Da li se ljudi menjaju?

Može li čovek da se promeni – čini se da je to ultimativno pitanje koje serija The Patient postavlja. Odgovor je frustrirajući, a tako se osećaju i gledaoci. Nezadovoljavajući kraj dovoljan je da diskredituje svih deset epizoda i označi ih kao puko gubljenje vremena. Nije baš tako. Ova serija ne zaslužuje da se nađe među ovogodišnjim promašajima samo zato što je kraj donekle otvoren i poziva na razmišljanje.

Odgovor na pitanje iz naslova je – možda. Moguće je da se ljudi promene, ali to ne uspeva svakome. Čovek može da se promeni i nagore, nekad i protiv svoje volje. Promena je moguća, ali teška i bolna. Ne podrazumeva potpunu transformaciju, već rad sa onim što već imamo. Okretanje novog lista, maštanje o idealnom sutra, kada se budimo kao kompletno nova osoba spremna da osvoji svet ili bar zanemari loše navike – ne funkcioniše. I kako čovek da ne bude isfrustriran čak i kad je „normalan“, odnosno samo neurotičan?! Šta onda da rade psihopate i sociopate kad je tek za njih potvrđeno da im nema pomoći i da se ne mogu promeniti?! A šta ako to stvarno žele? Ili misle da bi trebalo da žele, ali svakako razmatraju tu opciju? Ima li nade za njih i ako nema, čemu onda psihoterapija?

Promena je osnov i cilj psihoterapije, pa ako je za nekog nemoguća, kako to da mu se saopšti? Neko će proceniti da ne može da radi sa sociopatom i produžiti dalje, nekom će to biti izazov. Psihoterapeut Alan Strauss (Steve Carell) je prihvatio izazov i rešio da pomogne sociopati Samu (Domhnall Gleeson). Poremećaj je kod Sama pak poprimio ozbiljne razmere, tako da se ne zadržava na hladnokrvnoj manipulaciji i gaženju preko metaforičkih leševa, već preko pravih. Sam je serijski ubica koji ne može da kontroliše svoj impuls, a spreman je da presudi svakom ko ga na bilo koji način ponizi ili provocira. Saznajemo da ubija starije muškarce koji se postavljaju kao autoritet zato što ga je otac maltretirao i prebijao u detinjstvu, dok se majka držala postrani i sve to gledala, nemoćna da nešto učini.

Nije se setila da sama nekad u životu potraži pomoć, ali joj je sinulo da bi odraslog sina valjalo poslati na psihoterapiju tek kad je počeo da ubija, odnosno kad se to ubijanje otrglo kontroli. Sam tako postaje Straussov pacijent, no kako nakon nekoliko seansi ne vidi nikakav pomak, uzima terapeuta za taoca. Strauss tako živi vezan u jednom delu Samove kuće, gde bi trebalo da mu pomaže tokom maratonske seanse. Mama je upućena u sve, naravno, i spremna je da pruži podršku svom mezimcu.

Tokom „maratonske seanse“, odnosno Straussovog zarobljeništva, dolazi do mnogih promena kako u njegovom odnosu prema Samu tako i u životu svakog od njih pojedinačno. Pratimo i terapeutov unutrašnji život, prisećanje na trenutke sa porodicom i nerešene probleme iz privatnog života. Alan uspeva da introspekcijom dođe do bitnih zaključaka i razrešenja do kojih, što je jako zanimljivo, nije došao pre toga, u „regularnom“ životu. Shvatio je gde je grešio, šta bi trebalo da promeni, a sa čim da se pomiri kao nepovratno izgubljenim. Pred sobom imamo osobu koja ne da nije savršena, nego čini početničke greške koje valjda nijedan terapeut ne bi. Ipak, i on je samo čovek, jedan od onih kojem se prilika za suštinsku samospoznaju pružila u graničnoj situaciji.

Dok Alan pokušava da angažuje sve svoje resurse, postupi i kao profesionalac, i čovek, i životinja koja bi samo da se spasi, pitanje smisla postaje njegova preokupacija, a kada je smisao u pitanju, zazivamo Viktora Frankla i njegovu knjigu Čovekova potraga za smislom, kod nas prevedenu kao Zašto se niste ubili. U Franklovoj filozofiji i psihoterapijskom pravcu Strauss uspešno nalazi odgovore za sebe baveći se ličnom, kolektivnom i transgeneracijskom traumom kao Jevrejin koji u sebi i dalje nosi sudbinu sunarodnika iz koncentracionih logora (koju je doživeo i preživeo sam Frankl), progonstva i večitog izgnanstva, uprkos tome što lično nema to iskustvo.

U potrazi za sopstvenim smislom, pokušava da pomogne Samu da uvidi svoj smisao, istovremeno uočavajući u tome svoju šansu za izlaz i beg. U napetoj završnici, ostaje misao o (ne)mogućnosti promene. Ni sam Strauss nije bio siguran da je ona moguća kod najtežih slučajeva, pa čak ni kod njega. Dok on pronalazi smisao u besmislenoj situaciji vođenoj neobuzdanim zlom (baš kao i Frankl u logoru), Sam ostaje svojevrsni zarobljenik sopstvene porodice, voljan ali nemoćan da kontroliše impulse. Zato preuzima odgovornost na način na koji jedino zna, ali ipak preuzima.

Možda je promena stvarno moguća?