateljstva, i, još više, usluge svake vrste, napredovanje u poslu, ili baš posao kao takav. Ako niste imućni, nemate „kontakte“, niste advokat, lekar, sudija, farmaceut, carinik ili neki ekonomsko-finansijski mag, samo donekle možete da odahnete. Uprkos tome što ovakvi „prijatelji“ pucaju na visoko, uvek ćete imati baš nešto što njima treba. Vaše malo može biti nečije mnogo. Kad prestanu da se javljaju, otvorite šampanjac. Ako ga imate.

U-pola-dana-u-pola-noći „prijatelj“

Ljudi često imaju običaj da kažu da je prijatelj osoba koja je „uvek tu – u pola dana, u pola noći“. Priznajem da mi takav koncept nikad nije bio jasan. Najpre, zbog elementarne pristojnosti i empatije treba izaći u susret svakom ko zove „u pola noći“, jer očigledno i ne bi da nije u velikom problemu. Ta osoba uopšte ne mora da nam bude prijatelj. Ako vas neko pak non-stop zove u pola dana i pola noći, uvek je u haosu i stalno mu nešto fali, onda ta osoba nikom nije prijatelj, već narcisoidni mučitelj opsednut sopstvenim problemima i željan publike. Uživaće i u vašim dramama, lošim danima i nervnim slomovima – volšebno nestaje kad god vam, prema njegovoj proceni, „ide dobro“.

„Prijatelj“ fa-fa-fašista        

Pravi prijatelji ne moraju i ne treba da imaju isto mišljenje o svemu. Različitost, od pojavne do one u stavovima, sasvim je razumljiva i normalna. Pred prijateljem treba biti svoj bez straha od osude i ismevanja. Ipak, ukoliko s nekim ne delite elementarne vrednosti i poglede na svet, pre ili kasnije takav će se odnos raspasti. I poželjno je da to bude pre. Onaj ko kaže da mu je svejedno da li mu je prijatelj fašista, nacionalista, homofob, rasista, onda je i sam takav ili pripada onoj „nikad se ne zna“ skupini, slepoj za fundamentalne razlike sve dok vidi korist.

Ovo-kažem-samo-tebi „prijatelj“

Naravno da ne kaže samo tebi, već je obznanio/la čitavom komšiluku, fejsbuku, deep webu i samo ima potrebu da priča i izjada se nekome (blaža varijanta) i tako vas navede da zarad reciprociteta i vi kažete nešto „samo njemu“, što će završiti isto gde i njegove „ispovesti“ (teška kategorija). Ovakav tip kvaziprijatelja ume da bude simpatičan, sve dok smo svesni da nije reč o prijateljstvu.

Ja-pa-ja „prijatelj“

Prepoznaćete ih po tome što uvek govore o sebi, samo o sebi, o svojim problemima, o svojim uspesima, povremeno o sebi i još malo o sebi, ne pitaju ni kako ste, ili, još gore, prekidaju u pola rečenice, bez pardona. Znate im svaku anamnezu, prepisku, muku, njihov život je sapunica, oni su žrtva, dželat i glavna uloga, a vi sve to pratite u nastavcima, preko svih kanala komunikacije. Pored toga što je zaokupljen sobom, ovaj prijatelj ionako ne misli ništa lepo o vama, te se možete smatrati srećnim dok samo priča o sebi i ne bavi se vašim manama, promašenom ličnošću i dosadnim životom. Misli da vam čini uslugu i da uživate u tuđim patnjama koliko i on.

Pasivno-agresivni „prijatelj“

Ako u njihovom društvu uvek imate osećaj da nešto radite pogrešno, da ste im stalno nešto dužni i konstantno pokušavate da se opravdate, onda ste uspešno pali kao žrtva pasivnog agresivca. Ovakvih primeraka ima izuzetno mnogo i mora se priznati da nisu samo oni krivi. Pasivna agresija je poželjan model ponašanja, uči se od malih nogu i ohrabruje na svakom koraku. Najčešće je zamaskirana finoćom i usiljenom ljubaznošću, te lažnim suzama i ćutnjom u određenim slučajevima. Toliko je rasprostranjena da postaje deo naše narodne baštine i smatra se napretkom u odnosu na aktivnu agresiju (odnosno pristup „šakom u glavu“) kojom smo se toliko ponosili. Svako je od nas bio pasivno agresivan bar prema prodavcu u marketu, ali problem nastaje kada se tako redovno ophodimo prema najbližima.

One kod kojih je pasivna agresija sastavni deo života i „nastupa“, te sasvim pažljivo kalkulisana i usmerena, često nazivamo „energetski vampiri“, što je egzotičniji opis manipulatora, zlostavljača i uz sve to klasičnih odrona. Jedini lek je bežati što dalje i nikako im ne davati slamčicu.

Sandra Dančetović